Neočekivana drama bez drame – “Čovek ptica ili (Neočekivana vrlina neznanja)“
Pokupivši sve bitne filmske nagrade u Americi (četiri Oskara – za najbolji film, najbolju režiju, najbolji originalni scenario i najbolju fotografiju, zatim Zlatne globuse za najbolji scenario i glavnu mušku ulogu, i dr.), „Čovek ptica“ pojavljuje se u bioskopskoj distribuciji kao najpoželjniji film za gledanje. Kratki reklamni tekstovi ga predstavljaju kao crnu komediju o bivšoj filmskoj zvezdi, glumcu superheroja koji pokušava da oživi karijeru i povrati normalne odnose u porodici. Ovaj grubi opis je prosta potreba distributera da žanrovski kategorizuju film, koji, međutim, obrađuje sasvim druge teme.
„Čovek ptica“ je retka pojava u Holivudu. To je autorski film, u smislu u kojem su to filmovi braće Koen, Soderberga, Anga Lija ili Skorsezea i drugih malobrojnih autorskih reditelja u Holivudu. Vrlo je interesantno pitanje kako je autor ovog filma, Alehandro Gonzales Injaritu, uspeo da postigne takav status – nije mlad (52), nije ni Amerikanac (Meksiko), a nije ni producent koji bi filmove kontrolisao preko finansija.
No, Injaritu ipak to nije postigao slučajno. Pojavio se kao režiser neobičnom trilogijom filmova „Pasji život“ (2000.), „21 gram“ (2003.) i „Vavilon“ (2006.), scenariste Giljerma Arijage, pričama o intimnim odnosima kao nezavisnim delovima jednog istog događaja. Uspeh ove trilogije, koja je redom dobijala nagrade po filmskim festivalima i nominacije za najveće nagrade i u Americi i u svetu, pratilo je lansiranje novih glumaca (pre svih Gaela Garsije Bernala) i odličan rad na dramskim ulogama poznatih glumaca (Šon Pen, Benisio Del Toro, Bred Pit). Saradnju sa Arijagom kao scenaristom Injaritu je potom zamenio sopstvenim učešćem i novim koscenaristima (Nokolas Đakobone i Armando Bo) i režirao film „Biutiful“ (2010.) Ista scenaristička ekipa (Injaritu, Đakobone i Bo, pojačana sa Aleksanderom Dinelarisom) pripremila je i „Čoveka pticu“.
Naglasak na scenaristima nije slučajan, jer je trijumf „Čoveka ptice“ upravo posledica briljantnog scenarija, potpuno u skladu sa tri slavna Hičkokova preduslova za dobar film – Script, script and script. Glavni lik, zapravo jedini bitan lik je Rigan Tomson (Majkl Kiton), 60-ogodišnja bivša zvezda superherojskih filmova koja je, nakon 20 godina od kada je prestala da glumi superheroja, uložila sav novac i sebe kao reditelja i glumca u pozorišnu predstavu na Brodveju, ni manje ni više nego obradu Rejmonda Karvera i njegove čuvene pripovetke „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“. Zabavna je činjenica da glavni lik tumači glumac kojeg već dugo niko ne pamti po ulogama, a koji je zaista glumio superheroja, u prvom Betmenu, doduše u dobu kada se još očekivalo da to može biti ozbiljan film (setimo se da je Džokera, Betmenovog glavnog neprijatelja, glumio Džek Nikolson). Film obrađuje nekoliko dana od prve pretpremijere do premijere, sa kritičnim momentom zamene drugog glumca u predstavi, od dvojice koliko učestvuju u njoj (uz dve ženske uloge). Oko Rigana se vrte producent predstave i troje ostalih glumaca, ćerka bivša zavisnica od droge i bivša supruga, dok on u furioznom tempu pokušava da savlada sopstvena iskušenja. Filmsko-pozorišno okruženje omogućuje i ogroman prostor za često duhovite komentare, asocijacije i metafore o filmskom svetu i svim mogućim temama.
Sve bi to bilo sasvim obično da Rigan nije predstavljen na izuzetno inventivan način. Kao bivša zvezda superheroj, Rigan je potpuno opsednut slavom koje više nema. Ali, on je opsednut i sopstvenim likom superheroja – Riganova svest je rascepljena između tzv. normalne, realne svesti, sa jedne, i svog lika superheroja, Čoveka ptice, sa druge strane. Čovek ptica mu se obraća u prvom licu množine i, pošto je superheroj, zapoveda i zahteva poslušnost. Rigan je u stalnom sukobu sa producentom, glumcima i ostalim brojnim preprekama u radu, a u kratkim trenucima kada je sam kreće bespoštedna borba sa Čovekom pticom. Furiozni tempo je posledica upravo ove strašne duševne napetosti.
