Manjinski identiteti u medijima u Srbiji: primer kineske etničke manjine

U vremenu široke dostupnosti različitih vrsta medija možemo slobodno krenuti od pretpostavke da veliki procenat naših saznanja o svetu u kome živimo dolazi upravo iz medija. O dosta stvari smo saznanja stekli kroz tuđe slike i reči. Većina nas je videla sliku Velike piramide u Gizi i na osnovu simulakruma ima doživljaj da je u bodrijarovskom smislu hiperrealnosti zaista posetila piramidu, iako se to nije zaista desilo u nekom realnom trenutku. Sem toga količina informacija koja je na dnevnom nivou dostupna svakoj individui u jednom smislu vodi ka površnosti informacija, ali i o površnosti posmatrača i smanjenom delovanju kritičkog aparata sa obe strane.

Ne bi bilo suviše oštro okarakterisati sliku o nekoj pojavi koju dobijamo iz medija prema pojmovima čuvene Platonove metafore o pećini. Kao što Platon kaže kako običan čovek okrenut leđima stvarnoj pojavi vidi njenu senku na zidu pećine, tako i mi posmatramo nepotpune i nejasne predstave tj. simulakrume pojava iz svog okruženja putem medija. Segmenti stvarnosti o kojojima saznajemo ovim posrednim putem do nas dolaze kao neka vrsta metafizičkih dvojnika pojava (Vuksanović 2007) ili još preciznije kao konstrukti izgrađeni pod uticajem mnogih društvenih faktora. Mediji, dakle, utiču na sliku koju ćemo mi izgraditi o nekom fenomenu/ individui/ grupi. Sa druge strane, realnost određene istorijske i socio-političke tačke na prostorno – vremenskoj skali utiče na konstitutivne faktore normi i okvira u kojima će mediji pristupati svakoj konkretnoj pojavi. Iz ovoga proističe da je moguće govoriti o svojevrsnom uroborosu međusobnog konstituisanja virtuelne realnosti (medija) i stvarnih pojava. U ovakvom tumačenju možemo otići još dalje u bodrijarovskom stilu: simulacija pojave prestavlja proizvodnju nečeg stvarnog pa tako simulakrum prethodi stvarnoj pojavi (Bodrijar 1991). Sliku koju u medijima dobijamo o kineskoj manjini u Srbiji treba stoga uzeti sa rezervom, ali je dobro da se ona gradi, pa makar i sa nekim pogrešnim premisama, kako bi se po svemu daleki „drugi“ demistifikovao i približio našoj svakodnevici.

Štampani mediji u Srbiji se u najvećem broju slučajeva bave komercijalnim sadržajima, a senzacionalistički naslovi površnih tekstova i priloga ne ostavljaju puno prostora za bavljenje nacionalnim manjinama sa kojima nema nekih realnih problema – a samim tim ni senzacije. Generalno posmatrano, iz štampanih medija se možemo informisati o temama uglavnom iz domena privredne saradnje Kine i Srbije, donacija i tome slično, ali ređe se može naći i po koja rečenica o samim Kinezima u Srbiji (“Telegraf otkriva misteriju: gde Srpski Kinezi sahranjuju svoje mrtve!”, “Kinezi iz Bloka 70 idu u Brazil”, “Hvala, braćo: Kinezi u Srbiji donirali milijardu i 250 miliona dinara”, “Kineska razvojna banka želi da ulaže u Srbiji”…).

Metodom analize sadržaja je primećena promena percepcije kineske manjine u srpskim štampanim medijima koja je postepena, ali je možemo podeliti u faze koje nisu strogo vremenski ograničene, već nam služe samo kao alat za lakše razumevanje informacija. U analizu su uključeni novinski članci objavljeni u sledećim časopisima: „Blic“, „Magazin Tabloid“, „Politika“, „24 sata“, „National geographic Srbija“ „Novosti“, „Telegraf“, „Press“, „Alo“, „Tanjug“, „Večernje novosti“. U pitanju su članci objavljeni u periodu od novembra 2010. do juna 2015. godine. Prva faza bi išla od ljubopitivog zanimanja za drugo i drugačije i pokušaja da se stvori vesti pompa od činjenica koje nisu neobične, već su samo nepoznate široj javnosti. Tu bismo mogli svrstati gomilu novinskih članaka koji se bave, primera radi, temom sahranjivanja Kineza u Srbiji, jer je jako mali broj zabeleženih slučajeva sahrane Kineza, što naravno, u najvećoj meri ima veze sa strukturom stanovništva koje ovde dolazi da radi: uglavom su to mladi ljudi. Sledeća faza bi bila obeležena dosta toplijim tonom odnošenja prema ovoj etničkoj manjini – a takva situacija ima više uzroka. Naime, Kinezi su na ovim prostorima već dve decenije, postali su deo svakodnevice i najksenofobičnijih građana. Sa druge strane, na zvaničnom nivou poslednjih godina se dosta forsiraju sporazumi i saradnja dve zemlje u različitim oblastima, što svakako dobija pozitivan predznak u medijima. Pored toga dosta je medijski bilo ispraćeno uvođenje kineskog jezika u škole u Srbiji, kao i doprinos njihovih trgovaca u pomoći porodicama ugroženim u poplavama koje su zadesile Srbiju u proleće 2014. godine. Može se govoriti o stereotipima koji se odnose na kinesku hranu, običaje i brojnost u medijima. Ono što definitivno predstavlja problem je jezička barijera koja onemogućava potencijalnu društvenu integraciju. Kinezi zaista nose svoj kineski zid oko sebe i drže se svojih sunarodnika, ali takođe treba imati na umu i činjenicu da za njihove potrebe nije neophodno odlično poznavanje srpskog jezika, a i njihovi poslovi su uglavnom manje- više celodnevne dealtnosti koje ne ostavljaju puno prostora za uspostavljanje novih prijateljstava sa lokalnikm stanovništvom.

Od veoma velike je važnosti definisati pojam prisutnosti manjina u medijima u smislu da li pod prisutnošću smatramo pojavljivanje informacija o određenoj manjini sa stanovišta dominantne grupe ili učestvovanje same manjine u stvaranju slike o sebi kroz kroz medije (McGonagle 2009, 107). Uočljiva je izrazita razlika između sadržaja termina manjina u svakodnevnom govoru i u zakonskoj regulativi vezanoj za manjine – i uopšte zvaničnoj percepciji iste (McGonagle 2009, 107). Crvena nit koja se provlači kroz ovo pitanje je činjenica da se u dosta zakona koji se bave pravima manjina naglašavaju prava koja su de facto prava svih građana – a ne neka prava posebno prilagođena potrebama specifičnih grupa. Kao primer možemo uzeti Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, u čijem članu deset imamo tri glavna elementa: pravo na izražavanje mišljenja, pravo na dobijanje i davanje informacija (McGonagle 2009, 109). Jedna od stavki je da iako demokratija predstavlja uređenje u kome se društvo ravna prema stavovima većine, većina ne sme koristiti svoju dominantnu poziciju u cilju nametanja svoje volje manjini (McGonagle 2009, 110).

Postavlja se pitanje relevantnosti odnosa manjine i većine u smislu da je zapravo prava problematika u uspostavljanju pravne regulative za celokupnu zajednicu koja omogućava bilo kom članu zajednice da bira sopstvene početne identitetske postulate iz kojih će proisticati dalje društveno delovanje, a sve to po ugledu na američki Ustav i generalnu ideju o liberalnom nacionalizmu (Hodžić, Tarik 2010, 15). Ovakva ideja deluje smisleno na primeru američkog društva, ali je problematična njena primena na društva sa potpuno drugačijim istorijskim i kulturnim prtljagom, kakva su društva na Balkanu. U tim društvima bi pomenuto stanovište moglo značiti neku vrstu latentne dozvole da država svojim iako neutralnim stavovima ipak nameće aršine većinskog stanovništva kao model društvenog delovanja.

Kada govorimo o prisutnosti manjina u medijima međunarodne preporuke se mogu dosta široko shvatiti, što je i očekivano, jer bi primena opštih principa trebalo da ima različite dopunske stavke na primerima određenih država. Možemo govoriti o pristupu po kome za manjinske grupe pozitivan efekat možemo očekivati njihovom vidljivošću u mainstream medijima koji se obraćaju generalnoj populaciji određene zemlje, kao i o pristupu u kome bi akcenat trebalo da bude na zasebnom medijskom prostoru za određene manjine (radijske i televizijske stanice, novine na jeziku manjina) čiji je sadržaj usmeren na zadovoljavanje potreba manjina) (Hodžić, Tarik 2010). Prvi od navedenih pristupa može voditi svojevrsnoj asimilaciji, dok drugi ima naznake getoizacije odnosno izolovanja manjina u medijima (Hodžić, Tarik 2010). U idealnom slučaju bi trebalo pomiriti oba pristupa, s tim da se na tom mestu nameće pitanje stavova neke konkretne manjine o toj temi u smislu kako sama manjina vidi svoje mesto u generalnoj zajednici određene države i u skladu sa tim za kakvim mestom u medijima ima potrebu. Ukoliko je zajednica zatvorenija i nema tendenciju potpunog uklapanja u dominantnu grupu kao što je kineska manjina u Srbiji, većeg značaja za nju bi imali mediji na kineskom jeziku, nego stvaranje medijskog prostora u mainstream medijima. Tu bi opet morao da postoji balans- mediji na maternjem jeziku bi pojačali osećaj izdvojenosti iz glavnih tokova dok bi se savladavanjem komunikacije na jeziku većinskog stanovništva i time praćenje njegovih medija manjini otvorile veće mogućnosti u datoj sredini (Bugarski 2005). Na ovom mestu opet dolazimo do kineske zatvorenosti u granice svog kineskog zida: Kinezi mahom konzumiraju medije na svom jeziku. Razlozi su jasni: slaba inkluzija, nepoznavanje jezika, vezanost za svoju etničku grupu…

U Evropskoj povelji o manjinskim i regionalnim jezicima iz 1992. se manjinski jezici definišu kao jezici koji su tradicionalno u upotrebi na nekoj teritoriji, a razlikuju se od jezika većinskog stanovništva (Bugarski 2005, 80). Zbog čega se migrantski radnici tretiraju kao kategorija sa manjom važnošću za zajednicu od manjina koje su duži vremenski period naseljene na nekoj teritoriji? U vremenu “glokalizacije” u kome se uporedo odvijaju procesi globalizacije i većeg isticanja lokalnog i specifičnog (Bugarski 2005) u kome nema više mesta za jednolinijske relacije, esencijalističke oštro ograničene kategorije i kada više ne govorimo o nečijem identitetu već o identitetima u svoj njihovoj mnogostrukosti, se postavlja pitanje migrantskih radnika u malo drugačijem svetlu nego ranije. Kineski migrantski radnici dolaze sa namerom da se oprobaju na novim tržištima, a čak i da u zemlji ostanu samo nekoliko godina, utiču na percepciju svakodnevice svojih sugrađana, a takođe se i njihov idejni svet menja. Možda bi trebalo razmotriti otvaranje mogućnosti pristupa domaćim medijima i migrantskim zajednicama i time učiniti migrante vidljivijim za domaće stanovništvo ali i vice versa- učiniti lokalna dešavanja zanimljivijim kineskim migrantima?

Iz prethodnih redova je moguće naslutiti koliko je važna slika u medijima posebno o segmentima stvarnosti koje nije lako spoznati bez posrednika. Fakat je da Kinezi predstavljaju zatvorenu grupu i da bez obzira na njihovo fizičko prisustvo u našem neposrednom okruženju, mišljenje o njima i dalje u velikoj meri baziramo na slici iz medija. Više puta naglašena jezička barijera, kao i zanimanja većine Kineza u Srbiji (gotovo celodnevni rad, bez slobodnog vremena uglavnom u trgovinskim i uslužnim delatnostima) ne dozvoljavaju pravu međukulturnu interakciju, a o inkluziji da i ne govorimo. Površno poznavanje kineske kulture i običaja i njihova svojevrsna distanciranost dovode do knjiškog primera stvaranja hegelovskih binarnih opozicija tj. stvaranje stereotipne slike na osnovu suprotnosti “mi” vs. “oni”.

Manjinski identiteti se grade kako kroz pozitivno nastojanje države domaćina ka inkluziji nacionalne manjine, tako i kroz suprotne tendencije odnosno isključivanje i marginalizaciju (Georgiou 2013, 86). Mediji su zapravo arena u kojoj se sudaraju ideološke postavke u vezi sa manjinama i stvarne prakse iz svakodnevnih života individua pripadnika manjina (Georgiou 2013, 86). S tim u vezi se mozemo osvrnti na neke opšte odredbe zakona u Srbiji koji se tiču medija i nacionalnih manjina. U članu 78. Zakona o radiodifuziji, stav 2, stoji da se od emitera očekuje da proizvode i emituju sadržaje koji su namenjeni svim delovima društva sa posebnim akcentom na potrebe specifičnih grupa u društvu – a među njima i etničkih manjina. U narednim stavovima se navodi potreba za uvažavanjem jezičkih i govornih standarda nacionalnih manjina i etničkih grupa kao i emitovanje sadržaja koji su odraz kulturnog identiteta manjina i etničkih grupa. U Ustavu Republike Srbije, Član 75. navodi se da u cilju ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati nacionalne savete. Nacionalni savet kineske manjine bi mogao biti medijator koji bi uticao na uključivanje Kineza u medije u Srbiji – ne kao posmatrača, već kao aktera i krojača slike o sebi. Međutim, za takvu inicijativu je potrebna veća inkluzija Kineza u Srpsko društvo i stvaranje klime u kojoj bi se oni, ma koliko dugo ili kratko boravili u Srbiji, osećali njenim delom.

Novi mediji, a prevashodno internet, preispituju samu definiciju dijaspore jer se postavlja pitanje da li je u vremenu virtuelnih zajednica i njihove svakodnevne komunikacije opravdano govoriti o dijaspori kao delu nacije odvojenom od glavnine pripadnika određenog naroda u onom smislu u kome je to bio slučaj pre pojave novih medija (Georgiou 2013). Širenjem upotrebe interneta se povećao dijapazon načina saopštavanja poruka, mišljenja, identiteta i stavova. Uzmimo na primer blogove- nije bilo puno načina pre ekspanzije interneta koji bi omogućili da nečiji stavovi o određenoj temi budu dostupni ljudima širom sveta, iz raličitih zemalja, sa različitim stavovima i razmišljanjima, zatim da se razmena informacija vrši u samo nekoliko trenutaka. Međutim, to povlači preveliku količinu dostupnih informacija, koja vodi ka većoj selekciji onoga čemu ćemo pokloniti pažnju. Sa hiperprodukcijom vesti se stvorila i potreba za bombastičnim naslovima u medijima, kao i za površnim instant rešenjima primenljivim u svakodnevici. Srazmerno mnogo vesti se može naći recimo o Romskoj nacionalnoj manjini (nedovoljno, ali u odnosu na neke druge veoma mnogo), ali je razloge za takvo stanje možemo povezati sa Dekadom Roma (međunarodnim dogovorom da se zajedničkim naporima do 2015. intenzivnije poradi na poboljšanju najšire rečeno integrisanosti u društvo i života Roma u evropskim zemljama) i da Evropa dosta insistira na tome na razne načine: finansiranjem projekata koji se tiči inkluzije Roma i slično, praćenjem stanja na polju ljudskih prava različitih manjinskih grupa u društvu – bile one seksualne, nacionalne ili neke druge zvanično priznate manjine. S druge strane, možda nema ni stvarne potrebe za emisijama na jeziku manjina jer u vremenu dostupnosti informacija putem interneta Kinezi mogu zadovoljiti svoju potrebu za informacijama. Ipak, trebalo bi raditi na povećanju prisutnosti tema vezanih za njihovu zajednicu kako bi se srpskom društvu približile odlike, problemi i uopšte potcrtala prisutnost brojne kineske zajednice na svakodnevnom nivou. Metodom alanize sadržaja Internet sajtova i portali: „N1 Srbija“, „Seebiz EU“, „Best televizija“, „RTS“, „Vice Media“, „Mondo portal“ se došlo do zaključka da je i ovde slična slika kao u štampanim medijima – može se naći poneka zanimljivost iz kineske kulture, ali se Kinezi kod nas uglavnom posmatraju u svetlu onog dela njihove populacije koji je prosečnoj osobi u Srbiji najvidljiviji: a to su radnici u trgovinskim objetima i restoranima.

I dalje imamo klupko predrasuda u maniru Sajdovog orijentalizma koje se meša sa predstavom o modernoj Kini kao veoma važnom ekonomskom i političkom faktoru na svetskoj političkoj sceni. Ono što oblikuje predstave o Kini i Kinezima je trenutno stanje u Srbiji. U generalno lošoj ekonomskoj situaciji većinu građana najviše mogu zanimati moguća ekonomska saradnja dve zemlje kao i kineska ulaganja u srpsku infrastrukturu ili firme. S jedne strane, dakle imamo ljubopitiv pogled ka drugom i drugačijem o kome prosečni Srbin ima uglavnom površna znanja- a kada tome pridodamo i promenu konteksta – dakle jedna stvar su Kinezi u Kini, dok Kinezi u Srbiji za nas imaju potpuno drugačije značenje na svakodnevnom nivou. Ovaj nivo je povezan sa refleksivnošću svakog pojedinačnog posmatrača odnosno sa njegovim poznavanjem sopstvenog kulturnog prtljaga stečenog obrazovanjem i socijalizacijom u jednoj određenoj sredini pri čemu bi se sve što posmatraču ostaje nevidljivo i nedokučivo moglo intuitivno objasniti kroz imaginaciju i pretpostavke/ predrasude.

Kineze mediji najčešće posmatraju kao kolektivnitet, čime se stvara slika o tipičnom Kinezu i stereotip o tome šta je zajedničko svim Kinezima u Srbiji. Kinezi nisu getoizirani samo teritorijalno- njihovu getoizaciju je moguće čitati i u količini vremena posvećenoj ovoj manjini u medijima, kao i u njihovoj virtuelnoj marginalizaciji.

Svesni činjenice koliko je teško, pa slobodno možemo reći i nemoguće u potpunosti sagledati sve informacije o Kinezima u Srbiji koje dobijamo iz medija, namera nije bila da se analizira veliki broj novinskih članaka, televizijskih emisija i sajtova, već da se letimičnim pogledom na svaku od velikih grupa prenosnika informacija stekne opšti utisak tj. sistematizuje viđenje koje bi građanin datog društva u datom vremenu i na datom prostoru mogao da stekne u svakodnevnim susretima sa štampanim ili elektronskim medijima. Imajući na umu da naša percepcija nekog fenomena ustvari predstavlja samo tačku gde se seku stvarnost i naš referentni okvir (Milenković 2006, 169) ovde smo pokušali da opišemo i damo neka početna zapažanja u vezi sa problemom kineske nacionalne manjine u medijima.

Za P.U.L.S.E Tamara Babić

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

.

Bodrijar, Žan. 1991. Simulakrum i simulacija. Novi Sad: IP Svetovi.

Bugarski, Ranko. 2005. Jezik i kultura. Beograd: Biblioteka XX vek.

Georgiou, Myria. 2013. “Diaspora in the Digital Era: Minorities and Media Representation”. In: Journal on Ethnopolitics and Minority Issues in Europe. Vol 12, No 4: 80-99.

Hodžić, Edin i Jusik Tarik. 2010. Manjine i mediji u jugoistočnoj Evropi: međunarodni standardi i lokalne prakse. Sarajevo: Mediacentar.

McGonagle, Tarlach. 2009. “Representation of Minorities: Rights of Access”. In: Media and Human Rights. London, Clemens Nathan Research Centre: 106-126.

Milenković, Miloš. 2006. Šta je (bila) antropološka “refleksivnost”? U: Етноантрополошки проблеми н.с. год. 1. св. 2: 157-184.

Vuksanović, Divna. 2007. Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika. Beograd: Čigoja.

  Društvo, manjine, Mediji, Sociologija, Tamara Babić