Na osamdesetogodišnjicu rođenja Mirka Kovača, pitamo se gde je nestalo skladište sa starim fotografijama, stilskim nameštajem, pismima i drugom „starudijom“ koju je pisac uporno sakupljao i koristio kao dokumentarni materijal

U subotu, 29. septembra, u rovinjskom Kinu Gandusio, dodeljene su nagrade „Mirko Kovač“ Semezdinu Mehmedinoviću za roman “Me`med, crvena bandana i pahuljica”, Svetislavu Basari za esejistiku “Pušači crvenog bana”, Bojanu Krivokapiću za najbolje delo mladog autora “Proleće se na put sprema”, Igoru Bezinoviću i Anti Zlatku Stolici za scenario filma “Kratki izlet”.

Posle smo do ponoći sedeli u kafiću kraj mora. Mlade filmadžije upitale su čuvenog reditelja Arsenija Jovanovića o muzici koju piše za filmove Terensa Malika. Govorio im je o svojim radiofonskim delima, o reditelju ostvarenja “Drvo života” i “Tanka crvena linija”, a onda smo pomenuli Jovanovićeve plovidbe po svetu.

Rekao je da će nam ispričati kada se stvarno uplašio na brodu! Pretpostavio sam da će govoriti o epizodi iz “Priča sa Galiole”: za vreme studija, posle rata, privezao je čamac bez motora za šlep na Savi i s prijateljem putovao sedam dana i noći. Šest stotina kilometara daleko od kuće, shvatili su da će morati da veslaju. Reka je bila spora; naposletku su bili prinuđeni da izađu na kopno. Na strmoj peskovitoj obali iskrsnuo je stub s natpisom “Jasenovac”. Videla se bodljikava žica i tabla “Mesto za izbacivanje leševa u Savu”.

No, Arsenije Jovanović dočarao nam je kako mu se nasred Jadrana, “iz vedrih nebesa”, na palubu Galiole spustila majušna ptica. Kandžama se uhvatila za ogradu i kratko odmorila. S njim je bio mornar, mladić uplašen od mobilizacije tokom devedesetih. Zamolio ga je da je brzo nacrta. Bilo je to čudo; odakle se stvorila, daleko od obala. Upitao je momka šta misli i dobio brz odgovor. I ona se uplašila od rata, pobegla uplašena eksplozijama.

Pomislio sam na Mirka Kovača. U knjizi “Pisanje ili nostalgija” pripoveda o odlasku iz Beograda pošto su mu razbili glavu na političkoj tribini. Nije znao kuda… Docnije se setio čudne stvari. U godini selidbe, krajem 1991, u nekoliko navrata, od nepoznate osobe, dobijao je razglednice iz Rovinja, uvek s istim motivom. Istočna gradska vrata – luk Balbi. Nikada nije otkrio ko ih je slao.

Rovinj je živeo u strahu od bombardovanja. Grad nisu nadletale ptice, već migovi.

U prvom pismu Filipu Davidu (16. februara 1992) opisao je hladnoću, iznajmljeni stan u Starom gradu, s mnogo starudije, mnogo predmeta u njemu. “Posljednjih godina bježim od stvari, više ne uživam u mirisima i patini staretinarnica. Nekada mi je zemunski buvljak bio nedjeljni ritual.”

Zašto su stare stvari, sakupljane čitavog života, počele da mu smetaju?

Pominjanje crteža ptice u mirnoj rovinjskoj noći vratio me je u nedovršenu Kovačevu knjigu Vrijeme koje se udaljava. Rad na rukopisu uporedio je sa skicama i malim crtežima koje je Leonid Šejka, strastveni pušač, ostavljao na praznim kutijama od cigareta, nazivajući te svoje likovne zametke otkucajima srca.

“Jednom je napisao da ćemo, na kraju svega, u toj virtualnoj magli, na otvaranju novog gradskog smetlišta, prepoznati na otpadu samo one predmete koje smo slikali.”

Skrenuo je pažnju da je i Danilo Kiš napisao poemu “Đubrište”, veličanstvenu inventuru smetlišta, s nizom uspelih metafora i poređenja. Kore oraha kao rastvorene ptičije lobanje, raspadnuti grozdovi jorgovana kao izvađena pluća pušača.

S pariskog buvljaka, Kiš mu je doneo nekoliko džepnih albuma, snop pornografskih sličica s početka veka. Trampio ih je “s luckastim kolekcionarom i erotomanom za obiteljski album trgovca iz Palanke, gospodina Đorđa Trifkovića, u kome je bilo ponajviše slika njegove kćeri Malvine”.

Razmišljajući o faktografskom u literaturi, u tekstu “Dokumentarnost je postupak”, štampanom 1979, nabrojao je predmete što autoru služe poput dokumentarnog oslonca, “vanestetskog materijala”. Reč je o fotografijama, albumima, porodičnim dokumentima, pismima, kupusarama, referatu o psovkama (naučno nikakav, ali ipak rešava lik oca u Životopisu Malvine Trifković).

Sagledao je tehnike umetanja novinskih isečaka u roman; reklama, natpisa iz javnih nužnika, bedekera, zakonskih paragrafa, prospekata, horoskopa, tuđih jezičkih tvorevina. Pripadaju li dokumentarnom postupku i “unošenje izmišljotina”, upotreba enciklopedija, jeftinih brošura, lažnih i pravih izvora?

U poemi “Biografija bez veselja” napominje da je voleo otpad, stare magazine, skladišta i buvlje pijace.

“Pronalazio sam crvotočne komade nameštaja, lira-noge / kutije od starih satova, raspadnute tonet-stolice, / ampir-ploče s propalim furnirom, s flekama od tinte, / toaletne stočiće s ladicama, a jednom i neki čudan komad / intarziran zlatnim indijskim atlasnim drvetom.”

Prolazeći ulicom 43. istarske divizije, sa košarkaškim selektorom Bogdanom Tanjevićem u društvu (knjige pod rukom nosi vešto poput lopte), imajući pred očima besprekorni red u Kovačevoj radnoj sobi, u kojoj je raspored ostao netaknut – zanimalo me je gde je tokom procesa pisanja nestala starudija sakupljena po đubrištima, vojvođanskim tavanima i šupama. Sav onaj stilski nameštaj iz Kristalnih rešetki…

“Pisac iz svega crpi”, zaključuje glavni junak “Uvoda u drugi život”.

Čim bi završio rukopis, strast za rovarenjem po smetlištima naglo bi splasnula. Sačuvao je lične stvari, a sve ostalo, “hrpu smeća”, bacio u kontejner. “Sada su me takve želje prošle”, napomenuo je u drugom delu roman-memoara “Vrijeme koje se udaljava”, “takozvani dokument u prozi više mi ništa ne znači.”

Smatrao je da divna prijateljstva ostaju u predvorju romana, a da čudovišta – pripitomljuje. Šta od predmeta sakupljenih na đubrištu zablista u prozi, šta ostane u njenom predvorju – zapitao sam se, dok su na petim “Danima Mirka Kovača”, čiji je domaćin slikarka Slobodana Matić Kovač, o opusu dobitnika NIN-ove nagrade za “Vrata od utrobe” (1978) i NIN-ove nagrade za publicistiku (Evropska trulež, 1986), govorili Davor Beganović, Enver Kazaz, Nebojša Lujanović, Nedžad Ibrahimović, Igor Štiks, Seid Serdarević, Srđan V. Tešin, Lordan Zafranović, Borka Pavićević, Božo Koprivica, Katarina Luketić, Dragan Markovina, Milan Rakovac, Branko Kukić.

U eseju I šezdeset osma, što da ne saznali smo da ga istorijska činjenica sama po sebi ne zadovoljava. “Jer samo zato što postoji sirova građa, što postoji historičnost nije još dovoljno za romanopisca. Dokumentacija mora prelaziti u građu, a potom složenim postupcima sublimirati do smisla romana, znači do forme.”

Dokumentu brzo istekne rok trajanja. (U drami “Isus na koži”, glavni junak Isus saopštava majstoru za tetovaže: “U stvari, Majstore, slaba strana tvoje umetnosti je što traje koliko i ljudski život.”)

Poema “Summa poetica” savet je mladom piscu kako da pokupi blago s đubrišta. Ne isključivo onaj: ako nameravaš opisati oceubistvo, nije potrebno ubiti oca.

“Hoću ponoviti da je taj uzeti podatak tvoje duhovno bogatstvo, / jer on vrijedi stoga što si ga ti uzeo, / inače bi ostao mrtav i nikome potreban… Sve ono što izmišljaš i tebi samom postat će stvarno, / ako to potkrijepiš podatkom i svoje opažanje produbiš, / ali u tome moraš biti spretan i potražiti praizvor svemu… A u opisu idi do krajnjih mogućnosti i cjepidlači kao evanđelist / vrši veliku inventuru, sve pobrajaj, proširuj listu odjevnih / predmeta, nakita, firmi, kovanica, osvrni se na iskopine, / na stari novac i njegovu vrijednost, navodi krive izvore, jer pravi nisu dovoljni, premda si ti `jedini izvor svih priča`.”

U ponoć smo pošli na brod. Poneo sam skice. Crtež ptice u bekstvu, Šejkin “otkucaj srca”, i ožiljak na Kovačevom licu, posle napada u Beogradu. Ušivena rana na čelu u čijim je konturama istoričar i univerzitetski profesor Ivan Đurić, poznavalac heraldičke literature, još tada prepoznao oblik grba Rovinja.

NIN: Mića Vujičić

Blic kultura

https://pulse.rs/donacije/

  Književnost, Mirko Kovač, Uvod u drugi život