Na Zapadu ništa novo, na Istoku stare priče

Ne morate mnogo istraživati da biste doneli nesumnjiv zaključak – svi ratni filmovi su zapravo antiratni. Međutim, to je nemoguće, statistika je protiv kritičara koji svuda lepe tu etiketu. Neki ratni filmovi su jednostavno samo ratni filmovi i ništa više od toga. Neko je čak napisao da Kopolina „Apocalypse Now“ zapravo nije antiratni film. Dakle, treba biti oprezan.

Vama preporučujemo jedan, pre svega, ratni film: „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues), koji je urađen na osnovu istoimenog Remarkovog romana. Kao što znamo, između ostalog i Lava Lab preporuka, nemački umetnici bez sentimentalnosti, možda čak i surovo, preispituju sopstvenu prošlost. Nema tu mesta za pravdanja, vađenja i nacionalne izlive „nežnosti“.

Reditelj Edward Berger ne ostavlja mnogo prostora za pravdanje nemačkih odluka. Nema čuvenih srpskih uzrečica: „A šta su oni nama radili?“, „Kao da je bitno šta su radili – naši su“, „Samo izdajnici kritikuju svoje“… Berger i ekipa guraju prst tamo gde najviše boli. Priča govori o strašnoj odluci političara i generala da na front šalju bezmalo decu, vrlo mlade i neiskusne ljude, koji ne znaju ni da drže oružje. Šalju ih na klanje, šalju ih u blato, šalju ih da se bore za desetak metara neke teritorije koja zapravo nikome ni ne treba, šalju ih da se bore za izgubljeni rat, za rat bez pobednika. Pre nego što postanu topovsko meso bezgranično iz lože, pričaju im o superiornosti, o tome kako ću ući u Pariz…

Nacionalističko ludilo se brzo raspada, već na prilasku prvoj liniji fronta. Ali tada je već kasno. Film prikazuje poslednje dane rata, najveći besmisao u svakako besmislenom ratu. Posebno je bolan sam kraj filma. Nemci i Francuzi potpisuju primirje u pet ujutru 11. novembra, ali dokument stupa na snagu tek u 11 sati. Svi se raduju jer je konačno sve gotovo. Uskoro idu kući. Međutim, nemački general naređuje napad za konačnu pobedu. Nemački vojnici ubijaju mnoge Francuze, koji su šokirani napadom. Jedan od junaka filma gine u tom besmislom napadu, tek par sekundi pre stupanja primirja na snagu.

Potresan i bolan ratni film koji se teško gleda. Knedla u grlu i mučnina u želucu jasan su znak da ste zapravo gledali antiratni film.

Možda je suvišno reći da nama treba ne jedan nego više ovakvih filmova. Trebaju nam filmovi posle kojih ćemo poželeti da više nikada ne uzmemo oružje u ruke. U suprotnom se ne radi o umetnosti već ratnoj propagandi. Nemci su to shvatili na teži način. Mi ni tako…