Lucifereza, Dorijan Nuaj

Naslov: LUCIFEREZA

Autor: Dorijan Nuaj
Izdavač: Ukronija, Beograd, 2010 godine
Tiraž: 500 primeraka
Broj stranica 228;

Format: 21 cm.
Autorov kontakt: dorijan.nuaj@gmail.com

Napomena:

Ovaj text ilustrovan je exkluzivnim i mega-retkim kartama iz Tarota koji je Dorijan svojevremeno osmislio i nacrtao.

Imam extremno zadovoljstvo da vas izvestim da je iz štampe izašla možda i najvažnija knjiga ove godine za ljude koji prate stvari kojima se bavim na ovom blogu (horor, fantastika, okultizam, mrak, ludilo, crni humor, weirdness…), i ne mogu da je dovoljno snažno preporučim. Textove koji je sačinjavaju čitao sam odavno, ponešto malo na njih i uticao, ali u ovoj knjizi lično imam samo cameo pojavu – za razliku od njenog autora, koji u mom romanu NAŽIVO ima poveću epizodu (pod imenom Adrijan).

Ako kažem da je ovo srpski fin de siecle GOLI RUČAK, možda ću stvoriti neka pogrešna očekivanja kod bukvalista (nema baš mnogo narkomanije, a i gay sex je tek sporadičan, utopljen u more znatno extremnijih zastranjenja strasti) – a opet, ne pada mi na um bolji, precizniji i tačniji opis.

Sve je tu: hipertofirano ludilo (po)ratne tranzicione Srbije (Kosovo included), nova politika, nova korektnost, ljudska prava, manjine, manije, degradacija ljudskog, exploatacija humanog, degeneracija i izvrtanje svih vrednosti u mega-duhovitom, okultno-obojenom, morbidno-zabavnom kolažu pornografije, horora, telesnog užasa, vrlo mračne fantazije, (anti)utopije, dekadencije i extaze koja i u svojim najcrnjim proplamsjajima ne može a da ne fascinira!

Konkretnije rečeno:

Nakon Božanske revolucije katastrofe (i ugovora sa đavolom), Lucifereza je druga objavljena knjiga u izdanju beogradske Ukronije od autora plutonskog karaktera koji se potpisuje kao Dorijan Nuaj. Lucifereza je trojstvo koje čine kratki romani Saltarello, Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana i Sreli smo se u Tifaretu.

Svaki od njih je celina za sebe ali postoji veza koja ih objedinjuje u jedan smisaoni kontinuitet. Reč je o hermetičnom i reklo bi se dijaboličnom delu čije posebne celine odgovaraju trima tarot ključevima. Saltarello je u tom smislu tarot ključ XVI Kula. Ban Smoljan je u vezi sa kartom XV Đavo, dok Sreli smo se u Tifaretu odgovara tajanstvu karte XIX Sunce.

Prvi roman je uspon na Kulu i iniciranje božanske revolucije katastrofe koja je obrazložena u autorovoj istoimenoj knjizi. Drugi roman je inicijacijsko iskušenje silaska u pakao, odnosno projekcija karte Đavola i iskušavanje smrti (karta XIII Smrt). Treća knjiga je uzdizanje i otključavanje solarne formule te metafizički odlazak na Sunce.

Naravno, svi ostali ključevi tarota mogu se prepoznati u pojedinim poglavljima ili naglašenim scenama, ali je to ostavljeno čitaocima da primete. Brutalnost, blasfemija, sirovost ali i sofisticiranost, veličanstveno i bizarno, spekulativno, provokativno, politički nekorektno, uvredljivo, skaredno i jezivo, ukratko su odlike Lucifereze.

I još nešto, sve što je opisano u knjizi na ovaj ili onaj način je istinito, nekako se dogodilo, bilo kroz san ili je deo autorovog životnog iskustva, ali je opisano na takav način da je teško razlučiti gde je granica sveta sanjanja i sveta jave. Ako je neko možda bio skeptičan spram postojanja Đavola, nakon čitanja Lucifereze naći će se u iskušenju da promeni stav.

Na samom početku, autor iznosi dva upozorenja čitaocima, upozorenje sa nivoa duše i upozorenje sa nivoa duha. Duša je u opasnosti: “…ukoliko ste kojim slučajem gledali filmski serijal Hellraiser, otvaranjem korica ove knjige, rizikujete da budete upleteni u pakleni svet kojim caruje Pinhead. Ponekad je najbolje da neke stvari nikada ne budu otkrivene. Ono što ne sme postojati uporno biva prizivano. Čovek zaista traži đavola. Pa evo ga…”

Duh je izložen: “Ova knjiga nije baš za svakoga. Oni koji su podložni patetičnim stanjima uvređenosti tzv. nacionalnih, verskih, političkih, estetskih, ideoloških i ostalih osećanja, bolje da ovog trenutka odustanu od čitanja. Ukoliko neko takav i pored ovog upozorenja nastavi sa čitanjem, čini to na sopstveni rizik i odgovornost. To što je u toku čitanja naišao na detalje koji u njegovoj duši izazivaju utisak uvređenosti nije moj problem.”

