Мoдeрнoст, људска права, хомосексуалност – Сваки наслов би требао у себи носити нешто што сугерише бит самог текста, тако у овом случају модерност представља одређену идеологију (филозофију), људска права реал-политику а хомосексуалност сам циљ а понекад и батину. Из наслова би се можда могло претпоставити да сама модерност и људска права постоје како би довеле до признавања хомосексуалности, та  повезаност постоји и сам текст покушава да укаже зашто је то повезано и како, а хомосексуалност је овдје узета само као актуелна тема у  нашем друштву и друштвима у окружењу. Непријатељи признавања ЛГБТ популације често наводе актуелизацију ове теме као једну врсту теорије завјере па кажу, како се ту ради о моћном хомосексуалном лобију који је преузео данашњу психологију као што често истичу и њихов јак утицај на владе западних земаља. Љевичари у томе виде једну врсту „ујдурме крупног капитала“ како би се скренула пажња са све мањих радничких права и надница како на западу тако и у другим дијеловима свијета и тиме друштвени антагонизам капиталистичког друштва редуковао на споредна питања као што су права хомосексуалаца и осталих „мањина“, десничари само слабљење суверености држава и њихових права а Црква подривање и онако већ пољуљаних темеља традиције, породице , ауторитета и „Божије промисли“. Међутим, неспорна је одређена друштвена подршка овим правима у многим западним друштвима и значај који се придаје овом питању , тако да се може говорити о једној врсти превазилажења самог проблема права ЛГБТ популације и да се у ствари ради о још нечему што се кроз проблематизовање питања ове популације назире. Питање које нам се јасно намеће јесте, како се хомосексуалци односе према другим сексуалним оријенатацијама и првенствено доживљају самих себе? Једноставним рјечима речено да ли се ( у питању о признању њихових права)  ради само о толеранцији ?

Толеранција значи трпљење, она битно утиче на наш начин живота наш доживљај себе како на нивоу идентитета, индивидуалности тако и у овом случају хетеросексуалности.  Упркос томе нас занима ради ли се ипак овдје само о толеранцији ?Како бисмо дошли до одговора на ово питање, морамо дати ријеч самим вођама покрета који промовишу и заступају права хомосексуалаца. Хомосексуалци у дефинисању свог става и оријентације не полазе, од претпоставке да је то њихов слободан избор, изабрали су и желе да имају истополоне везе и односе.  Да је тако овдје би се радило о слободи избора и у суштини о толеранцији тог избора. На жалост дефиниција не гласи тако, дефиниција суштински гласи да они јесу такви и да као такви морају добити као и хетеросексуалци иста права. Овдје долазимо до суштине проблема а то јесте чије првенство ће бити у одређивању саме људске индивидуе и њене бити.

Али, да прије тога покушамо освијетлити  саму  хетеросексуалност. Хетеросексуалци се често позивају на властиту природност, хтијући тиме да истакну неприродност самих хомосексуалаца, међутим овдје се не крије сва бит хетеросекуалности. Хетеросексуалност има двије димензије једна је „природа“ а друга је избор и оправдање  самог сексуалног чина између мушкарца и жене. Људи су тражили на одређени начин дозволу и завјет склапали са Богом да ће подизати потомство и учити га како да служе самом Богу како би добили право од самог Бога да могу ступати у сексуалне односе са женама као у Хришћанству а код Грка је и сам Зевс је био ожењен. Ту се не ради ни о каквом природном односу овдје се више ради о открићу смртности и пролазности код људи. Често инсистирање како браниоца тако и оних који оспоравају хомосексуалност на природу и природност више замагљује суштину него што било шта открива или придоноси бољем увиду у проблематику. Оваква нас питања само доводе до још апсурднијег питања, шта у самој природи може бити неприродно. Природне катастрофе, уранијум, плутонијум, болести, девијације, катаклизме, метеори све је то дио природе. И сам Канибализам је такође присутан у природи код одређених врста па потврђен код неких појединаца  али  нико данас не тврди како би он код човјека требао бити природан порив. Или како то Сартр каже у књизи „О писцима и књижевности“, да га парафразирам, „не можемо поћи од релативности па је заустављати како и када нам одговара!“. Још можда експлицитније о  бесмислености преношења животињског свијета на људски, Хана Арент у дјелу „The Human Condition“  каже:

Ако посједујемо природу или суштину , тада би је само бог могао знати или дефинисати а предходно би било потребно да он може говорити о некоме као да је нешто.

