Ni istok, ni zapad. Mržnja prema Zapadu jedna je od omiljenih srpskih disciplina. Doduše, nismo unikatni, ali smo zato temeljni. Mržnja prema svemu što dolazi iz „stare Evrope“ i Sjedinjenih Američkih Država (kolektivni Zapad) zahvati celo društvo po vertikali – od najnižih slojeva do vrha vlasti. Tu su praktično svi, a najzanimljivije su one osobe koje se formacijski mogu smestiti u srednji sloj. To su obrazovani ljudi koji su duboko povezani sa Zapadom. Pre svega, kulturološki. Bitan deo njihovog identiteta formiran je po zapadnjačkim uzusima. Tu dolazimo do prvog paradoksa. Možete čuti kako se neka obrazovana osoba kune u zapadne vrednosti (kad je reč o uticajima, odrastanju, formiranju ličnosti, pa i vrednosnom sistemu), a onda krajnje zlonamerno govori o svemu drugom što dolazi sa Zapada. Kao da po svaku cenu hoće da dokažu kako je tamo nešto loše i kako će sve to uskoro propasti. Kao da priželjkuju i prizivaju propast, a dok to govore, možete osetiti kako se prezrivo naslađuju time što će se to što su upravo rekli i dogoditi.
Ovde nije uopšte bitno je li sve to tačno ili nije, hoće li propasti, je li tamo zavladala dekadencija ili nije, jesu li sotonini sinovi ili nisu. Ovde je bitno da taj ton, ta zlonamernost u tumačenju svih vesti koje dolaze sa Zapada, zamućuje njihovu kritičku svest. Na kraju, od tih ljudi i ne možemo čuti gde Zapad greši, šta to tamo stvarno ne valja. Mržnja tako muti razum. Od tih ljudi možete čuti zdrave kritike, recimo, na račun domaće politike, kineske politike ili bilo čega drugog. Ali o Zapadu, koji ih je formirao kao ličnosti, govore sve najgore.
Posle ovih opservacija sledi logično pitanje: otkud ta mržnja prema Zapadu? Ali utisak je da to i nije glavno pitanje. Pitanje je: otkud uopšte mržnja? Jer, ako pažljivije pogledate, mi jednako mrzimo i drugi ključni identitetski uticaj na ljude koji žive na ovom području, a to je ogromno osmansko nasleđe, koje je, kako je lepo dokazala Marija Todorova u knjizi „Imaginarni Balkan“, izbrisano iz naše identitetske lične karte. Mržnju prema 400 godina naše istorije ne treba ni pominjati, ni dokazivati.
Tu dolazimo do ključnog pitanja: kako to da s jednakom strašću mrzimo i Zapad i Istok? I to baš onaj deo koji je neposredno uticao na nas, kao što i dalje utiče. Mi volimo samo ono što je daleko, ono što ne utiče na nas, ili pak utiče posredno. Ne bismo pogrešili kad bismo rekli da bismo i mi mrzeli Ruse jednako strastveno kao Poljaci, samo da su nam bili bliže, kao što su njima bili dovoljno blizu.
Ukoliko Srbi pokušavaju da pronađu autentičnost brisanjem svih uticaja i mržnjom prema svemu što utiče na njih – grdno su se zajebali. Tako će samo nestati. To je drugi paradoks. Potraga za autentičnim bićem vodi vas u nestajanje, umesto da vas dovede do boga i istine. Jer, autentično biće ne postoji samo za sebe. Ono se ne može razvijati na udaljenom i izolovanom ostrvu. U tom slučaju dobili bismo degenerične potomke, jer nije bilo novih gena. Tako je i s društvom, i s kulturom.
Kao da hoćemo da budemo nešto što nismo, pa na kraju ispada da nismo ni ono što jesmo. A mi jesmo, društveno i kulturološki, i Zapad i osmansko nasleđe. To je u nama. Mržnja to neće promeniti.
Posebno je zastrašujuća ta želja da neko propadne, ta želja da se nekome nešto loše dogodi, taj sindrom boga – to da su zaslužili da propadnu. Vi koji propadate želite drugima da propadnu. Pa to je ludilo. Umesto da se potrudimo da sami ne propadnemo, želimo da se to dogodi onima od kojih praktično zavisimo. Nije li to malo čudno?
Istina je da su se zemlje Zapada uzdigle jer su koristile resurse kolonija, ali to isto nikad se ne zamera Rusima. Nisu li oni to uradili u Sibiru? Tačno je da na nas gledaju kao na provinciju. Boris Buden primetio je da u istočnoj Evropi ne postoje instituti za proučavanje jugozapadne Evrope ili institucije koje se bave državama Beneluksa, recimo. Dok na Zapadu postoje instituti koji se bave jugoistočnom Evropom ili Poljskom – i rade punom parom. Oni se ponašaju kao da znaju više od nas, i oni nam govore šta se dešava kod nas. I mi ih slušamo, mi od njih učimo šta smo i ko smo zapravo. To, doduše, nije samo njihov problem, ali to je druga tema.
Paternalistički odnos Zapada prema nama svakako jeste za kritiku, kao i za samokritiku. Tačno je da na nas gledaju kao na tešku provinciju, da tu ima i predrasuda, i svega drugog.. Znači li to da ih treba mrzeti i želeti im propast?
Nešto slično imamo kod kuće. Za razliku od decentralizovanih zapadnih država, mi smo strašno centralizovani. Naš „Zapad“ mogao bi biti naš glavni grad. Samo iz tog centra može doći validno mišljenje, tu su pare, tu su odluke, tu je sve. Znači li to da svi koji nismo iz glavnog grada treba da ga mrzimo i da mu želimo propast? Nije li to i naša propast?
Izvor: Lava Lab
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Ni Istok, ni Zapad napisao/la Lava Lab dana
Pregled tekstova autora – Lava Lab →