’Muddy Waters – McKinley Morganfield (1915-1983)
’Kada čuješ ’’Mannish boy“ Muddy Watersa, jasno ti je da nema načina da ga seciraš. To je jednostavno neverovatno puno duha. To je u osnovi klasični blues kliše, ali postoji nešto unutra što čini da uši otpadaju. Čujem i upitam se šta ljudi čine kad čuju takvu muziku. To je toliko senzualno da me probija znoj“.
John Fogerthy, Creedence clearwater revival
Otac električnog bluesa, Madi Voters svakako je jedno od najpoznatijih imena blues univerzuma, čikaški lider, cenjen kao gitarista i veoma plodan autor. Priča koja sledi sažeto je, sentimentalno putovanje njegovih jedinstvenim svetom, sećanje na njegovo ovozemaljsko proputovanje i muziku kojom je zauvek obojio svet.
Muddy Waters je rođen kao McKinley Morganfield u Rolling Forku u Mississippiju 1915. godine, ali ga je njegova baka odgojila u Clarksdaleu u državi Mississippi, nakon što mu je majka umrla. Nadimak Muddy stekao je jer je kao malo dete uživao igrati se pored mutnog potoka ( muddy water, kao mutna voda, jedinstveno močvarno područje delte Mississippija, Delte kao kolevke bluesa). Kao malo dete vreme je provodio i pevajući dok je radio na poljima pamuka. Svirao je i usnu harmoniku. Sa sedamnaest godina naučio je svirati gitaru, a kasnije je počeo svirati na zabavama. Prva blues iskustva stiče slušajući muziku – snimci Roberta Johnsona i Son Housea, legendarnih Delta blues muzičara definitivno ga opredeljuju. Kao dvadesetogodišnjak počinje sa časovima gitare kod majstora Son Housea.
Prve snimke pravi 1941. za Alana Lomaxa, čuvenog blues kolekcionara (bile su to pesme I be’s troubled & Country blues), koji je radio snimke bluzera diljem Amerike za potrebe Kongresne biblioteke. U to vreme Muddy živi veoma bedno, radeći na Stovall plantaži pamuka. U potrazi za boljim životom odlazi u Chicago 1943., noseći sa sobom kofer, gitaru i bogato blues iskustvo Delte. Bila je to ključna prekretnica u njegovom životu. Počinje da nastupa po lokalnim klubovima, elektrificiran i pojačan do granica tada nemoguće čujnosti. Big Bill Broonzy, još jedna blues legenda, pomogao je otvoriti vrata Watersu u Chicagu priređujući mu svirke u noćnim klubovima. 1945. godine Watersov ujak dao mu je prvu električnu gitaru, iskru koja je označila početak Watersove reputacije klasičnog blues gitariste. Ubrzo se probija, biva primećen od strane braće Chess, vlasnika tada vodeće izdavačke kompanije, koji vizionarski uviđaju električni potencijal do tada akustičnog Delta bluesa. Era urbanog čikaškog bluza počinje da se rađa… Waters je obavio svoje prvo snimanje u Chicagu za Columbia Records 1946. godine, ali ove pesme objavljene su tek 1971. godine, nakon što je Waters već bio poznat. Godinu dana kasnije, desilo se Watersovo prvo snimanje za Chess Records kao gitarista iza Sunnylanda Slima, ali ni ove pesme nisu objavljene jer Leonard Chess nije bio impresioniran snimkom. 1948. Waters je napokon snimio svoje prve dve hit pesme: ’’I Can’t Be Satisfied“ i ’’Feel Like Going Home“. Dve pesme izvedene su u Watersovom Delta stilu, s izuzetkom električne gitare koja mu je dala novu prednost u njegovim pesmama.
Istorijske, 1948.godine, daleko od Balkana i povijesnog Ne, rađa se prvi pravi, presudni električni blues bend, prethodnica i uzor svemu postojećem i budućem. Legendarnu postavu činili su: Muddy Waters – gitara, vokal, Jimmy Rogers – gitara, Willie Dixon – bas, Little Walter – usna harmonika, Otis Spann – piano i Elein Evans – bubnjevi. Njihov prvi studijski snimak bila je nezaboravna ’’I can’t be satisfied“. Pored pomenutih velikana, u ’’Muddy Waters blues bandu“ svirali su još: gitaristi Luther Tucker i Earl Hooker, usni harmonikaši Junior Wells, Big Walter Horton i James Cotton, pijanisti Memphis Slim i Pinetop Perkins, bubnjar Fred Bellow, sve same blues veličine i majstori jedinstvenog senzibiliteta. Pomenuti bend, legendarna prva postava (koja na žalost nije dugo trajala zbog ličnih ambicija muzičara – početkom pedesetih prvo odlazi Little Walter, a zatim i Jimmy Rogers, odnoseći nenadoknadivi deo početne blues magije Watersovog benda) je izveo neke od najvećih blues pesama: ’’Hoochie Coochie Man“, ’’I Just Want To Love Love To You“, ’’Mannish Boy“ i ’’I’m ready“…
Godine 1958. godine Chess Records objavio je Watersov debitantski album The Best of Muddy Waters , zbirku nekih od njegovih najvrućih hit singlova. Kasnije te godine Waters je obišao Englesku i postigao velik uspeh (podstakavši tom posetom interesovanje za blues i potonji razvoj belačke rhythm & blues scene Britanije početkom šezdesetih, a zatim i british blues boom sredinom šezdesetih…). Turneja nije samo poboljšala njegovu reputaciju u stranim zemljama, već i u njegovoj zemlji. Mnogi belci, nakon što su čuli za njegov trijumf u Engleskoj, pohrlili su u trgovine kupiti njegove albume. Potom su 1960. Waters i njegov blues u električnom stilu transformirali Newport Folk Festival.
Na žalost, Chess records, više vođen komercijalnom pohlepom, nego željom za kvalitetom i znanjem je nastavio forsirati Watersa kao folk-blues umetnika kako bi stekao pažnju belih obožavaoca; ali istovremeno, Waters je gubio podršku svojih kolega crnaca. Njegovo snimljeno delo sada je bilo usmereno prema mladoj beloj publici. Bio je ljut na činjenicu da mu je vlastita rasa okretala leđa dok su bela deca igrala i poštivala njegovu muziku ( pre svih britanski rhythm and blues sastavi poput the Rolling Stones, The Yardbirds, The Animals i ostali, koji su vlastite karijere upravo otpočinjali obradama pesama Muddy Watersa i mnogih drugih crnačkih blues legendi za koje svet do tada uglavnom i nije bio čuo). Sledećih dvadeset godina Waters je podvrgnut smešnim temama albuma i prisiljen svirati s novim bendovima. Iako su brojni muzičari bili izvanredno dobri i vrlo talentovani (uticaj bluesa bio je nemerljiv u Britaniji šezdesetih, vezavši svojim neodoljivim duhom gotovo sva značajnija gitaristička imena – od Erica Claptona i Jimi Hendrixa, preko Jimmy Pagea, Jeff Becka, Stan Webba, Perer Greena, Jeremy Spencera, Kim Simondsa, Rory Gallaghera, Keith Richardsa, Mick Taylora…)Waters je smatrao da ne mogu svirati srcem i dušom s kojima su mu potrebni i da to nije zvuk Muddy Watersa koji proizvode. Srećom, jedan čovek, drugi Mississippian po imenu Johnny Winter, razumeo je poteškoće koje je Waters podnosio i uverio je vlastitu izdavačku kuću, Blue Sky, da potpiše sa Watersom ugovor. Za samo dva dana, Watersov povratnički album Hard Again , produciran je i uključuje poznati blues klasik Mannish Boy. Waters je nastavio nastupati u Evropi i Americi, sve više i više za mladu belu publiku. 1981. snimio je svoj poslednji album King Bee. Ne dugo zatim 30. aprila 1983. preminuo je u snu, od srčanog udara, preselivši se tiho u legendu, kojom je postao još za života.
Ostatak priče čista je istorija savremene muzike. Ovekovečena, između ostalog, nizom Watersovih blues standarda: Rolling and tumbling, Hoochie coochie man, I just wanna make love to you, Mannish boy, Got my mojo working, I can’t be satisfied, Honey bee, Baby please dont go, Sugar sweet, Mean disposition, Forty days and forty nights, The rolling stone blues… Spisku valja pridodati i nazive niza esencijalnih, presudnih bluz albuma velikog Watersa: Muddy Waters at Newport (1960.), Muddy Waters folk singer (1964.), Fathers and sons (1969.), London session (1972.) i ubitačni Hard again (1977.), u saradnji sa Johnny Winterom, teksaškom gitarističkom blues-rock legendom!
Ovo je kratko, sentimentalno putovanje svetom ključnih, esencijalnih bluz albuma Madija Votersa, ključnih albuma koji su obeležili i usmerili tok savremene muzike, pre svega rokenrola čiji su koreni duboko uronjeni u bluz i dušu velikog čoveka i umetnika Madija Votersa koji je bio jedna od glavnih, ključnih spona u prenošenju i transponovanju duha bluza u moderni rokenrol univerzum.
