Himler – Celokupan period Drugog Svetskog rata, holokausta, koncentracionih logora, žrtava, ratnih razaranja, predmet je mnogobrojnih naučnih istraživanja. Razni istoričari, sociolozi, psiholozi pokušali su da rasvetle i da bolje doznaju taj krvavi period ljudske istorije.

Ko ima pravo i legitimitet da odluči ko je inferioran, da ljude koji se razlikuju po nacionalnoj pripadnosti ili po seksualnom opredeljenju, obeležava sa žutim ili roze trouglovima? No, ono što je na neki način ostalo u senci i što nije, iz raznoraznih razloga, budilo znatiželju istraživača, jeste taj nazirući misticizam Nacional-socijalističke partije, koji je tu i tamo provejavao, izmičući spoznaji. Jedna od malobrojnih koja se upustila u pomalo sizifovski posao je Heder Pringl, kanadska naučno-istraživačka spisateljica, koja je uglavnom pisala o arheologiji.

„Veliki Himlerov plan“ rasvetljava Himlerov pseudo-naučni pokušaj da dokaže superiornost Arijevske rase.

Već na samom početku, simbol svastike, koji su prisvojili i isticali, kao znak raspoznavanja, dolazi iz sanskrita i simbol je spiritualnosti u Indijskim religijama, uključujući hinduizam, budizam i đanaizam. Sve dok ga Nacisti nisu zloupotrebili i satanizivali, svastika je bila simbol povoljnosti i dobre sreće. No, to je tek samo mali deo njihovih zloupotreba. Pak, bitna okosnica njihovog misticizma, zapravo je hipoteza o superiornosti Arijevske rase.

Teorijski oslonac ideji o supermaciji Arijevaca, pronašli su u teorijama Hjustona Stjuarta Čembrlena, autora britanskog porekla i Vagnerovog zeta i rasnim delima pisca Hansa F. K. Gintera.

Čembrlenovo kapitalno delo “Temelji devetnaestog veka“, u kojem govori upravo o superiornosti nemačkog naroda, za koji je tvrdio da je potomak arijevske rase, predstavljalo je idealnu teorijsku osnovu za Hitlerove rasne ideje. Dok je njegova knjižica“Rasa i nacija“, po Himlerovim zapisima nudila“istinit i ubedljivo obrazložen antisemitizam“.

Pored Čembrlena, teorijsko utemeljene ideji o arijevskoj superiornosti, pružila su im i dela pisca Hansa F.K Gintera. Po potpisivanju Versajskog ugovora, Ginter objavljuje knjigu u kojoj napada savremeni liberalizam, tražeći od vajmarske vlade da obrati pažnju na pitanje rasa. Kreće u istraživačku ekspediciju rasnog razlikovanja. Kao rezultat ekspedicije, sistematizovao je sopstvenu klasifikaciju rasa. Evropljane je podelio u pet rasa. Za kriterijume je izabrao vidljive fizičke karakteristike, intelektualne sopsobnosti i emocionlana stanja, pritom ne uzimajući u obzir važnost okruženja na oblikovanje ljudskog bića. Naravno, nema sumnje da se na vrhu te lestvice našla arijevska rasa, oplemenjena kako fizičko-atrubutivnim superlativima, tako i intelektualno emocionalnim nadmoćnostima.

Za utemeljenje te ideje, odnosno za pronalaženje empirijskih, naučno-zasnovanih dokaza bio je zadužen Hajnrih Himler, vođa SS odreda i idejni tvorac Anenerbea, nacističko-naučnog instituta, koji je osnovan 1935. godine. Anenerbe je imao za zadatak da pribavi nove dokaze za dostignuća i dela nemačkih predaka, sve do paleolitskog ili starijeg kamenog doba, ako je moguće, koristeći se pouzdanim naučnim metodama. Drugi zadatak  je bio da sve te nalaze predstavi nemačkoj javnosti objavljivanjem članaka u časopisima, štampanjem knjiga, organizovanjem muzejskih postavki i naučnih savetovanja. No, ono čime se zapravo bavio institut je prekrajanje istorije, izrada skrojenih dokaza za rasne potrebe Adolfa Hitlera. Vođine ideje o Arijevcima, kao Prometejima, koji su upalili buktinju civilizacije naučno su neosnovane. Međutim, ova istina predstavljala je veliki problem za naciste, poput Himlera. Odgovor na pitanje, kako da stare Nemce i njihove današnje potomke predstave kao gospodarsku rasu, kad su oni igrali ograničenu ili skoro nikakvu ulogu u počecima ljudske civilizacije, Himler je pronašao u osnivanju Anenerbea. Institut će uz pomoć medija otkriti novu sliku Starog sveta u kojem je visoka, plava rasa, pangermana skovala civilizaciju donoseći svetlo inferiornim rasama.

Kao što sam ranije napomenula idejni tvorac Anenerbea bio je Hajnrih Himler, koji je insitut učinio sastavnim delom SS-a. Kako bi mogao da mitologizuje Arijevsku superiornost, prvobitno je morao reorganizovati SS. Prvobitno osmišljena kao pretorijanska garda, početkom 1929.godine brojala je manje od 300 članova,  bila je sastavljena od partijskih dobrovoljaca, čija je prvobitna uloga bila održavanje mira na mitinzima. Da bi posle svega dve godine bila pretvorena u elitnu paravojnu organizaciju, koja je brojala više od 10000 članova. Vođa SS odreda krenuo je u rekonstrukciju.

Odabrao je upečatljiv dizajn za logo. Nemačka firma Hugo Bos šila je nove SS uniforme. Za razliku od grubih, braon uniforma SA odreda, Himlerovi ljudi su nosili impozantne crne uniforme sa srebrnim okovratnicima. Oficiri SS odreda na raspolaganju su imali čitav vozni park sa šoferima, koji su ih razvozili po sastancima. Kako bi otelotvorio svoju rasnu ideju Himler, je odlučio da u SS prima samo mlade muškarce nordijske krvi. Te je otpočeo sa regrutnom kampanjom. Veoma pedantan, precizan i sa organizatorskim sposobnostima, Himler je te svoje adute prilično dobro iskoristio u procesu reorganizacije SS-a.  To me je navelo da zaključim da načitanost i organizatorske sposobnosti nisu merilo uspeha i moralno-etičkog poimanja. Da biste postali član, morali ste da se podvrgnete medicinskom pregledu, da predate detaljnu geneološku kartu i komplet fotografija. Pritom bili biste ocenjivani po skali od pet nivoa, „od čistog Nordijca“ do „sumnje na prisustvo neevropske krvi“. Takođe, tragajući za kakvim naslednim bolestima, istraživali bi i vašu porodicu. Zatim bi donosili konačnu odluku, gde je zelena karta značila „pogodan za SS“, a crvena odbijanje. Ispitivači su znali da  ni sam Rajhsfirer SS-a nije baš materijal za zelenu kartu, sitne građe, pilećih grudi, oblog lica, žućkaste kože, tamne kose i uvučene brade, svakako da nije bio primerak idelizovane visoko-plavooke arijevske rase. Jedna žena visokorangiranog oficira SS primetila je da bi Nacistička partija ostala bez čitavog rukovodstava, Firera, Himlera, Gebelsa, ukoliko bi principi rasnog odabira bili striktno primenjivani.  Himler je odbacio kritiku kao neosnovanu, tvrdeći da iako ne liči na Nordijca poseduje nordijski um. Odjednom čitava ova priča o Anenerbeu, mi je zaličila na scenu iz filma snimljenog po istoimenoj priči Edgara Alena Poa, kad psijhijatrijski bolesnici preuzimaju vođstvo nad klinikom.

Tom detaljnom rentgentskom detektovanju nisu bili podvrgavani samo muškarci, već i mlađane Nemice, zarumenjenih obraza, sa podugačkim pletenicama koje su im dodirivale bujne grudi, potencijalne kandidatkinje za supruge. Žene koje bi prošle precuduru, postajale su savršene žene Trećeg Rajha, takozvane fabrike za rađanje. Iako su za vreme Drugog Svetskog rata, neke od njih bile zaposlene u fabrikama za municiju i naoružavanje, ta veličanstvena stvorenja svedena su na tri uloge, deca, kuhinja, porodica (Kinder, Kirche, Küche). Otac porodice, paters familias, oličen u državi i liku vođe, tražio je vojnike, mlade za svoje jurišne odrede. Patrijarhat je nanovo bio u usponu.

Ovim procesom rukovodio je Ured za rasu i naseljavanje, skraćeno Ruša, unutar SS-a,  a pod vođstvom Riharda Valtera Darea. Još jedan od fakultetski  obrazovanih ljudi, koji se našao u stukturi Anenerbea, agronom i stručnjak za genetiku i uzgoj životinja, koji je objavio knjigu „Poljoprivreda kao izvor života nordijske rase“. Knjiga je, naravno, naišla na odličan prijem u nacističkim krugovima.  Kako bi obrazovali članove, svakog meseca izlazio je SS Lajteft, priručnik čija je sadržina bila mešavina petparačkih romana, političkih doktrina, delova iz Majn Kampfa, fotografijama mladih, zdravih Nemica, oskudno obučenih. Takođe tu je bila i neka vrsta kolumne tipa draga saveta, kako odabrati pogodnu partnerku, koja se naglas čitala na sastancima čete.

A sve u cilju osnivanja kolonija širom Nemačke, gde bi se prisilno naseljavali ljudi, koji bi se vratili poljoprivredi. U središtu tih kolonija nalaziće se otvoreni amfiteatar, takozvani „Thingplac“, na kojima će građani priređivati defilee za vreme Solisticija SS, praznika posvećenog obožavanju Boga Sunca, koji su preuzeli iz nordijske mitologije. Pored „Thingplaca“, kolonije bi imale i „Sportplac“, gde bi se omladina obučavala u sportu i gimnastici. Međutim, ove zamisli bile su besmislene, jer su se zasnivale na nerealnoj osnovi.

Ono što je zanimljivo, na čelo ovog okultno-bizarnog pseudo-naučnog instituta postavljen je bivši pukovnik austrijske carske armije, neko vreme korisnik psihijatrijske klinike u Salcburgu. Bio je to Karl Marija Vilgut, neka vrsta mistika ultranacističkih krugova, koji je verovao da je potomak nordijskog boga Tora i da može navodno da stupi u vezu sa precima. Šta reći o legitimitetu takvog instituta, ako je na njegovom čelu jedan, prema izvorima, šarmantni zanesenjak, lucidna ličnost, koja je verovala da je direktni potomak boga Tora. Anenerbe na čelu sa ovim ekscentrikom, organizovala je razne istraživačke ekspedicije u cilju sakupljanja „dokaza“ o izuzetnosti Arijevske rase. Ovi poduhvati finansirani su iz Nemačke fondacije za ispitivanje ili poljoprivredne organizacije Rajha. Bilo je i nekih manje sigurnih donacija. Jedna od njih ticala se spora, koji je izbio oko patenta mačijeg oka na biciklu. Njega je izmislio bivši Hitlerov šofer, Anton Loibl. Međutim, ispostavilo se da je još jedan nemački pronalazač izmislio sličan patent. Ali Loiblov patent je prihvaćen. Novi zakon o saobraćaju je prihvaćen zahvaljujući Himlerovom položaju šefa nemačke policije. Zakon je zahtevao da svi bicikli budu opremljeni Loiblovom reflektujućom pedalom. A prihodi od patenta su počeli da se slivaju u Fondaciju Anenerbea. To su svakako bila nedovoljna sredstva, koja bi zadovoljila njihove megalomanske apetite.

No uprkos svemu, organizovali su ekspediciju u Švedskoj, oblast Bohuslan, zatim i misiju u zabačene šume Istočne Finske, kako bi proučavali čarobnjake, koji nisu bili u dodiru sa tehnologijama i civilizacijom.

Potom je usledila ekspedicija na Tibet, glavi istraživač na tom bizarnom putovanju bio je zoolog Ernest Šafer.

Zatim su organizovali razne ekspedicije po Bliskom Istoku, koje su bile istraživačke i obaveštajne. Prikupljali su informacije i posredno pronalazili agitatore, koji su dalje širili antisemitizam. Glavni istraživači na tim Bliskoistočnim ekspedicijama, bili su ugledni poznavalac klasike drFranc Althajm i njegova saradnica gospođica Erika Trautman.

Sa izborom Vusta za  predsednika Anenerbea, sve je veći broj istaknutih arheologa, antropologa, orijentalista, koji su učestovali u radu instituta.

Ipak, Himler je imao grandioznije planove. Njegova zamisao ticala se SS oficira koji bi bili postavljeni na ključne akademske pozicije i na taj način, sam Himler imao bi potpunu kontrolu nad onim što bi se predavalo na univerzitetima. Od jednog SS odreda koji je početkom 1929. brojao svega 300 članova, SS zajedno sa sastavnim joj Ananerebeom, postao je organizam za sebe, „država u državi“.

Dok sam čitala razmišljala sam o tim naučnicima i stučnjacima, koji su pristali da njihov rad posluži za opravdanje istrebljenja. Da li su imali moralnih dilema kad su odlučili da pristupe pseudo-institutu za masovnu obmanu? Da li su bili svesni svojih postupaka, koji su imali dalekosežne posledice? Ili je to prosto tako, da u svakom režimu uvek ima onih koji  postaju kolaboracionisti, koji pristaju i onih koji ne pristaju, al’ ćute i onih koji pokušavaju na neki način da se odupru?

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, arijevci, Himler, Istorija, treći rajh