На крају самоће почиње смрт – Свега је Милорад Павић у животу имао много, нашло се много и среће и несреће, а сада, у смрти, има све, и оно о чему је често мислио и писао – последњу велику тајну. У његовој прози живело се и умирало мимо сваког људског закона и уобичајених правила, зато се стално чинило како ће и он тако, као његови јунаци, отићи у непознато, а неодољиво. Смрт му је пришла на ружан начин и то је неопростиво. Али, смрти се ионако не може ништа опростити.

Осећам неку горчину, заправо горак укус сазнања које се пречесто враћа, да свим синовима људским, како нас назива Библија, исто бива. Иако свако зна да ће умрети, тежак је укус тог тријумфалног пораза живота. То што Павић одлази са осамдесет година никако није лакше него када су нас напуштали други велики писци у својим шездесетим годинама. Смрт је одвратна било да јој се приђе монашки, у доброти и скромности, у трагању за спасењем – као пре неки дан када се упокојио патријарх Павле – или гламурозно, са одрицањем само онога чега није ни било – како је доскора живео и радио Милорад Павић. Павићева смрт се могла очекивати у размери ранијих болести и тешке операције, ипак је све утолико тужније јер ни њему тај одлазак није учињен лакшим. Интересовао се за смрт превише, стално је завиривао с оне стране – ни у томе није имао премца у књижевности XX века. Сад, можда, зна.

Павић није био човек (само) XX века, он је спајао XVIII и XXI век, био је спој велике прошлости и наде човечанства да се историја може обликовати по нашим жељама, у складу са умом и пројекцијама очекиване будућности. У њој је људски род, међутим, стално изневеравао себе. Такво сазнање окренуло га је трагању за другим, другачијим путевима, да се заобиђе криза ума и просветитељства. То га је увело у свет и епоху постмодернизма са свим његовим предностима и манама, врлинама и недостацима. Био је такође човек антике и Византије, Балкана и Медитерана, Средње Европе и цариградске копче Европе и Азије. Био је човек доброг јела и пића, дувана и мириса, одела и украса, музике и слике, кутијица и компјутера, био је диван пријатељ и отмен човек. Умео је да у сваком старом секретеру нађе скривену преграду и да у сваки свој текст стави по једну фиочицу, а у њу какав мали дар за најбољег и најмаштовитијег читаоца, још више читатељку. Био је писац империјалне маште и женског текста, андрогиног читања, херувимског и ђаволског заноса. Био је човек знања и мистицизма, веровао је и у нешто и у ништа.

Одувек је знао своју величину и није скривао то знање, што је потресало и иритирало све који су такође знали своју размеру, али им је главна брига била да је други не сазнају. Многи су га обожавали, и више него што је то за њега било добро, а неки су се упињали да му напакосте. У том другом низу последњи је господин Чеда Попов, председник Матице српске, који је из чиста мира или пакости осујетио међународни скуп о Павићевом делу који смо замислили и предложили као прилог Павићевој осамдесетогодишњици. Павић се није ни наљутио, иако је то умео, смешкао се као неко коме је све јасно. Био је господин. За живота је добио споменик у Москви поред Џојса, и похвалу без преседана у историји наше књижевности – један од најзначајнијих немачких теоретичара књижевности написао је за њега да је највећи европски писац верске толеранције. То је изузетна похвала српској култури, похвала каква нам је тих несрећних година краја прошлог века била најпотребнија.

Хтео је да буде баш Србин и остао је то и када је било најтеже, чак и када је цену тог хтења плаћао заблудама академика, ратним или монархистичким, давао је себе Србији. Један њен део то никада није умео да прими. То је онај део Србије који нам увек нешто ружно довикује када се највише бринемо о томе да ово мало земље и културе опстане у врлини и очува књижевне вредности које има, оне вредности које и њу и нас у сваком погледу премашују.

Био би горостас и да је био само историчар књижевности и тумач. Његове историје књижевности XVII, XVIII и XIX века су ремек-дела и већ су у себи носиле клицу писца. Његово читање Војислава Илића и Гаврила Стефановића Венцловића имало је снагу тектонског поремећаја. Био је велики преводилац и есејиста, песник, па приповедач, па романсијер, па драмски писац. У свему је био веома добар, у нечему и најбољи. Написао је десетину антологијских прича – само је Андрић имао толико антологијских прича. Изменио је слику романа као жанра, после Црњанског и Пекића највише. Поигравао се знањем у књижевности и апокрифима, после Киша најчудноватије и нејнеспутаније. Умео је да напише оно што је тешко, после Растка најболније, и оно што је интимно, после Деснице најдубље. Био је енциклопедијски дух више од Крлеже, а модернистичке и авангардне контроверзе у његовом делу су оставиле трага колико и код Винавера и Настасијевића. Имао је младе поштоваоце, Немању Митровића и Владимира Пиштала, и књижевног потомка који је раван учитељу, Горана Петровића. Имао је све, а пре свега „Хазарски речник” са чијим се успехом у свету ништа не може мерити, књигу свих књига, и опет није имао ништа, ништа више него што има сваки човек од мајке рођен и смрти намењен. Чак бих, са стрепњом у срцу, помислио да је увек био заправо сам, да је грабио, одузимао од празне вечности да док је ту осети макар делић онога што никада неће бити. У једном роману је написао да после самоће почиње смрт. Усудио бих се да додам да после смрти не престаје самоћа.

Заправо, Павић је дивно боловао од књижевности, духа и самога себе, и зато је умео да нас зарази свим тим, па и собом. Ко је то доживео, могао је да са њим болује од самога себе, онако како болују све боље душе. Ако би неко помислио да је боље излечити се, нека на крају овог последњег поздрава буде оно што пише у савршеној Павићевој причи „Плава џамија”: „Али, онај ко се од себе излечи, пропашће.”

За неизлечиве има смрти. Нема пропадања.

Александар Јерков

Извор: Политика, 2.децембар 2009.

Нови Полис

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milorad Pavić