Mudrost pustinje – reč po reč

Tomas Merton “Mudrost pustinje”

„Tragali su za Bogom koji su samo oni mogli da pronađu, a ne za Bogom koji je bio dat u utvrđenoj, stereotipnoj formi od strane nekog drugog.”

Reč po reč, korak za korakom odvodi nas svakim danom dalje od izvora. Posle crteža izvora, kao svedočanstva pisanog pre usmenog, nastala je pisana reč. I koja je bila prva? Da li je izvor tražio da bude preveden? Mnogo reči dozivaju malo smisla. Malo reči – mnogo smisla. Ako bilo koje reči, ili reč – recimo pustinja, može da dozove smisao kojom ona jeste.

Čelične kazaljke vremena otkucavaju neumitno, bezosećajno, sakupljaju leševe, da bih potom ogolile do kosti spremne za pesak, prah i kosmičku prašinu – prasuštinu. Seme i zametak nastupajučeg života začetoj u materici kosmičkoj, neupoznatoj maglenoj suštini, istini večnog povratka, nastajanja i nestajanja.Nestajanja nastajanja.

Kada se čovek rodi unutar hladnih zidova bezdana usamljenosti, čitav njegov život postaje neutešno traganje za toplinom ljubavi. Takav čovek živi naizgled u velikom bučnom gradu, metropoli, a ipak u pustinji. Tragovi u pustinji ovog teksta i dalje svedoče o njegovim tragalačkim naporima. Da nađe, najzad, ono što ne postoji u njemu – traži, jer nema šta da daruje.

Onaj koji sjedinjen sa vrtom rajskim, ili bar oazom mira i ljubavi, pored izvora vode okruženog hladom palminog drhturavo-lelujavog plesa, taj ne traži, on čeka. Ili Ona. I tako od pamtiveka: On traži – Ona čeka.

Ona je puna ljubavi, ljubav sama. I ne traži nikoga. A i zašto bi? Uživa, živi u sebi samoj. Ima u njoj ljubavi na pretek, i zato može da leči rukama. Dolaze joj bolesni na smrt. I gubavi, siromašni, usamljeni, starci, fariseji, književnici, carevi…Ali kada odu, ona samo spusti kapke svojijh prelepih očiju, legne na leđa, i posmatra zvezdanu mapu beskraja na noćnom nebu. Ne smeši se više. Sanja uvek isti san u kojem vidi čoveka koji hoda pustinjom čitav životu potrazi za izvorištem. U snu koji je sanjala sinoć, ona je bila mlada prelepa bogatašica koja je sedela na zadnjem sedištu svog ličnog taksiste, lika s kojim je s vremena na vreme vodila ljubav u svom vrtu od samodovoljnosti i bluda bez granica i stida. Krenula je na važan poslovni sastanak. U gradu je vladala još neviđena gužva, pa je njihova limuzina uglačana sjajem kasnih popodnevnih sunčevih zraka, skrenula u kvart u kojem je bilo mnogo prostog sveta sve do prosjaka. Njihova kola su upravo zastala ispred crvenog na semaforu. Onda je pogledala udesno i susrela sa pogledom prilično mršavog čoveka sa proređenim sedim vlasima, koji je ovde, u ovoj ulici, danas, uzeo ulogu proroka i mesije.

Zakratko, možda najviše za nekoliko sekundi, pogledi im se susretoše i spojiše. Ona je prekinula sa čitanjem knjižice Tomasa Mertona „Mudrost pustinje“, a on je zanemeo, zaboravio na sve reči koje preporađaju: da vide koji ne vide, i da oslepe oni koji (veruju) vide. Nije bio, znao je to pouzdano, od vrsnih retoričara, bio je još na početku svog puta, zato je najčešće čitao ono što je tvrdio da mu je Tvorac, vrlo diskretno, u zagonetkama nalik snu, diktirao lično, u poverenju. Prolaznici su uglavnom ravnodušno nastavljali svoj opšteprihvaćeni put indoktrinacije koji je bio mera normalnosti, dok je samo poneko među njima usporio korak, bar nakratko, da sluša neobičnu pojavu i njegove kratke priče, ni pripovetke ni eseje, već neku čudnu simbiozu svega toga. I pored susreta koji se nesumnjivo dogodio, čovek je ipak pokušao da nastavi dalje, da svojim ni suviše glasnim ni odviše tihim tonom zbori: ”…i uče da ljube ono što se neupitno mora i da ulice života kojim danas prolaze nisu, razume se, ulice represije.; i da ne spavaju u sobama ustajalog komformizma uz koji ide uvek i prigodno negovani oportunizam. I da danas ne postoji uistinu drugost. I da ne postoji stvarna distinkcija između levog i desnog puta; istine i laži; bolesti i zdravlja; prolaznog i…“ zatim je ponovo podigao svoj pogled prepun neskrivenog bola da bi se ponovo susreo, sljubio sa njenim očima koje je blještava limuzina bezosećajno i neumoljivo odnosila zelenim svetlom sa semafora izvan granica dopuštenog. Nikada se više nisu videli. Osim u snu.

Te večeri On je sanjao njene vlasi koje ga miluju po obrazu, nežnošću koju nikada ranije nije doživeo. Video je kako je izašla iz velikog, sjajnog automobila i polako mu prišla, svo vreme ne skidajući pogled sa njegovih očiju, i pružila mu ruku. Sve do kraja prvog od bezbrojnih snova o njihovom susretu, hodali su kroz pustinju držeći se za ruke, i usput, s vremena na vreme razmenjivali poglede pune neopisive nežnosti, osmehivali se, plakali, razmenjivali prolazno za večno, ljubili se dugo na peščanoj postelji, a kasnije, mnogo kasnije, ležeći umorni na leđima, zapitano posmatrali nebeski svod obasjan beskrajom zvezdane mape.

Kada se probudio, razmišljo je dugo o slikama koje su bile njegovo jedino privatno vlasništvo; jeziku sna u kojem Ona više ne očekuje nikog; On ne traži; Ona nije samodovoljna isceliteljka; On lažni mesija koji, u stvari, traži nju. Sledećih dana On je nastavio da prorokuje, doziva poput glasa „vapijućeg u pustinji“ (vox clamantis in deserti). Ona nikada nije zaboravila njihov susret očima.

Iako je svako od njih hodio svojim putem, ljubav se ipak ostvarila.Putevi su se ukrstili. Ali samo u okvirima ove priče-sna.U nametnutoj cirkulaciji stvarnosti, onaj koji ima, hodi putem egoizma,možda sofisticiranog ; onaj koji nema, hodi,u najbolju ruku, putem unurašnjeg svemira. Svako sobom samim nosi svoj lanac prošlosti, kojom iscrtava liniju života na dlanu.

Pustinja koja je nekada davno bila more ćutala je.