Од психологије се тражило да разријеши спор звани хомосексуалност. Међутим нико се није питао има ли психологија неопходне аналитичке инструменте којима може одговорити на постављено питање и ако се сама још од Фројда прогласила надлежном и оспособљеном за ово питање. Ничеово упозорење , „шта је здраво“ и постоји ли нервоза самог здравља остала је занемарена. У „Заратрусти“ се чак и руга таквим идејама па их повезује са лијепим причама и лаганим опијатима за добар сан. Сукоб у психологији гдје многи тврде да је хомосексуалност болест позивајући се на (Фројда, Адлера и Јунга) као значајне ауторитете и модерних оспоравања самих тих тврдњи не разрјешава сукоб. Аргументи једних и других су једнако значајни и вриједни.

Седамдесетих година долази до скидања хомосексуалности са листе поремећаја а те одлуке психијатријска удружења доносе најчешће прегласавањем. Одлуке се суштински доносе на начин са обзиром да нема  јасних аргумената и чврстих доказа  да је сама хомосексуалност болест али и друга страна има исте проблеме, мешутим хомосексуалност  се скида са листе болести. Конфузија скида хомосексуалност са листе болести а не неки докази. Тек на метафизичком нивоу се нешто  може можда одредити као природа  а одатле извести природно и неприродно, здраво и болесно. Оно што нам се јасно открива јесте, да прихватање права хомосексуалаца повлачи за собом редефинисање самог појма хетеросексуалац. Од хетеросексуалаца се тражи , њихово одрицање од сопствене метафизичке укорјењености а не само трпљење различитости. У суштини признавање права на овакав начин дефинисаног хомосексуализма повлачи за собом одрицање хетеросексуалаца од живе метафизичке одређености коју сама заједница мушкарца и жене носе. Између осталог стари Грци су сматрали како се отац може одрећи дјеце али да се дјеца не могу одрећи родитеља. Стварање живота је загонетно и Божанско  и не може се свести на биологизам. Метафизика се  бави човјеком али у себи као секундарну компоненту носи продужетак врсте и неку дефиницију заједнице. Веза између дјеце и родитеља без тога остаје потпуно нејасна и упитна. Сама хомосексуалност се јављала кроз историју али никада са оваквим  борбеним жаром, и категричним захтјевом за признањем као посебности и изузетности.  Данас хомосексуализам тражећи признање и равноправност задире управо у метафизичке темеље одређивања самог човјека а да се питање на самом метфизичком нивоу није ни поставило.

Долазимо у позицију да је забрањено сопствену дјецу васпитавати да су по избору хетеросексуалци. Кроз друштво и школу ће се другачије васпитавати а стари облици  васпитања ће се правно санкционисати. Друштво и држава преко ових питања на велика врата улазе у свачију породицу као пресудни арбитри и као што нам је познато, ово је био сан многих дикататора. То повлачи за собом и дефиницију шта је отац, мајка, родитељ и њихова права али и сама вриједност тих особина и осјећања. Са овим падом родитеља на „биолошке“ (појам јако упитан) и социјалне родитеље  ми губимо било какву дефиницију породице и њеног значаја у друштву. Сама породица неповратно пропада и „природне“ породице постају све више социјалне институције само им је придодато да су родитељи у овом случају и биолошки.  То са собом носи и разарање односа унутар блиских сродника и њихово релативизовање. Укидамо све вриједности заједнице па самим тим и породица долази на ред у будућем периоду. Недавно је у Њемачкој поднесен Уставном суду, захтјев да се укине забрана сексуалних односа између блиских сродника,  одбијена је али остало је нејасно на ком метафизичком темељу и одређењу самог човјека  је то учињено. Ако су породичне вриједности снажно присутне у данашњем друштву Њемачке, колико ће још бити, и да ли је ово одбијање инерција постојећег не домишљеног става овог друштва.

