Pesma koja je tražila da se rodi

Pesma je kuckala po prozoru uma.

Pesma se borila sa mojim mislima.

Pesma se plašila moje snage.

Pesma je ubila tragiku sa čela,

Pesma je poplavela moju krv.

Pesma me primorala da ćutim dugo.

Pesma je iskrivila moj pogled na strast.

Pesma je otkrila tananu žicu u meni,

Pesma je prekinula dotok vazduha,

Pesma se nije uplašila moje želje.

Pesma je smakla sve ostale pesme,

bez milosti,

zabranila mi da volim,

zabranila mi da dodirnem nežnost,

bez skrupula me polila sopstvenom krvlju

morala sam da je rodim u znoju lica svog,

a odričem je se,

i potpuno nestajem,

nestajem,

ne sta jem.

Tvoji darovi

 Večnost ima tvoje lice.

Znam to oduvek.

Misao je iskra koja svetli

samo kad sakupljam tvoje darove.

Kad rukom ne isprljam srce,

kad telo sakrijem od sreće,

kad čekam

ko mačka u uskom kavezu,

iz očaja spremna na skok,

ni devet života ne pomaže

da zaboravim usne.

Kad zaboli tvoj dolazak

znam,

pružam ruke,

slamam najcrnju tamu

jednom rečju.

Inspiracija

Ona se smejala dok joj je pričao.

On je ćutao dok je vrtela kosu oko prsta.

On je pokušao da je zagrli

u momentu kad mu se učinilo da je uzdahnula.

Ona je nemo izbegla njegov zagrljaj,

širom otvorila prozor.

On je recitovao Jesenjina tugaljivo,

ona se glasno nasmejala patetici reči.

On je žustro ustao i bacio knjigu na sto.

Ona je izvila obrve u znak čudjenja

stavivši samo biografiju Ljilje Brik u torbu.

On je glasno negodovao.

Ona je tiho zviznula,

privukla torbu sebi

i zatvorila vrata.

On je zaplakao

zbog bezobzirnosti

njenog odlaska

iz njegovog života.

za P.U.L.S.E:  Svetlana Polić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Svetlana Polić