Naslov ove knjige… tajna. Da. To je naslov knjige.

Zapravo, toliko je tajna da je i ime autora – Pseudonimus Boš! (što je zapravo asocijacija na ime Hijeronimus Boš)

Ali, knjiga u kojoj se pominje misteriozno tajno udruženje, jedan stari mađioničar koji je umro pod čudnim okolnostima, njegova tajna beležnica, Simfonija mirisa (naziv Simfonija mirisa u isto vreme zvuči i kao nešto što prelepo miriše, ali i nešto što bi vas nateralo da zapušite nos… paradoks, zar ne?), jedan slepi pas (“pas svevidećeg njuha”) i dvoje skroz neobičnih prijatelja koji se upuštaju u detektivsku avanturu – pa, u najmanju ruku, privući će vam pažnju.

Ali, postoji problem – sam autor smatra da je ova knjiga jako opasna i da nikako ne bi trebalo da je čitate!

Zar to nije radio i Lemoni Sniket u Seriji nesrećnih događaja?

Da, uticaj Lemonija Sniketa se dosta vidi: autor ima sličan način komunikacije sa čitaocem i takođe ima običaj da upozori čitaoce da je knjiga opasna i da ne treba da je čitaju. Takođe, često objašnjava značenje pojedinih teških, nepoznatih reči. Pa ipak, ova knjiga nije jednostavno kopija Serije nesrećnih događaja – naprotiv, priča je vrlo originalna.

Glavni junaci knjige su dvoje vrlo neobičnih klinaca: Kasandra – Kas, ekspert za preživljavanje, i Maks-Ernest, budući komičar (samo što to još niko nije shvatio).

Kas je ekspert za preživljavanje i u njenom rancu se mogu naći oprema za prvu pomoć, topografske karte, kompas… i kad se seti, školske knjige i domaći zadaci. Ipak, Kas u suštini ne vodi život prepun avantura, nije imala prilike da u praksi primeni svoje veštine, ali – njen moto glasi: budi spremna.

Maks-Ernest je, sa druge strane, dečak koji obožava igre rečima, anagrame, zagonetke i viceve, a budući da želi da postane komičar rado ih deli sa drugima. Samo, postoji jedan problem – njegovi vicevi nikome nisu smešni. Ipak, njega to ne obeshrabruje – naprotiv, on smatra da može da postane najbolji komičar ikada, samo ako bude dovoljno vežbao. Na kraju, baš zahvaljujući tome što je Maks-Ernest zaključio da je Kas jedino dete u školi koje nije čulo njegov vic (spojler: nije joj bio smešan), oni se upoznaju i počinju da se druže.

Njihovu pažnju će privući misteriozna beležnica jednog mađioničara, koji je – navodno – umro iznenada u požaru koji je izbio u kuhinji. Što više iz radoznalosti istražuju šta se desilo mađioničaru, pred njima se otvara sve više pitanja… Između ostalog, saznaju za opasno tajno društvo Ponoćno Sunce i pokušavaju da otkriju da li je i kako ono povezano sa mađioničarem… Dakle, ispostavi se da su Kasine veštine za preživljavanje (koje su mnogi posmatrali kao neku dečiju hirovitost) veoma korisne, jer će se ispostaviti da će – zaista – njih dvoje biti u prilici da spreče katastrofu!

Ono što je zanimljiv potez autora je to što ne navodi kada i gde se dešava radnja knjige. Iako nije prvi koji to radi, on pokušava da navede čitaoca da zamisli kako se radnja možda dešava u njegovom ili njenom gradu:

Mada će pravo mesto u kome se odvija priča morati da ostane misterija, mogli bismo svima da olakšamo i kažemo da se priča dešava u tebi vrlo poznatom mestu? Nazvaćemo ga Tvojim gradom.

Ko zna, možda je tvoja ulica mesto u kome se odvija ova priča. Da jeste, ne bih ti rekao. Ali ne mogu da tvrdim ni da nije. 