Суштинско питање јесте има ли било шта у оваквом  додавању права хомосексуалцима што само по себи одржава постојећу  забрану сексуалних односа унутар породице.  Са овим долазимо до људских права и повезаности хомосексуалности са њима. Недавно је државни секретар САД Џон Кери, рекао како ће у њиховој спољној политици све више и јасније тражити поштовање права ЛГБТ популације и у зависности од  величине заступљености тих права одређивати своју политику према појединим земљама. Људска права се данас дефинишу као право јединке да сама бира свој пут потпуно ослобођене свих колективних и метафизичких односа. Сви метафизички, религијски, национални, културни, породични, социјални односи су секундарни и готово виђени само као једна врста „привјеска“ самој индивидуи који се истовремено могу јавити као сметња за испуњење своје претпостављене индивидуалности. Овако дефинисана права човјека па самим тиме и права ЛГБТ популације постају моћно оружје за спровођење одеђене политике али и метафизике. Сама њихова права конституишу човјека ослобођеног свих колективних веза и прекидају све „више везе“ које човјек гради у свом развоју. Тако постајемо јединке потпуно издвојене и изоловане са бескрајним могућностима за сопствену афирмацију свих својих склоности. Која је цијена свега тога? Та избаченост (поцијепаност) човјека  и осуда било какве више одређености било Богом или како то егзистенцијалисти воле рећи „граничним ситуацијама“, остаје чини нам се  немогућа. Могућности се траже у све већем нарцизму и болном тражењу догађања како би се на тренутак осјећали живи и повезани. Отуда се и Фројдова а првенствено Јунгова психологија у модерном времену подмладила и интересовање за њу расте.

Бављење сопственом другошћу је постао једини свијет у ком се јединка може бавити собом, јер су могућности дјеловања на свијет у коме живи  сведене на минимум.  Индивидуализација код Јунга занемарује и чини секундарном породицу  а како је то примијетио Вебер за радњу  омиљеног штива протенстантизма, „прво гледати сопствени спас па тек када се достигне рај појављује се и сјећање на породицу“. Јунгова психологија обезбјеђује управо простор бескрајног бављења собом не питајући се у каквом свијету живимо. И у овом бављењу собом , човјек покушава да докучи своју метафизичку и колективну ускраћеност увијек наново падајући у голи субјект а бављење анимом и сјенком даје неопходну дозу хуманости и динамизма. У том свијету је и побуна немоћна а појављује се као двосмисленост. Анти-глобалистички покрети су већ сами глобални, можда је најљепши примјер за то сцена из Тарантиновог филма „Петпарачке приче“ дијалог између Траволте и С.Л.Џексона  када Џексон открије „Божанско провиђење“ и одустаје од посла плаћеног убице и одлучује да шири Божију ријеч а Траволта каже, „значи постат ћеш клошар!“. Поставља се питање и друштва које се ствара, о држави да и не говоримо као и њеном готово свеприсутном апарату моћи. Ми смо у свему томе више ослобођени а много мање слободни.

Држава само своје постојање оправдава економским благостањем, „демократским слободама“ и правном сигурношћу.  Лијеви се боје десних, хетеросексуалци се боје хомосексуалаца, Црква се плажи комуниста, сви живимо бојећи се других и углас призивамо још снажнију државу. Живимо ли ми данас неку метафизику страха, лудила и несигурности, учинивши себе као појединце немоћним и слабим, једну „метафизику голог живљења“. Само у оваквој модерности, људска права могу бити политика а хомосексуалност сам циљ те политике. Није прошло много времена од када је држава била вук кога треба чврсто оградити (можда је данас појединац у огради), још недавно смо читали Орвеловог „Великог брата“, који ствара новоговор и редукује слободе, ствара тајну полицију, рађа дјецу шпијуне; мрачна будућност коју је предвиђао није се остварила она је радикално другачија.

Нова држава је убила само тло на коме се човјек у својој Божанској и Ђавољој природи могао појавити са свим својим патњама и радостима па самим тим и пријетњом по постојећа Божанства данас је све дозвољено написати, било коју акцију можете предузети али облик у коме ће се појавити и бити виђена у овом Свијету не можете ни наслутити. Дјеца вас можда неће цинкарити полицији али вас лако могу видјети као клошара и заосталог примитивца. Кључно је питање која метафизика сада влада нашим Свијетом и гдје ће нас одвести, о себи мало говори осим да је крај историје и остварење „хуманости“. Да ли је баш тако???

За П.У.Л.С.Е: Славенко Кисић

  Društvo, Људска права, Славенко Кисић, Хомосексуалност