Muddy Waters – ’’Fathers and sons“ (1969)
Kada se nakon nastupa na Newport jazz festivalu i sjajnog albuma ’’Muddy Waters at Newport“, a potom još jednog moćnog albuma ruralnog, akustičnog bluesa ’’Muddy Waters folk singer“ briljantni Waters uspeo približiti belačkoj publici i krenuti ka potpunoj svetskoj slavi (nakon dve decenije napornog rada), usledio je njegov pokušaj ka još većem komercijalnom proboju, sa na žalost nizom pogrešnih poteza. Krajem šezdesetih objavio je albume: ’’Muddy, brass and the blues“, ’’Electric mud“ i ’’After the rain“, kojima je njegova reputacija vrhunskog blues muzičara bila delimično poljuljana.
Ono što je na trenutak izgubio odvajajući se od vlastite suštine i tradicije iz koje je ponikao, vratilo mu se ubrzo povratničkim albumom ’’Fathers and sons“(1969.), remek delom ostvarenim u saradnji sa nizom vrhunskih imena sveta blues i rock and roll muzike… Uz pomoć vrsnog blues gitariste Mike Bloomfielda, veličanstvenog čikaškog majstora usne harmonike – Paul Butterfielda i snažne ritam sekcije – Donald ’’Duck“ Dunn & Buddy Miles, Waters je uspeo da povrati moć jednog od utemeljivača moderne muzike, vrsnog autora, pevača i gitariste sveta bluesa, predvodnika koji je svojom magijom raspalio svet rock and rolla – od ultimativnog Chuck Berryja do Claptona, Mayalla, Yardbirdsa i ključnih The Rolling Stonesa.
Forty days and forty nights
Since my baby left this town
Sunshinin’ all day long
But the rain keep comin’ down
She’s my life I need her so
Why she left I just don’t know
Forty days and forty nights
Since I set right down and cried
Keep rainin’ all the time
But the river is runnin’ dry
Lord help me it just ain’t right
I love that girl with all-a my might
Forty days and forty nights
Since my baby broke my heart
Searchin’ for her in a while
Like a blind man in the dark
Love can make a poor man rich
Or break his heart I don’t know which
Forty days and forty nights
Like a ship out on the sea
Prayin’ for her each night
That she would come back-a home to me
Life is love and love is right
I hope she come back home tonight
Dvostruki, u svakom pogledu izvrsni album (snimljen u periodu od 21.-24. aprila 1969. u Čikagu, kao dupli album, čija je prva strana bila studijski, a druga koncertni snimak – ideja za nastanak albuma potekla je od gitariste Blumfilda, koji je zajedno sa Baterfildom želeo sa legendarnim Votersom snimiti live album) , obasjao je svojom unutrašnjom snagom, maštom, maestralnošću, energijom i kreativnošću tadašnji uzburkani svet moderne muzike, ostajući jednim od temeljnih dela, smernicom za mnoge buduće ljubitelje kvalitetnog zvuka i kreativne energije oslobođene čistom verom, znanjem i beskompromisnošću, stilskom čistotom uronjenom duboko u tradiciju.
Oživljavanje bluesa sa sedištem u Chicagu sredinom i krajem 1960-ih došlo je s potpuno novom vrstom ikona koje su nosile baklju. Među njima je bio i električni Paul Butterfield Blues Band. Muddy Watersu (gitara i vokal) i Otisu Spannu (klavir) na albumu Fathers and sons pridružuju se tri člana Butterfield Blues Banda: Michael Bloomfield (gitara), Sam Lay (bubnjevi) i vođa, maestralni usni harmonikaš Paul Butterfield, pojačani prisustvom Donald “Duck” Dunna (bas) i Buddy Miles (bubnjevi) – koji su nastupili uživo tokom finala ’’Got My Mojo Working“. Ova izvanredna sviračka postava pomogla je povratiti deo stare blues vatre maestra Muddy Watersa, koji se na kratko pogubio prethodnim albumom Electric Mud – neukusnom pseudo-psihodeličnom katastrofom.
Od vatrene ’’railroad“ usne harmonike u ’’All aboard“ sve do razigranosti klasične Muddy Waters magije – ’’Got my mojo working“, gde sve podrhtava od ritma i energije iz dubina duše, ’’Fathers and sons“ prostire se kao veličanstveni, beskrajni blues univerzum, bogato duhovno iskustvo. ’’Mean disposition“ uvlači se škripavim, nategnutim do granica mogućeg bottleneck dodirom pod kožu slušaoca, trepereći, podrhtavajući, zavijajući i ječeći, nošen ehoom katarzične usne harmonike, vokala i klavira koji solira nad ponorom uzbudljive dubine ritam sekcije. Otužni, rastegljivi Muddyjev vokal podstiče čikaški duh melanholije i snage koja pronalazi uporište u nesaznatljivim izvorištima elektrificiranog snoviđenja nekadašnje Delte… ’’ Blow wind blow“ osvala pažnju prigušenim ritmovima, moćnim glasom naratora, međuigrama ustreptale harmonike, gitara, pumpajućih klavira i ritam sekcije koja lomi čudesnim ritmovima… Neverovatno puno duha i inspirativnosti, nikad prenaglašeno, samodopadljivo i bezidejno. Klasičnom bojom blues sete album boji ’’ Can’t lose what you ain’t never had“ – briljantno, odmereno soliranje, jetko, senzualno i neverovatno puno duha. ’’Walkin’ thru the park“ ubrzava ritam, uvodeći atmosferu ovog neverovatno energičnog albuma ka jednom od mnogih vrhunaca – iz srca blues izvorišta izranja ’’Forty days and forty nights“, nadahnuta emocijom usne harmonike, podižući atmosferu do usijanja… Setni tonovi, tako snažni i moćni, prelivaju se preko melanholičnih stihova ljubavne blues jadikovke…’’četrdeset dana i četrdeset noći, otkako je moja draga napustila ovaj grad sunce sija celi dan, ali i kiša neprestano pada. Ona je moj život i tako je jako trebam, zašto me je napustila, jednostavno ne znam.“. Svaki nerv podrhtava u ritmu blues energije, tako senzualno da svakog dobronamernog ostavlja bez daha. ’’Standin’ round cryin’“ spušta tenziju i uobičajenom dinamikom obrće dušu slušaoca unutar sveta sete. Gitara nežno jeca, odzvanja škriputavim tonovima, gubi se nošena ehoom hipnotičke energije i iznova se vraća kao još jači emotivni udar, lepota kojoj jednostavno ne možete da odolite… U svega nekoliko minuta Muddy Waters i nekolicina vrhunskih majstora faha isporučuju svu emotivnu snagu i suštinu blues muzike, obarajući slušaoce unutrašnjim blue dodirom. Sirova Dixonova ’’I’m ready“ energičnošću uplovljava u mirnu luku ’’Twenty four hours“, noćnog života i barske atmosfere u kojima se odigravaju istinite i veoma senzibilne životne priče. Priče koje vas prosto slamaju i iznova rađaju – ojačane i spremnije za nove izazove. ’’Sugar sweet“ razigrana bezbrižnošću lagano uvodi priču u antologijski blues biser – ’’Long distance call“, još jednu bemrtnu numeru koja kao eho duše čoveka odzvanja kosmičkim beskrajem… Muddy Waters prosto briljira – i snažnom harizmatičnošću, i neicrpnom energijom, i nadahnutošću, i talentom kojim boji svet bluesa čineći ga tako neodoljivim i ’’nepodnošljivo“ prijatnim svima onima čije je srce otvoreno i čisto.
You say you love me darlin’,
Please, call me on the phone sometime
You say you love me darlin’,
Please, call me on the phone sometime
When I hear your voice,
Ease my worried mind
One of these days,
I’m gonna show you how nice a man can be
One of these days,
I’m gonna show you just how nice a man can be
I’m gonna buy you a brand, new Cadillac,
If you only speak some good words about me
Hear my phone ringin’,
Sound like a long distance call
Hear my phone keep ringin’,
Sound like a long distance call
When I picked up my receiver,
The party said another mule kickin’ in your stall