 Beleška o autoru:

Dorijan Nuaj (1971), autor potentne imaginacije, kako u Božanskoj revoluciji katastrofe, tako i u Luciferezi, drži se podalje od mejnstrima, opstajući na ukletim mestima i virovima idejnih i simboličkih struja. Od istog autora je do sada objavljena Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa Đavolom), Ukronija, Beograd, 2008, a u pripremi je zbirka poetskih iskaza i himni te delo posvećeno proučavanju ezoterije.

 Iz sadržaja Lucifereze:

 Prva knjiga:

SALTARELLO

Poglavlja:

I EROS, EDIP, CIVILIZACIJA I ALTERNATIVA

II REVOLUCIONARI KATASTROFE

III JERUBABILON

IV OHO – HO MLADIĆ

V INICIJACIJA

VI AMERIS

VII PRIPOVED O NARAM SINU, AKADSKOM BOGU I CARU

VIII SALA ZA MUČENJE EROSA

IX IZJAVA KOJA ZASLEPLJUJE PRENEMAGANJE

X ĆIĆKEMEZ TET-MUALJIF

XI TERAPIJA JE, VIDIM, USPELA

XII KNJIGA SATIRIJAZE: OPSESIJA BIBA RABRIJELA

XIII GAMMADION

XIV ERA VULGARIS

XV SAN MAGISTERA ŠETA SILBIJA

XVI KNJIGA DEMONA

XVII REVOLUCIJA JE, VIDIM, USPELA

 Druga knjiga:

KAKO SAM SREO HRVATSKOG BANA SMOLJANA

Poglavlja:

I KAKO SAM SREO HRVATSKOG BANA SMOLJANA

II MOJ DRUGI SUSRET SA BANOM SMOLJANOM

III MILUTINE, BAŠ SI SEKSI!

IV MESO, PAKAO, MESO…

V GAVRAN I GOLUB

VI SRPSKI GRAD PIRAMIDA NA JUPITERU

VII METAFIZIKA ZLOČINA

 Treća knjiga:

SRELI SMO SE U TIFARETU

Poglavlja:

I RITUAL 666

II DRVO ŽIVOTA I SMRTI

III MORMONSKA ASTRALNA KNJIGA

IV RANI RADOVI I ULAZAK U BEZDAN

V HOR ABORTUSA

VI JA ĆU BITI TVOJ PTAH, A TI BUDI MOJ HOTEP

VII PROROČANSTVO VASILA KARAĐOZA U VEZI SUDBINE DR. ASTORA

VIII VIZIJA I GLAS NEUMRLOG UČITELJA

IX OBLIK ZEMLJE I NOVI HIPERBOREJCI

X VELIKI BESNI BIK I

XI VELIKI BESNI BIK II

XII AMULEJ, GOSPA OD ŠKRPJELA, VAMPIR I NJEGOVA LJUBAVNICA

XIII DEVOJKA AMULETA I SVETA BOGOBACITELJKA

XIV PAN DOLAZI U PODNE

Detalj iz Sreli smo se u Tifaretu, poglavlje Oblik zemlje i novi Hiperborejci

 Crne i mutne oči Državnog Sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu rekavši: “A zašto ti meni ne bi popušio kurac, malo?” Molim? Nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice, noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da reagujem kako dolikuje. Državni Sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog turizma. Očigledno nije imao ništa na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored njega. “Dođi dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše.” Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom. “Pušenje je dobro za socijalnu politiku…”

Samo sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni Sekretar, zadužen za sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura. Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima. Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo ljudima na položaju. Imao je jako crveni karmin. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov raspukli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao. Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog uvaženog i nadasve visokog, muževnog ali i blago ženstvenog državnog funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika?

U toj mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili. Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog zla u drugo. “Halo momak,” progovorio je opsceni gospodin Juzbaša, “ja imam neke posebne potrebe….”. To je rekao i prsnuo u smeh. Počešao se po mudima. Slošilo mi se i drhtao sam od neviđene treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu Državnog Sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila imobilisana, poput štićenika institucija za mentalno obolele ili nezbrinutu maloumnu decu koja su objekt institucionalizovane brige Sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.

Sekretar Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet i opustim se jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog programa reformi socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode. “Znaš li šta je to?” Pitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao ni da slutim. “To ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta: SAVE THE NAZIS, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar, budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna da bi mogli da budu još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Napravićeš ti zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike.”

Gledao sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo privezanih i istraumiranih hipermongoloida i kojekakvih osmih putnika? “Ne razumeš?” Nastavio je. “Veoma jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu…. Pazi, ako ti je neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to nije dobro za strategiju reformi i naš evropski put.”

Ne znam kako uopšte da poređam reči u neki smisleni sintaksički tok, sve u želji da opišem taj čudesan osećaj nagužene obnaženosti pred nezemaljskom te gotovo demonskom pohotom Sekretara Juzbaše. On, kao da uopšte nije bio ljudsko biće, već nešto o čemu ne smem ni da pomislim. Upoznali smo se igrom slučajnosti sudbine ili nadriiluminatskog proviđenja. Tih tranziciono-reformskih godina u osvit nadmenog sunca “evropskih perspektiva” zaposlio sam se kao tzv prodžekt asistant u organizaciji koja se bavila organizovanjem obuke za zaposlene i funkcionere državne uprave i lokalne samouprave. Nekoliko godina sam proveo po hotelima i seminarima upoznavši gotovo četvorocifren broj raznih i svakako bitnih ljudi establišmenta ostataka srpske države u nastajanju i večitom nestajanju. Danju se nešto kao radilo, ali noć je na tim seminarima nosila neke sasvim spontane i prečesto intimne trenutke razmene iskustava i procesa učenja. Seminari su specifična andragogija gde ljudi prvenstveno nauče nešto o sebi samima pre nego o onome šta je tema i cilj seminara. Tek kada se ugase seminarski reflektori i spuste zastori na videlo izlaze pravi karakteri učesnika seminara, a kamo li organizatora ili pervertita u njihovoj službi. Seminarski događaj je zapravo samo povod za jednu duboku introspekciju negde u nekom hotelu na Zlatiboru, Paliću, Vrnjačkoj Banji ili Kopaoniku. Mada, nagledao sam se raznih lokacija i raznih ljudi. Sekretar Juzbaša je bio poput višnje na šlagu, nekako poseban i uzvišen. Plenio je pažnju polaznika seminara. Držao je ljude pod nekom vrstom hipnotičke kontrole njegovog raspuklog glasa. Neverovatno muževna energija izbijala je iz njegovih pokreta, manira, govora, paradigmi. Voleo je da liže guzu.

Nedugo nakon nekih igrica našao sam se u njegovom zagrljaju. Nisam znao da zreo i prezreo muškarac, pa još i visoki državni funkcioner, može da prede. Počela je njegova zvezdano-romantična beseda sa kabalističkom poukom: “Baš sam sinoć buljio u Orion, sve mereći gigante: Sirijus (koji kao Pas prati lovca što u rukama drži glavu beštije – tarot karta Luda) – Betelgez – Rigel – Aldebaran (levo oko Bika) – Prokion. Čuvena zimska konstelacija koja spaja Istok i Sever u jednu te Jug i Zapad u drugu nebesku ravan. Velika kola, sazvežđe istine. Ključna tačka – Mizar, ima tananog dvojnika. Čakra adžna i posestrima joj bindu sa zadnje strane. Bindu – tačka Kof kod kabalista, brojčana vrednost 100, sazvežđe Riba…. I kad dođosmo do Severnjače, uhvatismo se nebeskog stuba koji vodi van Univerzuma, ali moramo znati pravo vreme, jer odatle se uskače u srce Oriona, na onaj simpatični romboid što svake noći žuri i ne čeka nikog.”

Tako je nadahnuto pričao, mada pominjao je i hendikepiranu decu u kontekstu koji ću ovde izostaviti jer svest prosečnog čoveka koji bi možda čitao ovaj tekst ne bi to mogla da shvati i prihvati, već bi to pripisala bolesti ili ludilu pisca ovih redova. No, nije tako…. Ja sam apsolutno normalan, nego samo pokušavam da ne prenesem sve šta čujem i vidim i što dopire do mene. O, da li ja to sam izazivam takve stvari i persone ili je to srednji prst sudbine? Nije ni bitno. Ovo je samo jedno od apokrifnih jevanđelja.

“Uostalom mitovi i tradicija,” nastavio je svoju besedu Moćni Sekretar, nakon uzimanja gutljaja domaćeg absinta, “služe da pobude Imaginaciju, Inteligenciju i Intuiciju a ne da ih slepo sledimo jer u tom slučaju nećemo stići nikud. Protok vremena menja modalitete manifestovanja zakona prirode. To je jedna “paklena” dinamika. Kao da postoji nekakav svetski duh koji na neki čudesan način aktuelizuje neke stvari, neka mesta, neke procese, pa ko je u skladu sa tim gradiće svoju svest a ko nije onda neće. Jebanje u dupe je znak poštovanja. Želim da budem pušen. Osećaj pušenosti jeste značajno samopotvrđivanje. To je osećaj obožavanosti. Pušen, znači biti obožavan. Neko, nije važno ko, obožava tvoj tako intiman deo nečim što služi za uzimanje i mlevenje hrane. Uzima u sebe nešto što mokri i što ispušta životvorno seme. Progutati tek ištrcano seme mongoloida je neviđeno zadovoljstvo. No, to je velika privilegija i to se uči na višim stepenovima, ali o tome nećemo govoriti na sutrašnjem seminaru. Donatori ne vole kad im se istina kaže direktno u lice.”

za P.U.L.S.E / Dejan Ognjanovic

(C) DEJAN OGNJANOVIĆ, ZA GHOUL, INC.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dejan Ognjanovic, Književnost, Lucifereza