Ovaj rascep je osnova za majstorsku režiju. Injaritu je i u drugim filmovima imao elegantnu i preciznu režiju, poput Džoela Koena ili Anga Lija, ali mu je u „Čoveku ptici“ otvoreni duševni rascep iz scenarija bio osnov za korišćenje filma kao totalnog instrumenta. Ne samo što se scene rasprave Rigana i Čoveka ptice ne razlikuju od ostalih, realnih scena, nego se ni Riganova percepcija stvarnosti, kada je u toj raspravi, ne razlikuje od „stvarne“ stvarnosti: Rigan veruje da može da levitira u meditaciji i da ima moć telekineze, a na vrhuncu sukoba sa Čovekom pticom on vidi i doživljava eksplozije i akciju Čoveka ptice.
Film kao totalni instrument je tehnika kojom se u ovoj drami bez drame stvara i održava neophodna dramska napetost. Glavni prostor filma je pozorište, čiji su dugački hodnici, kulise i tehnička oprema i sobe za glumce po sebi hladni i tesni, neizbežno proizvodeći teskobu. Kamera (majstorski direktor fotografije Emanuel Lubecki, holivudski veteran takođe porekom iz Meksika) je u celom filmu u prirodnoj visini očiju i prirodnom položaju glave, sa sporim kretanjem same kamere, postižući izvesni dokumentaristički utisak, od kojeg se ipak razlikuje po osvetljenju i uobičajeno velikom broju kamera za svaku scenu. To što se radnja filma najvećim delom dešava u pozorišnom enterijeru je ove ljudske uglove i sporo kretanje kamere učinilo neprimetnim i savršeno prirodnim, što je Injaritu još više naglasio zadržavajući prirodne uglove i sporo kretanje kamere i u scenama eksterijera, izbegavši ma i jednu punu perspektivu. Montaža je dodala utisak dugačkim kadrovima koji ne daju predah od napetosti i teskobe dokumentarizma. Konačno, napetost u ovoj priči bez radnje dopunjena je muzikom – koje nema, jer je svedena na bubnjarske džez deonice (komponovao i odsvirao Antonijo Sančez).
Korišćenje filma kao totalnog instrumenta, zajedno sa duševnim rascepom glavnog lika, stvorilo je od „Čoveka ptice“ retko viđeno filmsko iskustvo, učinivši ga prefinjenom analizom ličnosti i donoseći na film izuzetno ubedljivim načinom unutrašnji tok svesti, koji se u klasičnom igranom filmu tako retko koristi.
A u pozadini filma se kao glavna, mučna tema odvija Riganov pokušaj da pređe iz filmskog sveta u pozorišni. U malim zemljama ovo ne deluje kao izazov, ali u Americi, u kojoj se čitave karijere realizuju na televiziji, to je zahtevan poduhvat. Riganov najveći izvor napetosti nije porodica, njegova od droge rehabilitovana ćerka, niti bivša žena, nije to ni glumica u predstavi koja mu je ljubavnica, već dvoje predstavnika pozorišnog esnafa – Majk, novopridošli glumac u predstavu, talentovan, poznat i nepodnošljivo narcisoidan (autoparodična, izvrsna uloga Edvarda Nortona), i Tabita, pozorišna kritičarka Njujork tajmsa, od čije kritike zavisi predstava i njena budućnost (Lindzi Dankan). Majk od dolaska u predstavu, iako očigledno savršen za ulogu i briljantan u njoj, želi da je preuzme od Rigana. Kontrola Majka za Rigana je sasvim nov zadatak, za koji nema ni iskustva, ni snage, ni volje. Kao neočekivani Majkov saveznik pojavljuje se Tabita, pozorišna kritičarka, koja u sceni u baru lakonski najavljuje Riganu da predstavu nije i neće gledati i da će je u kritici saseći – jer on, Rigan, nije glumac, on je slavna ličnost (celebriti) i nije mu mesto u pozorištu. Probijanje mučnog esnafskog zida je onaj minimum stvarnosti koji dopire do Rigana, dok pokušava da se odbrani od svog Čoveka ptice.
Pozadinska tema mučnog ulaska u esnaf i ponižavajućeg položaja novajlije, bliska opštem iskustvu, nije jedina veza fillma sa gledaocem, nego je to i ishod Riganovog poduhvata. Riganove drame, lična i pozorišna, postići će svojevrsnu katarzu kada Rigan uspe da pronađe način da se dogovori sa svojim Čovekom pticom. Kada zahteve stručnosti, zahteve esnafa, suoči sa sopstvenom vrlinom neznanja.
Sam Injaritu na dodeli Oskara rekao je da se njegov film bavi „tim malim davežom – egom“. Ništa tačnije ne može se reći o „Čoveku ptici“. Koristeći sva izražajna sredstva filma, Injaritu filmom kao totalnim instrumentom sjajno kreira čitavu percepciju svog glavnog lika, doslovno uvlačeći gledaoca u Riganovu glavu i svet. Nije preterano reći da je Injaritu u „Čoveku ptici“ postigao do sada neviđeni oblik drame bez drame, nakon kojeg čehovljevski postulati dobijaju sasvim novo značenje
za P.U.L.S.E: Pera Marković
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Neočekivana drama bez drame napisao/la Pera Marković dana
Pregled tekstova autora – Pera Marković →