Klasična ’’Baby please don’t go“ osvaja i pleni zaraznim ritmom, dok uzbudljiva ’’Honey bee“ oslobađa beskrajnu količinu jedinstvene watersovske blues energije, uzbudljivog vokala i gitarske tehnike. Magic touch for soul and heart. ’’Honey bee“ se razliva unutar srca slušaoca, ubrzava krvotok, oslobađa i liže rane koje otvoreno krvare, nudi ljubavni napitak za sve neostvarene snove i uzbudljivu, prikrivenu maštu. Sledi još jedan dixonovski blues komad – ’’The Same thing“, vrelo energije, duha i svega onoga što blues čini neponovljivim duhovnim iskustvom i nemerljivo uzbudljivom emotivnom avanturom. Odjavna špica koja zaokružuje celinu i vraća priču na novi, još uzbudljiviji početak – ’’Got my mojo working“, naglašena uzavrelom ’’živom“ atmosferom i učešćem publike, razornim ritmom blues energije dočarava svu raskoš talenta jednog od najvećih blues umetnika svih vremena, čoveka koji je vremenom postao živa legenda i simbol životne priče zvane blues, načina na koji svi ljudi dobre volje poimaju svet i čine ga mnogo boljim i toplijim mestom za život. Blues muzika večno je sunce života koje emituje energiju čiji smo svi mi neponovljivi oblici i izdanci. Muddy Waters i njegove pesme jedna su od najlepših i najtoplijih zraka koji mogu da vas dodirnu i ugreju vam dušu čudesnom toplinom i lepotom. I’m ready, ready for…
Muddy Waters – ’’London sessions“(1972)
’’London sessions“ predstavlja jedan od bitnih Watersovih albuma, nastao u saradnji sa nizom kvalitetnih rock and roll muzičara: Rory Gallagherom, vatrenim irskim gitaristom i blues posvećenikom, tih godina na vrhuncu svog stvaralaštva i energičnih nastupa, Stevie Winwoodom, jedinstvenim i briljantnim autorom, pevačem, klavijaturistom i majstorom gitare i Rick Grechom, izvrsnim basistom (ex Blind faith i Family)… Nakon kreativnih i eksplozivnih pedesetih i šezdesetih, niza ključnih koncerata, uticaja i albuma, te vrhunca (u kreativnom i sviračkom smislu) – albuma ’’Fathers and sons“(1969.), Waters stiže u Britaniju i snima London sessions, jedan od svojih presudnih albuma sedamdesetih.
Uz sirovu i energičnu gitarističku podršku ’’vrele irske krvi“ virtuoznog Gallaghera, stabilnu ritam sekciju doraslu misiji širenja bluesa svetom i genijalnosti jednog od najvećih muzičara koje je svet rock and rolla dao – autora moćnog glasa i talenta za sve, Stevie Winwooda (ex Spencer Davis group, Traffic i Blind faith), Waters je uspeo da prenese magiju rodne Delte na vinil i podari svetu još jedno impresivno remek delo u domenu blues muzike.
Have you ever been walking, walking down that old lonesome road?
Have you ever been walking, walking down that old lonesome road?
No place to go, whee well brown no place to room and board
Things look so lonesome, down that road ahead
Things look so dark, down that road ahead
Been thinkin’ of the way you livin’, whee well boy and what your mother said
Things look so lonesome, when you ain’t got a shelter over your head
Things look so lonesome, when you ain’t got a shelter over your head
When you could have been at home, whee well boy sleepin’ in a feather bed
’’Blind man blues“ lagani je i harmonikom ustreptali uvod u ’’London sessions“, uzbudljivo iskustvo vrsnih muzičara predvođenih živom legendom iz samog srca Mississippija, mesta gde je sve počelo. Moćan Watersov vokal, izvrsni prateći vokal i lepršava neposrednost blues ugođaja. Odmah zatim sledi jedna od besmrtnih blues himni – ’’Key to the highway“ – blues ’’ključ“ za sve ranjena i potištena srca, umetnost dirljive usne harmonike i gitarske briljantnosti… Ništa jednostvanije a opet tako efektno ’’da vas probije znoj“. U istom tonu nastavlja i ’’Young fashioned ways“ – bend praši, prateći majstora na usnoj harmonici i njegov nadmoćan vokal iz srca blues magije. Utisak pojačava maestralna solo deonica – iskričava, čudesno dirljiva i usnom harmonikom produžena do odloženog vrhunca, samog kraja vrele blues vožnje srcem Delte. ’’I’m gonna move to the outskirts of town“ sporim ritmom smiruje uzavrelost tenzije, bojeći glasom i tugom harmonike setne predele onostranog blues ugođaja sveta Muddy Watersa i njegovog vrelinom emocija sprženog Clarksdalea. Dugo i uzbudljivo blues putovanje, veslanje kroz virove i talase duše koja dostojanstveno podnosi bol i nepravde sveta okorelog u ništavilu postojanja i ’’vrednostima“ koje to zapravo nisu. ’’Who’s gonna be your sweet man when i’m gone“ čarobni je blues ljubavi, napitak sa nepresušnog i inspirativnog izvorišta, klasični izazov dvanaestice i njenih melanholičnih titraja duše. Lepota čistog postojanja i radost koja proizilazi iz tuge gubitka, nemanja, poniženja i pogaženog dostojanstva, iz nelogičnosti nedostupne onima koji su ogrezli u bezosećajnosti, oholosti, gramzivosti i mogućnosti da prime lepote besmrtne svetlosti, njenu energiju.
’’Walking blues“ dovodi atmosferu do usijanja – u pitanju je krucijalni blues snimak, sve ono najbolje izvučeno iz srži i srca neponovljive Muddy Waters magije, iz njenog srca Delte i jedinstvene kreativne virtuoznosti. ’’Walking blues“ je slatki hod po mukama, bit ljudi dobre volje i umetničkog čarobnjaštva, snage ljubavi i duše sa kojima je moguće sve. Minimalističan, srčan, briljantno rezak i inventivan, uokviren glasom kojem je nemoguće odoleti, gitarskom magijom iskričavog i prefinjenog Gallaghera, delo genija koji stvar ume da pojednostavi do nivoa savršenstva i nerasklopivosti. Momenat u kojemu se sažimaju večnost i radost življenja, savršenstvo forme, čisti svet ideja oslobođen sveg mogućeg balasta i same pomisli na ispraznost.
Na večnu lepotu i snagu emocije ’’Walking bluesa“ smelo se nastavlja dvojakošću emocija i blues strepnji razigrana ’’I’m ready“ i veoma, veoma tužna ’’Sad sad day“, svojim izvornim lepotama čistote i nevinosti ’’isprljane“škriputavim slide solažama i otužnim vokalom ljubavnih nedoumica. Ustreptala i džezirana ’’I don’t know why“ definitivno oslobađa uzavreli duh Delte iz boce bluesa Muddy Watersa i ostavlja ga da večno luta ulicama Londona, čineći svet hladne i maglovite britanske prestonice mnogo uzbudljivijim i toplijim, ugodnijim mestom za život i stvaralaštvo… Obale Temze ostale su svedok ove čarobne blues priče, magije i iskustva koje se nikad ne zaboravlja. Like walkin’ blues.
Muddy Waters – ’’Hard again“(1977.)
Nakon teške saobraćajne nesreće (1973. godine), smanjenog intenziteta rada, napuštanja tada već oslabljene legendarne kompanije Chess records i albuma snimljenog u Woodstocku (1975.), jedan od najznačajnijih blues umetnika svih vremena – pevač, kompozitor i gitarista – Muddy Waters prelazi u kompaniju ’’Blue sky“, vlasništvo Stevea Paula, menadžera briljantnog blues-rock gitariste Johnnyja Wintera. Pomenuti događaj inicirao je saradnju Watersa i Wintera, čija je posledica bio jedan od najboljih blues albuma u poslednjih pola veka – ’’Hard again“, remek delo impresivne energije, emocije i jedinstvenog blues feelinga, osećaja koji se teško da opisati samo rečima (ako ga pre toga niste doživeli na vlastitoj koži).
Kao producent albuma pojavljuje se pomenuti Johnny Winter (provereni majstor blues gitare i jedan od najimpresivnijih stvaraoca na polju bluesa sedamdesetih). On je u potpunosti uspeo da dočara svu snagu duha majstora Watersa, veoma moćno oživevši snagu Watersovih snimki iz njegovog veličanstvenog perioda – pedesetih, kada su nastala mnoga od njegovih klasičnih dela na polju bluesa. Winter se na albumu pojavljuje i kao gitarista, tvorac mnoštva zadivljujućih gitarskih solo deonica. Impresivnu partiju pružio je na albumu i slavni usni harmonikaš James Cotton, dugogodišnji Watersov saradnik. Kada na sve to dodate još jednu gitaru, američkog bluzera Bob Margolina (zvanog Steady rollin’ man) i moćan zvuk legendarnog američkog pijaniste Pinetop Perkinsa, ugođaj je više no impresivan – upravo onakav kakav je nedostajao Muddy Watersu izgubljenom u kandžama industrije, bez iskonske blues duše i feelinga koji se neda izraziti rečima. Ista postava je nakon završetka albuma otišla i na kratku američku turneju.
Briljantni ’’Hard again“ otvara pesma za sva vremena – ’’Mannish boy“, Watersov blues standard snimljen prvi puta daleke 1955., u klasičnom blues maniru i gitarom apostrofiranim ’’Oooo, yeah…“ harizmatičnog čikaškog velemajstora Watersa. Izvorno snimljen kao nastavak hita Muddy Watersa i Willieja Dixona iz 1954. ’’Hoochie Coochie Man“, a istovremeno i kao odgovor na ’’I’m A Man“ Bo Diddleya iz 1955. godine, ’’Mannish Boy“ ili ’’Manish Boy“, kako je izvorno naslovljena, od tada je postao blues standard. Ova je pesma glavna stvar u čikaškom blues podžanru i takođe je poslužila kao posebno važna inspiracija za mnoštvo mladih britanskih muzičara, što je dovelo do onoga što će postati Britanska invazija šezdesetih. Za Muddy Watersa, koji je odrastao u Mississippiju, rasizam je bio način života. Odrastajući na Jugu, belci su se prema Afroamerikancima odnosili ne kao prema ljudima, a jedan od načina rasističkog ponižavanja bio je onaj na koji ih nikada nisu nazivali pravim muškarcem – već ’’dečakom“. U tom kontekstu, pesma poprima novo značenje. ’’Mannish Boy“ nije samo tvrdnja o crnoj muškosti, već na neki prenesen, metaforičan način i crna Deklaracija o nezavisnosti. Pobornici građanskih prava 1960-ih koristili su njen dublji smisao kada su marširali sa natpisima koji su izjavljivali ’’Ja sam čovek“ po celom rasističkom i nekadašnjem robovlasničkom Jugu Amerike.
Ooooooh, yeah, ooh, yeah
Everythin’, everythin’, everythin’s gonna be alright this mornin’
Ooh yeah, whoaw
Now when I was a young boy, at the age of five
My mother said I was, gonna be the greatest man alive
But now I’m a man, way past 21
Want you to believe me baby,
I had lot’s of fun
I’m a man
I spell mmm, aaa child, nnn
That represents man
No B, O child, Y
That mean mannish boy
I’m a man
I’m a full grown man
I’m a man
I’m a natural born lovers man
I’m a man
I’m a rollin’ stone
I’m a man
I’m a hoochie coochie man
Sittin’ on the outside, just me and my mate
You know I’m made to move you honey,
Come up two hours late
Wasn’t that a man
I spell mmm, aaa child, nnn
That represents man
No B, O child, Y
That mean mannish boy
I’m a man
I’m a full grown man
Man
I’m a natural born lovers man
Man
I’m a rollin’ stone
Man-child
I’m a hoochie coochie man
The line I shoot will never miss
When I make love to a woman,
She can’t resist
I think I go down,
To old Kansas Stew
I’m gonna bring back my second cousin,
That little Johnny Cocheroo
All you little girls,
Sittin’out at that line
I can make love to you woman,
In five minutes time
Ain’t that a man
I spell mmm, aaa child, nnn
That represents man
No B, O child, Y
That mean mannish boy
Man
I’m a full grown man
Man
I’m a natural born lovers man
Man
I’m a rollin’ stone
I’m a man-child
I’m a hoochie coochie man
Well, well, well, well
Hurry, hurry, hurry, hurry
Don’t hurt me, don’t hurt me child
Don’t hurt me, don’t hurt, don’t hurt me child
Well, well, well, well
Yeah
Klasični blues kliše, vatrena kombinacija ritma koji se ponavlja, valja i mrvi strukturu unutrašnjom magijom, lepotom i snagom duše otvarajući prostor vokalu koji pleše po površini uzavrele atmosfere (pojačan snagom pratećih usklika Džonija Vintera), gitare koja u kombinaciji sa usnom harmonikom održava tenziju, hrani dušu snagom setne vedrine i bolno intenzivne emocije. Neverovatnom količinom emotivnog naboja i zgusnutim narativnom plesnom strukturom Waters kao retko koji blues man uspeva da veže pažnju slušaoca i razornim ritmom održi pesmu celim njenim tokom u ekstatičnom duhu, kulminaciji bez predaha koja dira dušu… Svakako jedan od najjačih momenata u istoriji blues muzike, nešto tako jednostavno i moćno da vas posle prvog slušanja veže nepovratno i trajno. I dok još ne uspete da se oporavite od početnog emotivnog šoka, na ’’Mannish boy“ se nadovezuje ništa manje intenzivno blues putovanje sa ’’Bus driver“ epopejom, putovanje nepreglednim prostranstvima blues prerije (i preljube) života i srca koje kuca u dvanaest setnih taktova ljubavi, prijateljstva, bola i empatije.
My baby run off with a bus driver
And you know that don’t seem right
My baby run off with a bus driver
And you know that don’t seem right
He used to give her rides in the daytime
Now she gives him rides at night
Lepršavi zvuk usne harmonike Jamesa Cottona trepereći ’’rutom 66“ poziva vozača autobusa da krene na blues putešestviju, praćen zvukom klavira i Winterove gitare koja podrhtava u ritmu krvotoka besmrtnog Mississippija, Delte i postojbine bluesa… Solirajući veoma emotivno, praćen glasom sugestivnog i moćnog blues naratora Muddy Watersa, uz zadivljujuću bravuru Cottona i klavirske deonice koje trepere na obroncima stabilnog ritma, Winter i ekipa grade zvučnu kulisu koja ispunjava u potpunosti bilo čiju dušu željnu prave avanture i duhovne energije. Reči, slabašne i ograničene, vuku se nemoćno za lepotom misije otelotvorene besmrtnom ’’Bus driver“. Atmosfera albuma odiše nekom nepojmljivom i neopisivom lepotom i snagom duhovne blues energije, poletnošću, svežinom, zapaljivim ritmovima, nadahnutošću i zadivljujućom silinom vokala i zvuka. Sve neprestano teče i pulsira, nabijeno i ustreptalo obiljem predivnih i snažnih emocija i ritma, pružajući osnovu za uzletanje i soliranje Muddyjevog vokala i gitare, Winterove ubitačne gitarske magije, usne harmonike i klavira… bez predaha, usiljenosti, nategnutosti ili bilo kave mogućnosti dosade i ponavljanja.
’’Jealous hearted man“ perfektno cupka, poskakuje i mrvi moćnim ritmom nadahnutih blues majstora, veličajući snagu jednog jedinstvenog viđenja života. Na nju se nadovezuje vedrinom i poletnošću ’’I want to be loved“. Muddy Watersov jedinstveni vokal uzleće na nadahnutoj muzičkoj podlozi, lepršajući na orkanskom vetru Winterovih solaža i lepoti predivne usne harmonike Jamesa Cottona. Potmula, eksplozivna i emotivna muzika čistog srca i velike blues duše, autentično iskustvo, neuporedivo sa bilo čim sličnim ili približno moćnim – veliki, veoma veliki izazov majstora i ljudskih gromada. I kada pomislite da ne može dalje i bolje zapljusnu vas talasi Winterove metal body gitare i glas koji dira dušu iskovan u peći legendarnog Clarksdalea, središta delte Mississippija… ’’I can’t be satisfied“ je još jedna besmrtna blues numera (impresivna partija nadahnutog Johnny Wintera, koji je još krajem šezdesetih žario i palio teksaškom blues scenom i kreirao jednu od nezaboravnih posveta – Tribute to Muddy, zadivivši svojim zvukom gitare i legendarnog Jimi Hendrixa), neodoljivo razigrana i lepršava, obojena ritmom koji vas neprestano pokreće i raduje, merilo vrednosti većine stvari i još jedan dokaz veličine, vitalnosti, kreativnosti i poletnosti blues magije, nečega čemu je prosto nemoguće odoleti… ’’The Blues had a baby and they named it rock and roll“ klati se i valja na vratu gitara Watersa i Wintera, smrtonosno dobre kombinacije duha, talenata, siline, harizme i neuništive energije… Nothing but the blues, yeah!. ’’Deep down in Florida“ ponire u ’’deep blue“ prostore ’’dobrog čoveka koji se oseća loše“, vibrira i prži iznutra, secira dušu, rasklapa je i sklapa, hvata sve njene rafinirane treptaje i obogaćuje nemerljivom lepotom, naslagama dobrote i sete koja se raduje životu uprkos svom zlu ovoga sveta u koji je nemilosrdno bačena – bez odgovora, utehe i suštine saznanja. Very, very deep and blue! Samo središte moćne Delte, savršen spoj vokala, gitare, harmonike i ritma, tako dirljivo da ostavlja bez daha… Nakon dubokog setnog poniranja, Waters i ekipa izranjaju na svetlost novog blues dana sa ’’Crosseyed cat“ noseći dahom pesme komadiće nade do nekog novog blues svratišta, stanice za one koji večno tragaju i nude mogućnost praštanja u zamenu za mržnju, zlobu, zavist i taštinu, licemerne vladare posrnulog sveta!
’’Little girl“, još jedan setni, lepršavi i dirljivi blues zaokružuje priču ovog vanvremenskog albuma. ’’Hard again“ ostaje jedno od onih dela kojima se stalno vraćate sa istom ili još većom radošću, pronalazeći uvek iznova neki novi skriveni dar majstora svog zanata. Zahvaljujući umetnicima poput Watersa, Wintera ili Cottona blues ostaje večnom tajnom i inspiracijom unutar sveta muzike, jednog od najlepših Božijih darova koji mogu da vas dodirnu, oraspolože i prosvetle.
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
Muddy Waters – McKinley Morganfield napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →