Lotrek – vizionar kan-kan plesačica

Tu već na prvoj stranici, na posedu sam grofa Anri de Tuluz Lotreka u Albiju. Jedan dečačić povlači brze i hitre poteze, na papiru se pojavljuje portret jedne žene grofice. Taj dečačić je Anri de Tuluz Lotrek, a žena čiji je portret, njegova je majka grofica. Tu je sluga Žozef, kočijaš i momak za sve, a tu je i stara sluškinja sa belom kapicom.

Lotrek

Na početnim stranama očinska figura još se ne pojavljuje. Ali ubrzo u belim kamašnama ulazi na scenu galoprajući na konju. Žozef dolazi i sa scene konja odvlači ili da ga namiri. Grof de Tuluz Lotrek otac sa oduševljenjem jednog dečačića priča o jahanju i lovu na jelene, dodajući razne priče o sokoličarstvu. Entuzijastično priča o uglavnom muškim stvarima, jahanje, lov i sokolarstvo su teme koje ga uzbuđuju. I tu na samom početku mi se suočavamo sa jednim starim poretkom, grofice i grofovi defiluju ulicama, njihovi posedi raspredaju priče o nekim davno prohujalim vremenima u kojima se bogatstvo kalemilo na osnovu podviga slavnih predaka. Ćukunčukunčukun deda našeg Anri de Tuluz Lotreka bio je glavni vojskovođa krstaških ratova. Bogatstvo koje je taj čukunčukučukun deda stekao nije se merilo samo posedima koje je za svoju porodicu izvojevao već i samim nematerijalnim kulturnim nasleđem koje se očitavalo u tom grandioznom prezimenu. Zamkovi sa velikim sobama, sa vrtovima koji se pružaju koliko god pogled doseže, uglančano srebrno posuđe, baroni i baronese, grofice i grofovi sve to bili su artefakti jednog poretka koji je u vreme Anrijeog detinjstva počivalo na čvrstim nogama.

Jahanje, lov, sokoličarstvo, društveni prijemi, kicoška gizdavost činili su utrasirano nasleđe, kojim je visoko uzdignute glave hodao grof de Tuluz Lotrek otac. Besposličarenje prestavljalo je vrhunac vrednosti, ko da su se pridržavali Jevrejskog Talmuda, rad je veoma štetan i malo donosi, a od obrađivanja zemlje nema goreg i lošijeg posla. Redovi baronesa i barona, grofica i grofova ovih principa su se pridržavali. Danas postojanje jednog takvog sloja bilo bi nezamislivo, dobor možda ne baš nezamislivo, te naslednike gorfica i grofova možda bismo mogli pronaći u preostalim kraljevskim lozama ili među pripadnicima nekih šeika, naftnih magnata sa Bliskog Istoka. Ali istorijski poreci se menjaju, ali u periodu Anrijevog detinjstva grofovske titule i dalje su sijale poput najsjajnijeg odličja, tek kasnije grofice i grofovi će društvenu scenu napustiti i pojuriti u carstvo bajki, izgledaće ko da u stvarnosti nisu ni postojali.

Predivni posed u Albiju, popodnevni izleti po šumarcima, oštro i na brzinu povučeni potezi olovke i u roku od nekoliko sekundi portret njegove majke grofice osmehivao bi mu se sa hartije. Njegova glava na njenom krilu, a njeni prstvi raščešljavaju njegove zlatne uvojke, to je uokvireni kadar njegovog bezbrižnog detinjstva u Albiju. Najupečatljivija slika koju će nositi u svom srcu zauvek.

Ali škola zove, Fonten u Parizu. Otac, majka i on, Riri u zajedničkom okruženju. Ali otac nije navkao da mu neko, makar bili i najrođeniji, ustaljeni društveni raspored remeti, te su se njih dvoje u u jednu raskošnu kuću- vilu preselili. Najveći slikar kurtizana, minideta, loreta, prostitutki iz Belog cveta, onaj koji je za večnost ovekovečio razuzdanu vrludavsot kan-kan plesačica, onaj koji je plakatom otvorio vrata Mulen Ruža, u ono snežno jutro verni Žozef je sa praga sobe malenom dečaku poručivao „Ustajte, mladi gospodine, škola zove“. Prenut iz sna, mali Anri bi se promeškoljio u još od sna vrućoj postelji, navlačio bi odeću, te bi se sjurio niz stepenice do kuhinje, gde bi ga čekala šolja bele kafe i mirisni kroasan. Posednji zalogaj bio bi zaliven gutljajem sveže bele kafe. Mamin poljubac u teme kose, kaput u trku dohvaćen i upad u kočiju, kojom je upravljao niko drugi do verni Žozef.

Časovi u školi su prolazili u učenju i razonodi, nakon završetka časova povratak kući i igrarija sa razigranom družinom po parkovima. Ako bi napolju lila kiša, pejzaži parka behu zamenjeni prostranim hodnicima, sobama i prostorijama. Saigrač, sapatnik, nerazdovjni drug Moris Žoajen i Anri igrali su se Indijanaca, verni sluga Žozef pretvarao bi se u Bika koji sedi, draperje od baršuna postale bi, u tren oka, šator indijanskog poglavice, sa vrha šatora provejavao bi dim, to se lula mira oglašavala, neprijatelj je poražen. Ali ubrzo umesto indijanskih poglavica, prostranim stanom u Parizu, šepurili su se Kanadski traperi. Krv je pala, Moris i Anri nisu više bili samo prijatelji, već su postali pobratimi.

Ali iznenadni prelom prvo jedne, a zatim druge noge, sa scene je proterao indijanske poglavice i kanadske trapere. Šarene perjanice, šatori, dimni vijugavi signal lule mira, ratni pokliči Indijanaca, bespregledne snežne prerije kanadskih trapera, zamenjeni su noćnim stočićem punim lekova, dolascima gradskih i oblasnih doktora, majčinim uzdasima i banjskim ispražnjenim mestima, poput Evijana. Umesto trčkaranja po stepenicama, noge su sad bile u gipsu, ispisujući zakon strogog mirovanja i svaku obustavu kretanja. Jedan traper napustio je igralište, drugi je kraj prozira gledao smenu godišnjih doba, dani su se nizali u maglovitoj jednoličnosti.

Nejaka pleća su se raskrupnjala, nežne malje uokviravale su ivucu obraza, oči smeđe dečačkog izraza postale su još krupnije, naočare na korenu nosa tom detinjem licu dodale su tračak preuranjene zrelosti. Groznica je otrčala i izgubila se, nogu su oslobeđene gipsanog stiska. Ali postale su nekako male, kvrgave, zakržljele. Opet su lekari navraćali, piljili su u nerazvijene ektremitete, i dolazili svi do jednog te istog zaključka „Noge će se razviti sasvim sigurno, posle meseci provedenih u oklopu, moraju da se naviknu na slobodan prostor i ponovo da prodišu“.

Sa štapom gumenog vrha, Anri de Tuluz Lotrek ponovo je stekao slobodu kretanja. Fonten je zaboravljen. “Biću slikar, ionako sam neprestano slikao“. „Knjige su najbolji prijatelji“, majka grofica mu je govorila. Anri je ipak položio sve predmete, diplomirao i upisao se u slikarski atelje. Ali između njegovih drugova i njega, čitava jedna društvena klasa se isprečila. Bio je pripadnik stare loze grofova, bogataš dendi patuljastog rasta, a oni siromašni entuzijasti sa slikarskim snovima. I Anri je otvorenih očiju sanjao o slikarskom pozivu. Njegovo odelo bilo je mirisno i ispeglano, stari verni Žozef ga je skroz do ateljea vozio. Taj društveni jaz trebao je biti prevaziđen, zbog toga je rekao Žozefu da ga vozi samo do ugla i da se potom vrati kući, a on, Anri već će tu razdaljinu sam, na svojim nogama prevaliti. To je delovalo i tako bi primljen međ svoju slikarsku bratiju.

Nakon časova odlazili bi u kafanu, gde su vatreno raspravljali o slikarskim velemajstorima i o politici oni su diskutovali. Posle nekoliko ispijenih tura, Anri bi se doteturao sa svojim štapom gumenog vrha do konobara, iz unitrašnjeg džepa vadio bi svežanj novčanica, tutnuo bi ih konobaru, a zatim bi se vraćao svom kružoku budućih slikarskih umetnika. Diskusija o slikarskim velemajstorima doživela bi vrhunac u momentu kad bi se dotakli značenja zagonetnog Monalizinog osmeha. Ali ta grupa bučnih mladnih slikara nije samo diskutovala o značenju Monalizinog osmeha, niti o Rembrantu, bile su tu i diskusije o ljubavi i ženama. U Anriu svi su oni našli svog iskrenog slušaoca. Njegove oči dečačkog izraza svetlele su poput neba prekrivenog zvezdama. Ti časovi u kafani bili su prava mala gozba za Anria de Tuluz Lotreka. Posle časova i gozbe u kafani, odlazio je kući. Majka grofica bi ga čekala sa pletivom u ruci, u stanu. Njen Riri je porastao.

Kočijaši sa dvokolicama, fijakerima saobraćaju ulicama, Monmartr je stecište boemskih umetnika, javne kuće na pariskim ulicama su nešto sasvim normalno, poput bilo koje druge institucije na primer opštine, makroi, podvodači hodaju i zavode red na pariskim sokacima. Za vlasnike javnih kuća to je samo biznis, maltene porodični posao, ništa lično. Pregledi kod doktora su obavezni za stanovnice javnih kuća. Dve devojke pregled nisu prošle, vlasnik se hvata za glavu: „Ovo je užasna rabota“, kroz stisnute usne progovara, mora naći dve nove radnice i ove zameniti. Minidete, lorete, devojke noći koračaju ulicama mameći muške pripadnike koji dokono šetkaju pariskim sokacima. Ali tu oštrim korakom šparta i pozornik, čija je uloga da održava javni red i moral. Na strani je zakona. On njuška ulicama i hvata one devojke koje propusnice za rad nemaju, već rade na crno.

Taj svet minideta, loreta, kurtazana, kraljica noći, kan-kan plesačica za večnost ovekovečio je Anri de Tuluz Lotrek. Ta druga, manje poznata strana Pariza deluje mi kao scenografija nekog romana, ali to je bio realizam stvarnosti, magični svet Anri de Tuluz Lotreka. Jedan sin grofa na polu bogatih, koji su to bogatstvo nasledili, gde je ime to jest prezime izjednačeno sa titulom, svetu je predstavio i približio drugi pol, svet umetnika, kan-kan plesačica. Ikognito je ušao na Monmartr i postao vrhunski maestro svih umetnika, svojom kičicom beležio je kreativno-uzavreli duh tog pomalo ozoglašenog dela Pariza, koje je poput magneta privlačio raznovrsnu strukturu umetnika.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments