Muzika je pred kraj 19. veka upala u krizu. Kompozitorima je dosadilo da beskrajno variraju ono što dobro poznaju: dve lestvice, nekoliko ritmova, ponavljanje melodije i harmonije, večno vraćanje kući (na ton i akord koji dominira kompozicijom, koji je određuje). Sve to je postalo pomalo dosadno. Početkom veka grupa muzičara iz Beča bila je spremna za promene. Predvođena Arnoldom Šenbergom ta grupa je komponovala muziku tako što je sve okrenula naopako. Svi tonovi su bili na raspolaganju u svakom trenutku, svih 12 (a ne samo sedam iz jedne od dve skale) otud i naziv dodekafonija. Nije bilo ponavljanja melodijskih fraza i, možda i najvažnije, nije bilo tonalnog centra, drugim rečima, više nema povratka kući, kad jednom odletite nikada se nećete vratiti. Sve to je bilo strašno za prosečnog slušaoca čije uho je naviklo na dobro utvrđena pravila. Muzika se promenila. Slušaoci su takođe morali da se menjaju.

Američki kompozitori s kraja pedesetih i posebno šezdesetih godina tražili su svoj muzički izraz. Nisu uspeli da se povežu s bečkim ekspresionistima. Nisu hteli da idu toliko daleko, ali nisu hteli ni da se „vraćaju“ u 19. vek. Hteli su nešto novo. Bili su zaglavljeni. Nisu mogli ni napred ni nazad.

Iz ćorsokaka ih je izvadio pionir nove muzike La Monte Young. S njim je rođen minimalizam. Young je bio prvi i najradikalniji. Njegove kompozicije imaju samo jedan ton, takozvani dron, a cela dinamika je u malim varijacijama (jačine, boje, promene efekta…). Tako je rođen minimalizam. Kompozitori koju su nastavili tim tragom su ipak svirali više od jednog tona. Ipak, beskrajno ponavljanje uz male varijacije ostalo je do danas zaštitni znak ovog muzičkog preokreta. Ideja je da se slušalac uvuče u atmosferu, da se prepusti i da onda bude jako srećan jer se posle nekoliko minuta nešto ipak promenilo.

Hejzelvud, dakle, prvo odlazi u Kaliforniju, američku državu u kojoj je rođen minimalizam. Tamo istražuje početke nove muzike – kako je La Monte Jang (La Monte Young) promenio sve iz korena, kako je smislio nešto drugačije od Bečlija, ali podjednako izazovno za slušanje i podjednako radikalno. Drugi veliki minimalista iz Kalifornije je čovek koji eksperimentiše s trakama – Teri Rajli (Terry Riley).

Autor potom ide na drugu obalu, odlazi u Njujork gde će se sresti s dvojicom superzvezda minimalizma i ljudima koji su preveli ovu muziku u mejnstrim. Dvojica velikana su Filip Glas (Philip Glass) i Stiv Rajh (Steve Reich).

Tako je zaokružena priča o ljudima koji su stvorili nov žanr, a i danas aktivno pišu muziku koja se može nazvati minimalizmom.

Ako ste propustili veliku četvorku dvodelni dokumentarac je odlična prilika da nadoknadite propušteno. Ako se zainteresujete za njihovu muziku brzo ćete shvatiti da ste bar jednog kompozitora već negde čuli.

Minimalisti ne koriste samo malo nota, već se i ne ističu, ne hvale se i promovišu po svaku cenu. Minimalizam ne podrazumeva samo malo nota, već i mali ego. U suprotnom ćete pokušati da zadivite nekoga, a to podrazumeva kanonadu tonova i zvukova. Često se pokazuje da se u tom slučaju mnogo priča, ali vrlo malo kaže. Minimalisti malo pričaju, a puno govore. Naravno, ako znate da ih slušate.

Pogledajte ovde prvi i drugi deo: