Moćna predstava Zorana i Alije – Sećanje na dva „izvođača glumačkih radova“ kojima je život bio pod „A“
Kada sam Zorana Radmilovića pitao kojih se glumaca seća, odgovorio je da se nekih glumaca seća „na parče“, a da Slobodana Perovića pamti „kao jednu celinu“. U „celini“ je Perovića video i Slobodan Aligrudić, a morao je biti svestan da mnogostruke niti koje ga vezuju za Radmilovića vode preko Perovića. Kad se govori o Radmiloviću, misli se na Aligrudića, a kad se misli na Radmilovića i Aligrudića, sećanja su često selektivna, pa se iz njih izdvaja ono što bi se moglo nazvati skandaloznom hronikom njihovih života.
Stvar je, možda, najbolje definisao njihov kolega i prijatelj Dragan Nikolić, primetivši da Zoranu i Aliji (nadimak Aligrudićev koji mu je, u međuvremenu, zamenio ime), baš kao i Pavlu Vuisiću ili Slobodanu Peroviću, gluma nije bila pod „A“. Pod „A“ im je bio život. Ako se krene tim tragom, doći će se, možda, do bizarnih podudarnosti, sve do one da su obojica bili vatreni navijači Partizana, s tim što je Alija u tom pogledu bio radikalan, pa nije hteo ni da čuje za probe i snimanja kad bi njegov tim igrao neku utakmicu. (Predstave, istine radi, nije otkazivao.) Ako mu je u glumi nešto bilo uskraćeno, Alija je tu uskraćenost pripisivao sebi a ne drugima. Uostalom, ako mu je ponekad bilo tesno na pozornici, nije mu bilo tesno na prostorima njegovih društvenih scena, među kojima posebno mesto pripada Brionima, kafani u susedstvu Ateljea 212. Zoran je, sa svoje strane, Brionima pridruživao bife Boku i slična beogradska „primorska mesta“.
„Na tim terenima“ – svedoči Petar Kralj – „voleli su i umeli, svako za sebe, retko zajedno i istovremeno, da ‘drže banku’. Poigravali su se svim vrstama žabokrečina, na burnu radost rasterećenog sveta i na čuđenje i zgražanje onih kojima je sve jasno“.
Zoran Radmilović je preminuo na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici, u ranu zoru, 21. jula 1985. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo pedeset treću godinu, Alija nije bio napunio ni pedeset jednu. (Slobodan Perović preminuo je pet dana pre svog pedeset drugog rođendana, 1978. godine.) Otišli su u leto, kad se glumci obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.
Čini se da se manje-više sve zna o njima: i kakvi su bili glumci, i kakvi su bili ljudi, i od kakve im je građe karakter, i kakve su hirove imali. Ali, kad se stane kod opisa njihove glume, reči se spotaknu o opšte, banalne prideve. Ako je Zoran, pokušavajući da sebi objasni šta je to u pojavi Slobodana Perovića što izaziva jedinstvenu sugestiju, zaključio kako Perović svojim životom pokriva svoje delo i svaki svoj pokret, stoji iza onoga što radi, bilo na ulici, u kafani, na filmu ili na sceni i, kao takav, izmiče ustaljenim definicijama, Zoran i Alija su, i posle osamnaest godina, koliko predmet poređenja, jednako „neuhvatljivi“ u svojoj sugestiji.
Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo – Bata Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio 1968, u punoj zrelosti. Zapravo, nije ga napustio, već je, grubo a tačno rečeno, izbačen.
„Ne bi me izbacili“, objasnio je, „da sam ispunio njihova očekivanja. Pitali su me da li nameravam da se izmenim. Pitao sam da li oni nameravaju da se menjaju? Tražio sam da se promene tako što bi se odrekli prava da apriori odlučuju o meni. Odbili su da se promene, ali ih ja nisam otpustio“. U drugoj prilici reći će: „Moje redovno stanje je iritiranost“.
Prijatelj Aliju upoređuje sa Don Kihotom koji je stalno u ratu, ali je nemoćan protiv hiljada vetrenjača. Aligrudićevo nepristajanje na neke konvencije u društvenom ponašanju moglo se tumačiti kao njegov otvoreni prezir prema nametnutim ograničenjima, mada su oni koji su ga bolje poznavali tu crtu njegova karaktera upisivali u principijelnost.
Zoran koji je, prema jednom plastičnom opisu, mešavina gorke otvorenosti i čudne mučaljivosti, priznavao je da u njegovoj ličnosti ima nešto od šizofrene pocepanosti „na dva ili, možda, više delova“. Dešavalo se da iz svoje mrzovolje uđe u predstavu potpuno rasterećen, čak opušten, ali bivalo je, i to često, da mrzovolja preraste u otpor prema svakoj vrsti javnog izlaganja. To su već čuveni slučajevi njegovog otkazivanja predstava, što je, zna se, pošteno plaćao. Nije, i po cenu skandala, želeo da igra onda kada bi osetio da bi i sebe i publiku izneverio, da gledaocima ne bi pružio ono što oni od njega traže ili, bolje reći, na šta ih je navikao.
U opisima je Aligrudićev karakter krajnje protivrečan: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, nežan. Mnoge od tih osobina pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onoga časa kada počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu.
Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali. Ako su bili nepredvidljivi, nepredvidljivost je u korenu njihove harizmatične glume, ona tajna talenta koji je Aligrudić upoređivao sa grumenom zlata (ili je to, možda, stvar „lučenja žlezda“). Nepredvidljivost dolazi i otuda što su glumu doživljavali kao igru. Ali, bila bi velika greška tvrditi kako su u igri bili neobuzdani, povodljivi za lakim efektom, skloni hirovitim improvizacijama. Pre će biti da je njihovo osećanje za scenu bilo neodvojivo od njihovog odnosa prema prirodi scenskog prerušavanja. U tom odnosu sadržana je svest o ljudskom sadržaju onoga što glumac donosi na pozornicu.
Zoran je, povodom svog Radovana, primetio kako se „i pored sveg šarlatanstva, koje pripisujem pre svega sebi, iz predstave u predstavu ipak kaže ponešto što u ljudima pokrene neke emocije“. O Ibiju: „U Ibiju ima dosta od savršenog klovna. On je sve ono što u čoveku postoji i ne postoji, sve što se u čoveku vidi i što čovek nosi sa sobom, a krije, prikriva. Pravo, živo ljudsko biće“.
U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: „Mrzelo me je“. Bliže je istini njegovo objašnjenje da je igrao kada bi mu se dopali uloga i društvo sa kojim radi. S druge strane, sebe je upoređivao sa Vilmom Rudolf, „crnom gazelom“, koja u svlačionici pred trku deluje odsutno, mrzovoljno, a kada izađe na stazu – eksplodira. Trčao je i on, voleo je da kaže, kratki sprint, na sto metara, sa ekplozivnim naponom. Do eksplozije, smatra reditelj Ljubomir Draškić, dolazi upravo zbog toga što je ogromna razlika između Radmilovićevog privatnog, depresivnog ili zatvorenog stanja i glumačke vatre na sceni. Ne jednom ćemo u kritičkim osvrtima na Aligrudićeve uloge (i Radmilovićeve, naravno) naići na reč autentičnost.
Prisetimo li se njihovih najuspelijih rola, videćemo da ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a da su sve one prožete snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoca uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To, verovatno, jednim delom objašnjava Aligrudićevu probirljivost u pozorišnim poslovima, obazrivost da ništa ne prepusti slučaju, da uloge uzima tek pošto sebe učvrsti u uverenju da mu pripadaju.
Ono što je rečeno za Radmilovića, da je svaka njegova predstava bitka na život i smrt, važi, s jednakim razlozima, i za Aligrudića. U toj bici nije bilo vremena za povlačenje ili predah: vodili su je punom snagom, s punim ličnim uverenjem i angažmanom, bez rezerve. Radmilović je Slobodana Perovića upoređivao sa sjajnim pesnikom koji izgori u svojoj poeziji, ulažući život u to što radi. I sam je, s Aligrudićem, podelio tu sudbinu.
U jednome su Zoran i Alija bili različiti: u putevima „od trnja do zvezda“. Objašnjenje je sadržano u jezgrovitom zapažanju Petra Kralja: „Zoranu se često činilo da staza kojom se na neku od čuka ispeo nije bila dovoljno trnovita. Tad bi sam pred sebe bacao trnje. Da se ne bi uspavao na postignutom, umeo je da počinje iz početka i kada nije morao. Alija je bio obilato okružen trnjem, a da počinje iz početka morao je mnogo puta“.
Poslednju, 299. predstavu Radovana III odigrao je Radmilović s krajnjim naporom, 9. juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno proleće 1985. Aligrudić je, već shrvan bolešću, odigrao krunu svoje glumačke karijere: Andriju Gavrilovića u Pekićevoj Odbrani i poslednjim danima. Stigao je još da završi snimanje televizijske drame Peti čin, priče o poslednjoj, oproštajnoj predstavi jednog glumca u Čehovljevoj Ljubavnoj pesmi. Smrt se, i simbolički, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
Igra „skoro kao Radmilović“. „Skoro“ je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se i danas u našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro kao Slobodan Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić… „Kakva podela!“, rekao je Ljuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem, pre nego što im se pridružio.
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Moćna predstava Zorana i Alije napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →