Nina Simon – I pored političkog angažovanja, Areta Frenklin nikada nije bila eksplicitno politički ljutita kao što je, na primer, Nina Simon iskazivala bes i frustraciju dok je u Grinič vilidžu izvodila pesmu Mississippi Goddam (Prokleti Misisipi) u kojoj kaže da ju je Alabama uznemirila, a da je u Tenesiju izgubila mir, da su lovački psi na stazi, da crna mačka prelazi put, da su školska deca u zatvoru, da misli kako će svaki dan biti poslednji, da ne pripada ovde, da ne pripada tamo, čak da prestaje da veruje u molitvu.
Kako je svojevremeno pisao “Nju stejtsmen”, ta pesma, koju su bojkotovali u američkim južnjačkim državama, predstavljala je protest zbog bombaškog napada na baptističku crkvu u Birmingemu u Alabami, u kome je poginulo četvoro crnačke dece i odgovor na ubistvo borca za crnačka biračka prava Medgara Vilija Eversa, koga su ubili pripadnici organizacije Kju kluks klan, protivnici integracije crnaca u školski sistem.
Kada je shvatila da pokret za ljudska prava jenjava, a da je producentske kuće bojkotuju, Nina Simon je 1970. godine napustila Sjedinjene Države i otišla na Barbados gde održava vezu sa tamošnjim demokratsko-laburističkim predsednikom Erolom Barovom, kritičarem invazije SAD na Granadu i karipskih političara koji su verovali da je Ronald Regan Deda Mraz.
Kada je pokušala da se vrati u SAD, shvatila je da je njen bivši muž i menadžer loše vodio njene poslove i da se ka njoj ispružila duga ruka američkih poreskih vlasti. Ponovo je otišla na Barbados, pa se potom preselila u Provansu u Francuskoj gde ja završila život, a njen pepeo je rasut po Africi.
Rođena je 1933. kao Junis Ketlin Vejmon, jedno od osmoro dece u gradiću Trajon u Severnoj Karolini. Kad joj je bilo deset godina, Junis Ketlin Vejmon trebalo je da održi debitantski klavirski koncert u mesnoj metodističkoj crkvi, ali je prekinula nastup zato što su njeni roditelji, koji su zauzeli mesta u prvim redovima, bili premešteni u zadnji deo crkve da bi njihova mesta bila ustupljena belcima. Desetogodišnja Junis je odbila da nastavi koncert dok im nije dopušteno da se vrate na svoja mesta.
To je bilo u regiji koju nazivaju pojasom biblije, koji se prostire od Floride, preko Alabame, Tenesija, Kentakija, Džordžije, Severne i Južne Karoline, Virdžinije, Teksasa, Arkanzasa, Oklahome, Kanzasa, Misisipija do Luizijane (bez grada greha Nju Orleansa).
Tamo u kolonijalnom periodu dominira anglikanski, posle sve više baptistički evangelizam. Da u baptističkim crkvama transcendetalni spoj emocija, egzistencijalne teskobe istorijske patnje i strepnji u gospelu deluje i na one koji ga kao deo svetske kulturne baštine prihvataju, ali ipak ne mogu do kraja razumeti njegovu dubinu, vaš reporter je osetio kada se okupao u vlastitim suzama u baptističkoj crkvi Ebenezer u Atlanti, u kojoj je nekada propovedao Martin Luter King mlađi, kada je hor pesmom počeo da razgovara sa bogom i podigao salu ispunjenu crnim damama sa raskošnim šeširima i gospodom u crnim odelima ispod čijih rukava su prosijavali zlatni satovi. Vremena se menjaju, a duše sporije. Bila je to 2001. godina. Amerika se nakon 9/11 pripremala za rat u Avganistanu i Iraku, koji još traje.
Posle su svi ti pripadnici crnačke srednje klase prilazili i pozdravljali se sa uplakanim stranim novinarima koje je tu okupio felowship, prijateljsko druženje koje je organizovao Univerzitet Djuk iz Severne Karoline. Plakale su Austrijanke, Nemice, Bosanke, Afrikanci i nas nekoliko Srba. Kad smo se kasnije napili, osmeh je izmamio jedan južnoafrički kolega koji je vašem hroničaru Srbinu, suptilno procenjujući da na jugu SAD zbog nečega baš njega treba da teši, rekao: “Što mrzim ove belce…”
PRVA LEKCIJA
Kad je odrasla, Junis je promenila ime u Nina Simon – ime po španskoj reči niña za devojčicu, kako ju je zvao menadžer, a prezime po francuskoj glumici i levičarki Simon Sinjore. To je učinila da njena verski ispravna majka, stroga sveštenica metodističke crkve, ne bi saznala da joj ćerka svira đavolsku muziku (da bi zaradila za život svirala je mešavinu džeza, bluza i klasične muzike u baru zvanom Midtown Bar & Grill na Pacifičkoj aveniji u Atlantik Sitiju u Nju Džersiju).
Posle se Nina Simon pridružila onoj tradiciji crnih umetnika koji su kroz muziku reflektovali probleme svog vremena, kao glas patnje Bili Holidej u pesmi Strange fruit (Čudno voće), koju je izvela 1939. na “pogrešnom mestu za prave ljude” Cafe Society, u Grinič vilidžu. Ta žestoka pesma govori o rasprostranjenoj praksi linčovanja crnaca ne samo na jugu, gde čudno voće visi sa topola – krv na listovima i krv u korenu – dok se crna tela ljuljaju na južnom povetarcu.
U Atlanti 1969. publika je ovacijama pozdravljala Ninu Simon dok je energično, aktivistički kao neki rečitativ izvodila pesmu Young, Gifted and Black, koja je govorila o tome kako je fakat da u svetu postoji milijarda momaka i devojaka koji su mladi, talentovani i crni
(In the whole world you know; There are billion boys and girls; Who are young, gifted and black; And that’s a fact!).
O tome je govorio i sirovi glas u javnoj kući kod tetke odraslog berača pamuka, skupljača uglja, čistača cipela i pokretača mnogih muzičkih fenomena Džejmsa Brauna: “Reci glasno – ja sam crn i ponosan sam.”
Milan Milošević
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
Nina Simon napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →