Mesec od hartije ili hartije od vrednosti

Dobroj zemlji nisu potrebne vrline, svi tamo mogu biti sasvim prosečni, osrednje pameti, pa, ako hoćete, i kukavice.

Bertold Breht, Majka Hrabrost

On i ona. Zrelo i na samom izmaku detinjstva. Južnjački Boni i Klajd.

Mesec od hartije je priča o pustolovini dvoje malih prevaranata, koji po drumovima trguju Biblijama, slikama, pamukom, viskijem, akcijama, “obrađujući” ljude fiktivnim ugovorima, računima i sitnim trikovima. Edi i Mozes Prej “Dugonja” (Long-Boy) putuju od Alabame do država oko Memfisa, naizgled ne postavljajući sebi pitanje – Da li poslušati glas koji nam šapuće da na miru provedemo vek tu gde smo se zatekli ili poslušati glas ambicije koja nas poziva u akciju, u nepoznato, uprkos opasnosti i mogućnosti neuspeha? – ali koje se u nagoveštajima provlači kroz Braunov roman. Džo Dejvid Braun obrađuje jednu istorijsku epohu na način na koji Balzak, Dikens i u velikoj meri Breht prikazuju svoje vreme i društvene prilike.

Radnja je smeštena u mračni period Velike depresije, kroz koji devetogodišnja Edi, nesigurna u svoje poreklo i zajedno sa čovekom koga smatra ocem, prolazi putujući dubokim Jugom Amerike. Roman osvetljava društvene probleme kojima je Jug vrvio, eru prohibicije, policijskih pendreka, krijumčara, siromaštva, spletki, gladi i puteva kojima su ljudi išli neznano kuda, bez cilja.

Džo Dejvid Braun u ovom romanu organizuje zbivanje, likove i pripovedanje na osnovi paralelizma sa zbivanjima i likovima onako kako teku i kako se pojavljuju u empirijski doživljenom svetu. Čitalac pokušava da odgonetne skrivene duševne pobude koje podstiču Edi, Dugonju i ostale likove koje susreću na putu da tako postupaju, ali oni često izmiču, gonjeni nekom neodređenom i iznenadnom mišlju. Braun ne teži reprodukciji pojava iz stvarnog života niti objašnjavanju života, već životu koji se doživljava iz trenutka u trenutak, u brzopletom toku njegovog odvijanja. Obilat humorom, patosom i neodoljivom narativnom energijom, ovaj roman predstavlja američko pripovedanje u jednom od najboljih izdanja.

Anarhistička pobuna

Svako ko je tada hteo da se orijentiše u nevremenu morao je pokušati da se snađe na razne načine, manipulacijama i kroz pukotine zakona. Savest, kao tek drugorazredna instanca, ustupa prvenstvo lukavosti i beskrupuloznosti. Dugonja dolazi do toga da „ljudi uglavnom nemaju predstavu o tome kako se posluje. Uzmi običnog čoveka, misli da je nešto nezakonito ako nije po zakonu. To ti je čista besmislica… Nema ničeg nezakonitog u poslu sem ako nisi tako loše sreće da te ukebaju.”

Dugonja i Edi, poput Brehtove Majke Hrabrost, oličenje su žilave ljudske egzistencije, uporne u svom instinktu samoodržanja i opstanka u teškim vremenima. Koje je njihovo ulje za borbu, umna dinamika njihovih budućih poteza, razlog života?

„Podmitljivost je kod ljudi isto što i milosrđe kod dragog Boga. Podmitljivost je naša jedina nada. Dok je nje, ima i blagih presuda, pa se i nevin ponekad izvuče na sudu“, govori Majka Hrabrost, između ostalog, ističući i načelo kameleonstva kao najjače oružje društva. Ona smisao opšteg društvenog haosa vidi jedino u tome što je on koristan jer živi od njega. Breht je počeo da shvata strukturu i mehanizam kapitalističkog sveta i prikazao ga je u svom najogoljenijem, najsirovijem, najneospornijem i najnepoštenijem vidu.

Dugonja i Edi, poput Majke Hrabrost, putuju od mesta do mesta, ona vodeći svoju kantinu, oni menjajući automobile kao znamenja svake nove avanture. Uporno smišljajući nove prevare, dani im prolaze u vožnji od mesta do mesta, usputnom zadržavanju u hotelima i kafanama i izviđanju tla pogodnog za realizaciju najneobičnijih planova. Putujući, oni dolaze u dodir sa različitim karakterima, tipičnim likovima na pozadini Velike depresije – udovicama, farmerima, trgovcima, upravnicima skladišta, blagajnicima, advokatima, šerifima…

Logika novca

Putnicima američkog Juga pridružuje se major Karter Li, ozbiljniji biznismen-prevarant, koga prvobitno upoznaju kao vlasnika propalih rudnika i koji ih uvodi u novi princip poslovanja, učeći ih “visokom stilu” varanja. Major Li zastupa filozofiju racionalizma i, bez idealizacije stvarnosti, vidi pravu sliku društva u kome „mali poslovni ljudi ne postaju veliki poslovni ljudi zato što ne znaju kako se dere.”

Načinom na koji on to obrazlaže prosijava svojevrsni antropološki pesimizam, kao kod Balzakovog Votrena, koji Rastinjaku ruši iluzije i predstavu o poštenom načinu života i prvi mu daje jasnu i surovu sliku Pariza. On kaže:

U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže.

Balzakova misao koju izgovara Votren – „Nema principa, postoje samo događaji, nema ni zakona, postoje samo okolnosti, a pametan čovek im se prilagođava da bi posle trgovao njima kako sam bude želeo” – može da važi kao premisa i Braunovog romana i Brehtove drame.

Iako se Rastinjakova ambicija pre svega kreće u okviru obezbeđivanja mesta u društvu, Dugonja ne pokušava da se uklopi ni u visoko društvo, ni u društvo kao takvo, on je izvan bilo kakvog zakona; štaviše, ne pridaje mu nikakav značaj. Sa druge strane, Rastinjak naposletku odlučuje da se uključi u metež i moralno blato senžermenskog društva. Ekonomska kriza u Americi prikazuje “sjaj” i bedu globalizacije na način na koji Pariz 19. veka otkriva sunovrat moralnih i ljudskih vrednosti.  

Na kraju jednog poglavlja Braunovog romana, Dugonja, ohrabren uspehom plana u vezi prevare sa krijumčarenjem viskija, izgovara: „Miči se, Rokfeleru, sad je na nas red”, baš kao što Rastinjak, na kraju romana, spreman da po svaku cenu postigne uspeh, društvu upućuje preteće reči:

A sad je na nas dvoje red.

Edi se priseća reči Major Lija, koje, poput ogledala realizma, reflektuju stanje društva i duha i ostaju urezane duboko u pamćenju:

Sticanje novca i manipulisanje novcem, to ti je igra za ljude koji ničim boljim nisu obdareni. Zarađivanje para, to ti je dosadna igra za dosadnjake. Jedini način da osoba koja ima mašte uživa u novcu jeste da stekne više od bilo kog drugog, ili da više rizikuje – ili da uzima novac od onih koji misle da je to dragocenost.

Odgovor liberalnih krugova na naraslu moć kapitala oličen u američkom nacionalnom programu, Nju dilu, u Braunovom romanu dobija jednu drugačiju, umetničku individualizaciju. Frenklin Ruzvelt je Nju dilom uspostavio socijalne mere u vreme duboke ekonomske krize, a njegovi pokušaji da se izbori sa problemima siromaštva i nezaposlenosti dali su vidljive rezultate i označile pomak u američkoj privredi. Scena Ruzveltovog dolaska vozom na stanicu: Ljudi se na dolaznom peronu tiskaju i izvijaju kako bi ga videli makar na trenutak; za Edi je on poput otkrovenja, dok Dugonja razmišlja o tome kako da unovče svoj dolazak. Kontrast u očekivanjima praćen je inicijativom deteta koje jedinu nadu za postizanje boljeg društva vidi u liku američkog predsednika.

Prevelika očekivanja

Dikensova kritika društva za najkrupniju društvenu temu uzima moć novca i njegov uticaj na dehumanizaciju čoveka i ljudskih vrednosti. Uglavnom su deca ta koja oličavaju bezuslovnu, čak puritansku ispravnost u zemlji i vremenu bezakonog oportunizma. Za razliku od Pipa iz Velikih očekivanja, Edi ostaje nepromenjena novcem, ali i dalje zapitana pred njegovom pravom suštinom:

Dok sam šetala ulicama i posmatrala porodice kako kupuju ozarenih lica i otrcane odeće, došlo mi je da se rasplačem. Želela sam da zaustavim neku devojčicu i da joj kupim najveću, najlepšu lutku u gradu. I svakom dečaku želela sam da kupim najblistaviji crveni bicikl. Nisam mogla. Bili su to radni, ponosni ljudi i uvredili bi se. Toliko smo novaca imali, a ja ni prstom nisam smela da mrdnem. To je zaista užasno, zar ne? Nikada ne možete da pomognete ljudima dok ne postanu toliko očajni da moraju da prihvate milosrđe. Ili dok toliko ne osiromaše da im ponos bude potpuno smrvljen.

Ova setna lirska ispovest pokazuje u kojoj meri neminovnost iskustva može postati surova u svetu koji ljude čini ciničnim, potkupljivačkim, nesigurnim i pohlepnim. Dikensovi junaci, kao i Edi i Dugonja, siromašni i marginalizovani, kreću se po tamnom prostoru gonjeni nuždom ili slučajnošću, putem na kojem je sve nepredvidivo.

Dikensovi i Balzakovi romani u izvesnom smislu predstavljaju mitove industrijalizovanog sveta, dok je ovde posredi sunovrat industrijalizovanog Zapadnog sveta. Razorni uticaj je istovetan – bilo da uobličava mračno snoviđenje kapitalističke surove utakmice, ili dovodi do degradacije društva u kome je jedino presudan instinkt za preživljavanjem.

Naizgled dečji naivan, idealizovani humanistički pogled na svet izražava Edi na početku jednog poglavlja:

Volela bih da su svi na svetu bogati, bar za kratko. E, nisam ja toliko glupa da mislim da novac obavezno čini ljude srećnijim i boljim. Sve u svemu, nema sumnje da bi troškarenje izlečilo mnoge ljudske bolesti i jade, bolje nego penicilin. A ono što sigurno znam, to je kad imaš više novaca nego što možeš da potrošiš, svet postaje blistaviji i jednostavniji. Ne umem to tačno da objasnim, ali nije samo zbog novca. Novac uopšte nije važan kad vam nije potreban.

Nemajući predstave o mehanici društvenih promena, ona čvrsto veruje da se nepravda, ugnjetavanje i izrabljivanje ljudi mogu ukloniti moralnim uticajem i popravljanjem ljudi. Edi, uprkos svemu, sanja vreme kada će moći da živi životom svojih vršnjaka:

Dugo, dugo sam duboko u sebi gajila snove da ćemo se Dugonja i ja jednom smiroviti. Ne bih umela tačno da objasnim zašto. Možda zato što me je, kad smo se vozili kroz neko lepo uređeno naselje u sumrak obuzimalo jako osećanje usamljenosti. Verovatno se sećate: muškarci pred kućom, u mirno predvečerje, kratkih rukava, zalivaju travu, a žene se na verandama ljuljaju u ljuljaškama, deca se zavlače po žbunovima, vrište, smeju se, igraju šuge i žmurke. Činilo se da je to tako lep, miran život da me je stalno gušila želja da i ja budem u tome. Kao da je to u meni oživljavalo ženu.

Najčešći motiv Dikensovih romana, koji možemo pronaći i u Mesecu od hartije jeste rast i život deteta, okosnicu radnje čini njegova sudbina, koja uvek prolazi kroz mnoštvo doživljaja, susreta i opasnosti, da bi na kraju postigao sreću. Radnju Dikensovih romana dobrim delom čine senzacionalističko-zabavni motivi, progonjena nevinost, tajne oko porekla koje se rasvetljavaju posle mnogo peripetija, razne prevare i tajne u vezi sa nasleđima. Haotičnost sveta je slika haotičnosti kapitalizma i stvarne otuđenosti ljudi.

Doživljavanje sveta prikazano je iz dečjeg ugla posmatranja, pri čemu dečji senzibilitet često prima snažne i prenaglašene utiske. Dikens izobličuje stvari preterivanjem, stvarajući groteskno ili čudovišno; evocira osećanje straha i užasa, tajanstvenu atmosferu, podsvesna stanja deteta. Amelija Sas, starica koju Edi i Dugonja, zajedno sa Majorom pokušavaju da obmanu predstavljajući Edi kao njenu izgubljenu unuku, podseća na gospođicu Havišam iz Velikih očekivanja. Ona predstavlja tamnu stranu Pipovih očekivanja, simbol duhovne smrti, otuđenosti i gubitka. Pip se seća prvog susreta sa ovom čudnom ženom:

Bila je odevena u raskošne tkanine – satin, čipku i svilu – i sve je bilo belo. Cipele su joj bile bele. A imala je dugačak beli veo prikačen za kosu i nevestinski venac u kosi, ali joj je kosa bila bela… Sve što je bilo na vidiku, a što je trebalo biti belo, izgubilo je svežinu i bilo uvelo i požutelo.

Njena duševna smrt prikazana je i kroz simbol svadbene trpeze na kojoj paučina prekriva jela u raspadanju. Na sličan način živi i opstaje Amelija Sas, štedeći na svemu, pa čak i na sopstvenoj emotivnosti i toplini.

Narativni vidokrug

Pripovedanje u romanu Mesec od hartije odstupa od književne norme, u korist prikazivanja lokalne boje američkog Juga, sa idiolektima i slengom koji preko usmene naracije ulaze u jezik. Narator romana je Edi, a njen govor prepun je paralelizama, parodije i komike, kroz koje ona prikazuje pretežno reakcije ljudi, pre nego ono što ih je izazvalo. Edi je istraživač minimalnih pokreta, koji zapaža one detalje koji sliku čine dinamičnom i potpunijom. Osećanje smešnog proističe otuda što ona uočava predznake, na koje se sve načine ljudi pretvaraju da su ono što nisu, jer su stalno pod obrazinom ispod koje tek proviruje pravo lice. Njena misao kao pripovedača ne dopušta da bude lišena različitih spoljašnjih analogija, tako da se između slika ljudi i prirode i same Edi stvaraju svojevrsni tajni identiteti, koje ona kasnije dešifruje i tumači. Ako je tačno da postoje tuđe reči u svačijem govoru, treba osluškivati tuđ glas u nečijem govoru.

Za Dugonju, nije bitna ljudska strast po sebi (to bi bila prazna apstrakcija), nego strast kao pokretanje i ispoljavanje uspavanih životnih energija. Velika strast ukazuje na mogućnost ostvarenja potpunog čoveka. Međutim, ako je misao ili strast koja sadrži u sebi misao društveni sastojak, ona je isto tako i razoran element. Zato je napredak društva uslovljen pobedom čoveka nad samim sobom. U Dugonji je otelotvoreno raspoloženje čitave generacije i moderno osećanje bunta i neprihvatanja.

U Izgubljenim iluzijama Balzak daje autorski komentar, kao zaključak prethodno iznesenih zbivanja, a koji se može odnositi i na sveopštu logiku ljudske sudbine:

U životu ljudi ambicioznih i svih onih koji mogu uspeti samo ako im pomognu ljudi i stvari, po planu više ili manje dobro smišljenom, i stalno sprovođenom, nailazi jedan svirepi trenutak kada ih neka nepoznata sila podvrgava teškim iskušenjima: sve se ruši u isti mah, na sve strane konci se kidaju ili mrse, nesreća se pojavljuje na svim tačkama. Kad čovek izgubi prisebnost u tom moralnom neredu, on propada. Ljudi koji umeju da se odupru toj prvoj pobuni okolnosti, koji ostaju čvrsti puštajući da prođe bura, koji se spasavaju uspevši se strahovitim naporom u višu oblast, to su istinski jaki ljudi.

Mesec od hartije svojim ličnostima, događajima, emotivnim preispitivanjima i višeznačnošću ideja i ideala upoznaje nas sa dramatičnim periodom američke istorije na zabavan, vedar i pronicljiv način.

Umetničko delo treba da zameni svet koji je srušen, haotičan, bez objektivne zakonitosti i kauzaliteta, neuhvatljiv. Po Balzakovim rečima, istorija jeste ili trebalo bi da bude ono što je bila, dok roman treba da bude bolji svet. Ali roman ne bi značio ništa kad u toj uzvišenoj laži ne bi bio istinit u pojedinostima.

Za P.U.L.S.EJasna Rakićević

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Jasna Rakićević, Mesec od hartije, Umetnost