Ovo je zanimljivo jer, kada zamišljaju sebi poznatu sredinu, deca lako mogu da zamisle i sebe i svoje prijatelje u detktivskoj avanturi u kakvu se upuštaju Kas i Maks-Ernest.

Komunikacija sa čitaocem je vrlo zanimljiva i tu se opet vidi uticaj Lemonija Sniketa. Na primer, s vremena na vreme autor napravi malu digresiju, “probije četvrti zid”, pa ubaci neki detalj pomoću koga mladi čitalac može da nešto novo nauči. Primera radi, kada Kasine dede pominju Art Nouveau, autor objasni na šta misle:

Art Nuvo (Art Nouveau) na francuskom znači nova umetnost, ali kao što možeš da vidiš po kutiji, u pitanju je je veoma stari stil. Ako ikada odeš u Pariz, a nadam se da hoćeš, primetićeš da su ulazi u podzemnu železnicu napravljeni tako da izgledaju kao vinova loza koja niče iz trotoara.

Takođe, kroz tu komunikaciju sa čitaocem autor ponekad skrene pažnju i na neka etička pitanja – naravno, u pitanju je knjiga za decu, pa se ta moralna pitanja odnose na laganje ili priznavanje da ste uradili nešto loše. Na primer, kada Kas odluči da prvi put u životu slaže mamu i počinje da vežba sa malim lažima i “polulažima”:

S obzirom na to da je njeno vežbanje laganja prošlo dobro, Kas je odlučila da nastavi i pokuša sa pravom laži. Počela je govoreći istinu svojoj majci, jer, ako je polovina onoga što bude rekla istina, onda će samo polulagati. Sa moralne tačke gledišta, ne mogu da se složim sa Kasinim rasuđivanjem. S druge strane, dodavanje istine u laž je oduvek bila efikasna tehnika.

Moram da dodam i da me je jedna fusnota podsetila na čuvenu “dilemu Hajnc”, samo – dosta ublaženu i prilagođenu deci:

Zašto je Simfonija mirisa bila u njenom rancu, a ne u prodavnici gde joj je mesto? Bojim se da to ne mogu da objasnim, a da Kas ne ispadne pomalo kriva. Ali, hipotetički, da li bi značilo da je posupila loše ako je uzela kutiju, ubeđena da će tako spasiti živote?

Inače, iako je Naslov ove knjige je tajna zaokružena priča – sa otvorenim krajem doduše – ovo je zapravo samo prva od pet knjiga u serijalu The Secret Series.

Nažalost, kod nas je prevedena samo još druga knjiga – Ako sada čitaš ovo, već je kasno. (Ipak, nadam se da nije kasno da neko pročita ovo: topla preporuka za čitanje, ali i izdavačima i prevodiocima da možda ceo serijal uzmu u razmatranje!)

Sam serijal je koncipiran tako da je jedna knjiga povezana sa jednim od pet čula – u prvom delu imamo već pomenutu Simfoniju mirisa – dakle, jasno je koje čulo je u knjizi “glavno”. U svakoj sledećoj knjizi postoji poneki misteriozni predmet, poput Zvučne prizme ili vremeplovne čokolade… Treba da pomenem i da kasniji delovi malo prelaze u fantastiku, ali iako sam ljubitelj fantastike moram da priznam da mi je ipak prva knjiga najviše “legla”. To nikako ne znači da su ostali delovi lošiji – naprotiv. U njih autor uvodi još likova koji su baš zanimljivi i dragi, a priča je više raširena, te imamo potpuniju sliku o tajnim društvima koja upoznajemo u prvoj knjizi.

Iako je knjiga mahom zabavna i smešna, autor u knjizi nagoveštava složene porodične odnose: Kas živi samo sa majkom koja dosta radi, pa dosta vremena provodi sa dedama – Larijem i Vejnom (koji inače nisu “biološke dede”, to jest očevi njenih roditelja; jednostavno, jako su bliski sa njenom majkom pa je obojici “zapala” uloga dede). Premda raste bez oca i majka joj je često zauzeta, Kas nije nesrećno dete – sa mamom čak ima jako dobar odnos, iako se ne slažu uvek. Ipak – ovo je mali spojler za kasnije knjige – kada Kas sazna da je zapravo usvojena, njen dobar odnos sa mamom bude doveden u pitanje (oseća se prevareno; s druge strane, mama je jednostavno htela da je zaštiti… da li ste primetili da kad god odrasli žele da zaštite decu od neke informacije, obično se ta odluka svima “obije o glavu”?)

Sa druge strane, Maks-Ernest je dete razvedenih roditelja koji ne komuniciranu (ali ipak žive u istoj kući, što je apsurdno). Maks-Ernest je dečak koji mnogo voli da priča… što zapravo navodi njegove roditelje da ga vode raznim stručnjacima koji će im reći šta je zapravo njegovo “stanje” – umesto da jednostavno nekad popričaju sa svojim sinom (što je takođe čudno, jer su oboje psiholozi):

Maks-Ernest je bio pričalica. Velika pričalica. Stalno je pričao. Čak i u snu. Njegovo “stanje” kako su ga nazivali njegovi roditelji išlo je dotle da su ga vodili kod raznih stručnjaka u nadi da će pronaći dijagnozu. Prvi stručnjak je rekao da ima poremećaj pažnje. Drugi stručnjak je za prvog rekao da mu nešto fali. Jedan stručnjak je rekao da je autističan, a drugi da je artističan. Jedan je rekao da ima Turetov sindrom. Drugi da ima Aspergerov sindrom. A jedan je rekao da je problem u tome što njegovi roditelji imaju Minhauzenov sindrom. Jedan je, pak, rekao da ga je samo potrebno pošteno izdevetati. Prepisali su mu lekove i vežbe koje treba da radi. Međutim, što su više pokušavali da ga izleče, to je bilo gore. Umesto da zaustavi njegovo pričanje, svaki lek mu je davao novi razlog za priču.

Tu su takođe ona – pa, nametnuta “rangiranja” dece u školi, koja svima idu na nerve ali ih niko ne dovodi u pitanje. Devojčica po imenu Ember je sporedan lik u knjizi, ali odmah saznamo da je najfinija devojčica u školi, treća po lepoti, dok je njena drugarica Veronika druga najlepša devojčica u školi, ali da nije bila čak ni na četvrtom mestu od pet najfinijih. Naravno, sam autor kaže da niko nije znao kako je nastalo ovo rangiranje, ali je to jednostavno bila činjenica, poput gravitacije ili šešira gospođe Džonson. Iako su sporedni likovi u pitanju, iz nekoliko njihovih interakcija sa Kas i Maks-Ernestom, koji su autsajderi u školi, vidimo koliko su ova rangiranja štetna, ili da se modernije izrazim – toksična. I za decu koja nisu u kategoriji najlepših i najfinijih, ali – verovatno – i za najlepšu i najfiniju decu kasnije u životu. Iako se previše ne pojavljuju ovakve scene u knjizi, dovoljno su upadljive da se zamislimo i o tome.

Na kraju, malo zanimljivosti vezanih za autora – iako je serijal stekao veliku popularnost, dugo se nije znalo ko je „pravi“ Pseudonimus Boš, to jest ko stoji iza pseudonima! Tek 2016, dakle – dosta vremena nakon objavljivanja poslednje knjige – definitivno je potvrđeno da je u pitanju autor Rafael Sajmon (Raphael Simon). Pod istim pseudonimom je napisao i trilogiju The Bad Books, kao i knjige The Unbelievable Oliver i Write This Book. The Anti-Book je za sada jedina njegova knjiga koja nije potpisana pseudonimom već pravim imenom autora.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Bojana Komarica, Književnost, naslov ove knjige je tajna, Pseudonimus Boš