Muzika i volja za postojanjem

Muzika i volja za postojanjem

Iako je Šopenhauer svoju ideju o volji kao suštini sveta smatrao za originalnu, duboku i naučnu, vremenom se pokazalo da se tu radi o individualnoj proceni sveta shodno ljudskoj prirodi. Koliko je ovakav idealizam nemoguć, vidi se po tome što on grubo protivreči naučnom shvatanju sveta. Prema tom idealizmu, prostor, vreme, materija, pa i ceo svet postoje samo na osnovu svesti, odnosno kroz razum. (,,Razum ujedinjuje prostor i vreme u predstavi materije. Ovaj svet kao manifestacija postoji samo na osnovu razuma i samo za razum.” – Šopenhauer)

U vezi sa osnovnom tendencijom svoje filozofije, a to je spasenje od volje za postojanjem kao izvorom patnje, Šopenhauer umetnost smatra za prolazno izbavljenje i privremenu utehu u životu. Upoređuje ono neuhvatljivo, često melanholično osećanje koje umetnost, a pogotovo muzika, može da uzburka u nama, sa onim koje nas preplavi kada naiđemo na neko veličanstveno delo koje je priroda stvorila. Recimo, kao kada se popnemo na vrh neke planine pa ugledamo duboku dolinu, a u daljini neke druge izvajane planinske vence zavejane snegom. Tada naizgled beskrajni sjaj samog sveta stavlja naše postojanje u novu perspektivu.

,,U poređenju sa ovim doživljajima koji izazivaju strahopoštovanje, naše svakodnevne borbe izgledaju tako male i beznačajne da možda i ne postoje.” (Šopenhauer)

,,Nisu li planine, talasi i nebo deo mene i moje duše, kao što sam i ja deo njih?” (Bajron)

 

 

Prema razmišljanjima Artura Šopenhauera, muzika je ta koja pokušava da pronađe univerzalno u ličnom, bezvremeno u savremenom i beskonačno u konačnom. Ona je takva umetnička forma da predstavlja direktnu manifestaciju same volje, dok druge grane umetnosti prikazuju senku kopija ideja. Kada slušamo muziku, stvara se osećaj da smo povezani sa nekakvom višom istinom (suštinom postojanja).

Treba naglasiti da se Šopenhauer bavio apsolutnom (čistom) muzikom, koju je najviše primenjivao Rihard Vagner u svojim kompozicijama. Stepen uticaja koji je na Vagnera izvršila Šopenhauerova filozofska misao, bio je višestruk. Smatra se i prelomnom tačkom, kako u okviru stvaralaštva ovog kompozitora, tako i na polju teorijske misli o religiji i muzici.

Muzika bez teksta, omogućava neometan izraz i doživljaj nečeg metafizičkog. O apsolutnoj, tačnije čistoj instrumentalnoj muzici Šopenhauer je pisao u afirmativnom smislu, insistirajući na tome da ona predstavlja neposredno samu volju, utičući na naša osećanja, strasti i afekte.

 

Borivoj Vujić

Izvor: Tekstovi i poezija

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
petar
petar
1 month ago

Mi bismo voleli da je tako-ali da li je Šopenhauer baš napisao kao što se navodi u tekstu?Ne bih rekao ako me sećanje ne vara…jeste sve je to u nekim kontekstima,naznakama,aluzijama-Niče,Vagner itd.
Genijalni filozof čija je genijalnost neupitna svakom iole poštenom subjektu-ne bi nipošto propustio konkretizaciju te bi i precizirao da je formulisao sve ovo što se naizgled podrazumeva.Ovo su duboke vode-pro et kontra bi se moralo napisati par stotina stranica-a to je nezahvalno i de fakto nemoguće.Jer Šopenhuer je dao teme za razmišljanje i neke sasvim precizne primere verujem bez ambicija da zamagljue bilo šta i stvara kultove.Jednostavno njegov um je pre više od 200 godina u jednom čudesnom nadahnuću sagledao sve mogućnosti i nemogućnosti sveta i percepcije istog/istih zavisno od jedinke do jedinke-kolektiva,entiteta i sl.
Muzika kao forma izraza jeste najpitkija i najprijemčivija ali verujem da ovaj izuzetni filozof ne bi propustio priliku da nam skrene pažnju makar na nekoliko velikih kompozitora koji su mu morali biti poznati za života-te da je to učinio sve ovo što mu je pripisano i što može da mu se pripiše imalo bi realno utemeljenje.Neću izostaviti ni bilo čiju folklornu baštinu…Mi bismo sa izvođenjem tih koncepcija-recimo Vivaldija već tada imali određene skupine koje bi toliko pasivno uticale na savremenike da makar ne bi bilo stravičnih ratova.To se nije desilo.Šopenhauer samo jasno kaže:Svet kao volja i predstava i to je naslov ali i najveća istina a to nam dolazi do mozga posredstvom reči-ne kroz akorde,tonove,šumove il buku-da ne govorim o drugim vrstama itd.
Anankino vreteno,kosmički ritmovi,melodije koje su u sferama božanskog-sve bi to stajalo u argumentaciji ovakvog ipak parcijalnog tumačenja Šopenhauerovog sistema kakvog nam je autor ovog teksta prezentovao.
Takođe ne nalazim koji su “metafizički zakoni”ili sprega pomenutihb bilo objašnjenje bilo čega?Koji bi to zakoni bili?
U dosadašnjoj egzistenciji svedoci smo tolikih pravaca,žanrova,stilova u muzici ali ni jedan nema tu univerzalnost niti sublimnost-te na osnovu ovoga mislim da je Šopenhauer hteo nešto sasvim drugo da nam kaže a što nije na žalost ni malo romantično ni lepo.
Da je muzika univerzalni jezik-čovečanstvo bi bilo drastično bolje-i fiktivni eksperimenti kao na primer u Kjubrikovoj Paklenoj pomorandži gde “preobraćeni”negativac reaguje u odbranu Betovenove muzike(paušalno opservirajući) dok gleda projektovano nasilje bilo bi ostvarivo.S tim u vezi svet bi mogao biti bolji ako bi mu se omogućilo nešto univerzalno.Moje je shvatanje da osim urođene plemenitosti ništa ne može biti tako uzvišeno univerzalno-čak pojmom muzike mi to beskonačno polje sužavamo.Ružno je što ovo napisah ali akcenat i poenta Šopenhauerovog sistema nije ništa drugo ni ništa više nego samo istina ma kakva ona moguća ili nemoguća bila.Ljudska duša je beskrajan okean bez obala i mi bolje da nismo ni svesni šta je sve u tom okeanu i da li se on igde i definiše do tog stepena da bi mogo biti izražen bilo čim-eto,mislim da je to Šopenhauer hteo da nam ostavi kao poruku.