“Normalni ljudi”? Jel to ona serija?” – često ćemo čuti u poslednje vreme. A pre serije beše knjiga. I to kakva.

Umetnički svet je, čini se, u “irskom momentu”. Za irske pisce obično čujemo da su standardno dobri, a mlada Sali Runi nije izuzetak. Da li je kod Runi to ista ona Irska koju su sasvim osobeno videli Džojs ili Jejts?

Razlika je verovatno u tome što za Sali Runi teritorija nema centralno mesto u onome što želi da nam kaže.

Sali Runi je mlada irska spisateljica koja je 2017. godine već svojim debitanstkim romanom “Razgovori sa prijateljima” privukla pažnju književne kritike i čitalačke publike. “Normalni ljudi” nisu zaostali za njenim prvencem i ovaj roman proglašen je najboljim u 2018. godini.

Sali Runi je sasvim svoja i sveža – ona je novi glas irskog modernog spisateljstva koji popunjava prazan prostor u kome do sada nije bilo pisaca koji su na tako lucidan i očigledan, prijateljski način prikazivali mladu generaciju takozvanih milenijalaca a kojoj je tako snažno bio potreban predstavnik u književnosti. Tek će nam se ukazati njihove želje, stremljenja, strahovi i od čega se sastoje njihovi životi kao i potreba da ih bolje razumemo.

Ova mlada spisateljica pred nas i nama postavlja bezbroj jednako važnih pitanja a jedno od njih je svakako ono uobičajeno: O čemuje reč u ovom romanu? Šta je tema? I zaista – o čemu zapravo govori ovaj roman? Sasvim je izvesno da nećemo pogrešiti ako kažemo da je on o složenosti ljudskog bića. I o složenosti svakog koje čita. Jer, različiti ljudi će, kao što smo već navikli, istu stvar videti na različite načine.

Ovo je roman i o odrastanju i upoznavanju samoga sebe, o svetu u kome žive mladi ljudi, o razbijanju predrasuda.

Runi ima nepretencioznu prozu, pitku, kao slikanu – to je svež, moderan pristup, autentičan koji, međutim, stilski prepliće i crte romana devetnaestog veka. Ona je moderna Džordž Eliot – nije čudo što je citat iz baš njenog jednog romana dat kao moto. Međutim, pored klasičnog romana koji sliči nekom koji bi Eliot napisala, ovde se susrećemo ponajpre sa – razgovorom. Filozofski razgovori se prepliću sa svakodnevnim situacijama, a u konciznom stilu smo se dotakli svih tema od beskrajnog značaja. Sa samim sobom i sa drugima. Runi prepliće naraciju i tek ponešto malo deskripcije sa dijalogom, unutrašnjim monologom i pri tome ne koristi nikakvu interpunkciju. Neko bi rekao da je to odraz tekstualnih poruka koje smo navikli da razmenjujemo u svakodnevnom, modernom životu, međutim, kao da je ideja ove mlade spisateljice da čitaoca uvuče u svet junaka i, pored tehnika toka svesti (eto Džojsa – možda zaista književno nasleđe govori o tome da krv nije voda), ona briše tu barijeru između pisca ili likova i čitaoca – svi smo jedno.

Vreme je za Runi veoma bitno. Svako poglavlje ima vremensku odrednicu, objektivnu, ali u čitaocu se budi misao o subjektivnosti vremena. Ko nije sa strašću iščekivao, ne zna. A ima li takvog?!

Sali Runi kreće od samog naslova – normalni ljudi. Šta to znači biti normalan čovek? I kakvi su to ti normalni ljudi? Tekst nije lišen ni suptilne ironije prema svetu u kome živimo. Sve u romanu – od događaja do istančanih prishloških profila je dato kroz dva glavna lika – Konela i Merijen. I kroz njih dvoje dati su svi drugi. Nije ni bez osnove možda videti u njima naznake Lorensovih Pola i Mirijem, tu tanku crtu njihovog odnosa i ljubavi koju ne mogu ni sami u datom trenutku da pojme a ni da iskažu.

“Njih su dvoje kao dve biljke iznikle iz istog parčeta zemlje, koje se uvijaju jedna oko druge, grče se i skupljaju da drugoj naprave mesta, zauzimaju neverovatne položaje”.

Konel je u procepu između toga da bude “normalan” čovek, što bi značilo uobičajen i da se dopadne drugima i da bude ispunjen a to znači biti sa Merijen koja, sa druge strane, uživa u svojoj intelektualnoj neprilagođenosti. Ona će govoriti o politici, marksizmu i bliskoistočnim mirovnim pregovorima sa takvim žarom da je okolini, koja nameće okolnosti i pravila, alkohol i žurke, nepojmiljivo da je nekom to zaista važno. I Konel i Merijen, se bore da žive “normalnim” životom – i tu Runi dokazuje koliko je važan njen glas – ona piše o onome o čemu se niko drugi ne usuđuje ili misli da je nevažno – na Merijenin izbor partnera utiče njena porodica uveravajući je da je ništavna a Konel se bori sa depresijom, sve to u želji da budu sa onim drugim a u nemogućnosti su da to na pravi način pokažu.

I pored svih svojih mana, uvek su tu jedno za drugo – Konel ne prestaje da bude njen “princ na belom konju” i zaštiti je od nasilnika a Merijen je taj glas podrške i vetar u leđa koji je Konelu potreban da bi bio ono što jeste.

“On je došao i darovao je dobrotom i sada je ta dobrota pripadala njoj. Istovremeno, život se pred njim otvarao u svim mogućim pravcima. Učinili su mnogo toga dobrog jedno za drugo. Stvarno, pomislila je, stvarno. Ljudi stvarno mogu da promene jedni druge.”   

I na kraju – “Tecite kao reka” piše u posveti ovom romanu koji sam dobila na poklon. Dok sam ovo čitala, tekla sam, lako kao reka. I mislila o lakoći i životu.

“Jel ovako izgleda život?” pita se Konel. O, da.

za P.U.L.S.E Lidija Bajović

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Lidija Bajović, Normalni ljudi, Sali Runi, Tv serije