Lisabonska priča

Sudbina – reče i zauvek sklopi korice knjige snimanja.

Probijanje kroz svet senki je prilično potrajalo, a onda se zaputio ka Lisabonu. Tragao je za nečim, ili, tačnije, za nekim. Prva osoba koju je sreo na ulici, bila je slepa. U ruci je držala triangl, udarajući, s vremena na vreme, aritmično po njemu. U intervalu između dva udarca, padala je kiša; senke bi se odjednom izdužile, i privile uz potmuo alt. Dona Rosa je, nesumnjivo, izvodila fado za svoju nevidljivu publiku. I dok joj je glas, nekim čudnim putanjama, leteo po okolnim brdima, zaokrećući kod trga Markiza de Pombala, i spuštajući se, zatim, preko kraljevskog parka i cvetnih terasa Avenije slobode, sinkopirani udarci triangla su, nenadano, prizvali Kristofora Kolumba i čitavu posadu njegovog broda što je upravo odatle, svojim pramcem, bio porinut u nebo, te, naposletku, i drevne tvrđave i mostove koji su sablasno lelujali iznad naizgled mirne, smaragdnozelene reke Težo.

Nešto kasnije, u večernjim satima, jedan gost u laganom letnjem mantilu, ispijao je svoj treći liker, popularnu kizombu, paleći cigaretu za cigaretom, kao da nešto osluškuje. Za stolom je sedeo sam, dok je u mislima lutao lavirintima stare gradske četvrti Alfama. Kada je iznenada poželeo da sluša fado, kao u stara vremena, koja su izbijala sa pucketavih vinila Amalije Rodrigez, hitro je skrenuo u bezimenu ulicu, zamakavši za ćošak, pored zatvorene ribarnice s platnenom tendom, gde se nalazio neupadljivi restoran s odabranim gostima. Istim tim ulicama, kretali su se, svega nekoliko meseci ranije, i članovi Vendersove filmske ekipe, u potrazi za atraktivnim objektima snimanja.

Pod svetlošću sveća, troje umetnika, s malenim gitarskim ansamblom u pozadini, pripremalo se za izvođenje stihova i tugaljivih kompozicija tradicionalnog portugalskog žanra. Najpre je pred publiku istupila proseda dama, kose prikupljene u punđu, ogrćući crni šal. Tokom trajanja performansa, okretala se ravnomerno, poput suncokreta, prema različitim delovima sale, pevajući, bezmalo, za svakog gosta pojedinačno. U jednom času, pogled joj se zaustavio na njemu. Muzika je naglo stala, i već u narednom trenutku se začulo zveckanje pribora za jelo. Jedna grupa posetilaca iz Amerike, oduševljena desertom od čokolade, koji je bio serviran na specijalno dizajniranim vešalicama, postavljenim tako da se slatkiši flambiraju neposredno pred gostom, glasno je komentarisala političku situaciju u Latinskoj Americi, poredeći Kubu sa Brazilom i Argentinom, uz gromoglasni smeh, sasvim neprimeren ambijentu malenog restorana. Jedan od njih, najbučniji i, činilo se, najstariji, bio je penzionisani marinac, učesnik rata u Zalivu.

U raspravi za stolom, pominjao se kazamat Gvantanamo, ali i dugačke peskovite plaže Varadera, na kojima su se, u popodnevnim satima, dremajući u visećim ležaljkama, ljuljuškali posetioci iz gotovo svih delova sveta, posluživani kokosima, koje su domaćini razbijali mačetama neposredno pred pogledima znatiželjnika. I kao u slučaju tih kokosa – mrmljao je tajanstveni gost u mantilu, više sebi u bradu nego što se obraćao susedima za stolom prekoputa – zemaljska kugla delila se i raspadala pred očima čovečanstva kao da je reč o turistima na safariju, i to na sopstvenoj planeti. Svako se otimao za bar jedno parče okeana, zemlje i slobode, nastojeći da u raspukli kokos ubaci svoju šarenu cevčicu; nasuprot ovoj idiličnoj slici komadanja globusa praćenoj poezijom i muzikom fada, protezale su se svetlucave plaže karipskih ili nekih drugih utopijskih ostrva, na kojima su svi bili večito živi i srećni. Zapravo, pojedini, sedirajući umeci života, poput Hare Krišna ideologije i sličnih momenata bivstvovanja, preplitali su se sa surovom svakodnevicom musave i rahitične dece potekle iz podneblja tzv. Trećeg sveta. Ipak, u ovoj fazi raspadanja, svet kao da ništa nije znao o sebi.

Bordeli za opštenje sa životinjama otvarani su tako širom Skandinavije. Pedofilija je uzela maha među sveštenicima svih veroispovesti. Brda su se urušavala i podvlačila pod zemljinu koru, nepregledne bujice blata odnosile su čitavu istoriju u nepovrat. U svim tim previranjima, odjekivao je plačljivi glas muškarca koji je, propinjući se na prste prilikom izvođenja muzičke bravure, drhtao doslovno čitavim telom. Prema već ustaljenom običaju, i on se, zagrcnut jecajima, u prostoru zanemelom od emocija, nalik suncokretu, obraćao svima i nikome. Podigavši mantil sa stolice, u pauzi koja je usledila kao priprema za istupanje sledećeg izvođača, išunjao se, skoro krišom, iz restorana, kročivši na vlažnu kaldrmu. I tada se iznova, poput Valtera Benjamina, čije je rukopise izučavao u nekim ranijim vremenima, prepustio tokovima grada, koji ga je zavodio krivudavim ulicama i tramvajskim šinama, kao da je takvo jedno strujanje bilo posledica samog toka svesti u koju je, tako pripit i zanesen, zapravo uplovio.

Prošavši jedan zastakljeni pasaž, sa mašinama za rublje u izlogu perionice, između stambenih zgrada projektovanih u neobaroknom stilu, odlučio je da se zaustavi na trotoaru i sagleda poziciju u kojoj se zatekao. Bio je u mraku, u kome se razaznavalo da je nadomak pešačke zone grada. Takoreći u isto vreme, Gestapo je opkoljavao njegovog duhovnog sabesednika i učitelja, stežući obruč na samoj granici jave i sna. Ali, možda mu se samo učinilo da ga prate. Ko bi uopšte mogao da zna za njega, osim vode kojom je čedno doplovio u plavičastu luku. Dosetio se, sešće na prvu klupu i mrak će ga, takoreći, progutati sve do obzorja. Tako je i učinio, odloživši mantil na naslon od kovanog gvožđa.

Sada je on bio taj koji posmatra, i uživa u evidentiranju pojava iz svog novog skrovišta. Istina je, Lisabon je živeo noću. Mirisi ribe u ustajaloj vodi, širili su se, poput najave kuge, njegovim sporednim ulicama. Bajkeri su, u obližnjem, specijalizovanom restoranu, slušali gromoglasni hard rock. Samo je jedan mladić, izletevši iz mraka, munjevito ubacio u kantu za smeće, osvetljenu snopom ulične ravete, nekakav paketić, cedulju, ili nešto tome slično. Kao da je bežao od racije, koja se, uprkos svemu, teško mogla zamisliti u uslovima razvijene demokratije. Ipak, ne treba zaboraviti da je lučki grad bio gostuljubiv i otvoren prema svima, bez obzira na poreklo, rasu, običaje i klasni položaj. Čak su i pacovi iz Đenove, kako se šuškalo, uživali izvesne privilegije na tržnicama i u obližnjim prodavnicama hleba i peciva.

Nakon dvadesetak minuta, sasvim dovoljnih za sabiranje različitih isečaka svesti, iz pravca vazdušnih strujanja koja su dopirala sa Atlantika, sjurio se drugi mladić, duboko zavukavši ruku u istu kantu za smeće, odakle je munjevito izvadio beli smotuljak, u trku se spuštajući niz kaldrmu što je, zajedno s pogledom, meandrirala nizbrdo. Za razliku od kvarta Alfama, gde su se narkotici otvoreno nudili na ulici, ovde, u elitnom delu Lisabona, smeće je očito služilo kao kamuflaža sitnim narko-dilerima i njihovoj klijenteli. Uostalom, ko bi i mogao da kontroliše tokove narkotika u metropolama evropskih gradova, kada se znalo da većina marionetskih vlada Unije ne samo što uživa u njima, već i, u sadejstvu sa gigantskim farmaceutskim korporacijama, aktivno učestvuje u podsticanju proizvodnje i distribuciji njihovih derivata širom starog kontinenta. Siromašni gradovi, kao što su Lisabon ili Napulj, na primer, nisu mogli na duže da se odupiru diktatima moćnika. Đubre Evrope dopremano je u njih kao u deponije što se večito recikliraju u javnim perionicama, na dobrobit svih građana. Sledećeg momenta, mesto na klupi je ostalo prazno. Zora je osvajala krovove grada, uvlačeći se u svaki zaboravljeni dimnjak i antenu na kosim površinama horizonta.

Kada je i poslednji galeb kriknuo pod Suncem, pred očima mu je sevnula čuvena gradska kapija prekrivena elegantnim arkadama čiji se sjaj prelivao u reci, a zatim se, na kraju, u višestrukom luku, prelomio u okeanu. I dok se pogled naglo gasio, pri čemu je svest i dalje bila budna, nekim čudom je shvatio da umire, tj. da je upravo ubijen, mučki, s leđa, pre nego što je uspeo da ispije lažni otrov i snimi poslednji kadar o tajnom životu Benjamina, revolucionara. Čitava filmska ekipa, zajedno s dilerima i statistima, masovno je učestvovala u sceni ubistva, uverena da će krvavi mantil ingenioznog glumca, ubijenog u završnoj sceni filma o fadu, inkasirati ogromne svote novca na blagajnama širom planete.

 Za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

 Mimici i Puru, s tugom i ljubavlju

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Priče, putopisi