Novi i bolji čovek – homo sapiens 2.0 – Ovih dana je u medijima vrlo atraktivna tema modifikacije genoma. Iako sama tehnologija nije toliko nova, iz nekog razloga je tema danas vrlo popularna budući da se pominje i u blokbasterima kao što je film Rampage u kom glumi Dvejn Džonson i u tok šouima kao što je Pregled protekle nedelje sa Džonom Oliverom. Naravno, kako da tema ne bude atraktivna?

Pomisao na modifikaciju genoma zvuči kao izigravanje boga i potencijalni početak velike katastrofe. Same reči “modifikacija genoma” zvuče zastrašujuće nekome ko nije naučno pismen, a tek šta zapravo to znači. Modifikacija genoma predstavlja tip genetskog inženjeringa u kome se DNK ubacuje, izbacuje, modifikuje ili zamenjuje unutar genoma žive osobe. Međutim, pomenute brige nisu bez osnova. Modifikacija genoma može dovesti do ogromnih skokova u medicini budući da može da odstrani brojne bolesti. Može čak vratiti izumrele životinje u život. Ali, to sve nije bez opasnosti, jer je ekosistem vrlo kompleksan i povezan. Zbog toga modifikacija jednog organizma u njemu može imati katastrofalne posledice po neki drugi organizam.

Naučnike ovo pitanje brine i zato se trude da ispitivanja budu što detaljnija, a proračuni što precizniji. Zato uopšte ne pomaže kada ih novinari pitaju – Da li modifikacijom genoma možemo napraviti jednoroga? Da li modifikacijom genoma možemo napraviti Park iz doba jure? i slična pitanja. Trenutno smo tek na pragu razvoja ove tehnologije i ništa tome slično neće biti moguće decenijama i ne treba da se požuruju naučnici, jer samo jedan previd može imati užasne posledice.

Modifikacija genoma nije laka i tek kreću da se rade ozibljniji projekti. Mnogi su čuli da naučnici pokušavaju da vrate mamute, ali istina je da će proći decenije pre nego što to bude bilo izvodljivo. Međutim, modifikacija genoma otvara vrata brojnim etičkim pitanjima. Najkotroverznije je svakako da li treba modifikovati genom čoveka i koliko? Jedno je modifikovanje kako bi se izbegle bolesti, ali šta je sa biranjem izgleda, inteligencije ili čak sitnica poput boje kose i očiju?

U julu je najuticajniji institut za bioetiku u Velikoj Britaniji Nuffield Council on Bioethics je zaključio da je modifikacija ljudskog genoma moralno prihvatljiva. Ovo je tek jedna od brojnih institucija koja je javno podržala primenu modifikacije genoma na ljudima, iako je to za sada samo teorijsko pitanje. NCB  je poslednja u nizu od institucija koje su podržale ne samo modifikaciju sa ciljem eliminacije bolesti, već i u cilju stvaranja novih (poboljšanih) generacija ljudi. Drugim rečima, roditelji će moći da biraju osobine svoje još nerođene dece. Budući da zaključci NCB-a u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama imaju veliki uticaj na donošenje odluka u parlamentu, postoji velika verovatnoća da će se ovo stvarno desiti.

Naravno da se mnogima ne sviđa ovaj zaključak i pojavili su se brojni kritičari koji iznose da ovo upućuje na novi talas eugenike – primenjene nauke ili bio-socijalni program za poboljšanje i kontrolu ljudske vrste tako što se sprečavaju „inferiorni ljudi“ da imaju decu (takozvana negativna eugenika) i/ili podstiču„superiorni ljudi“ da se što više razmnožavaju (takozvana pozitivna eugenika). Eugenika je zabranjena decenijama i modifikacija genoma koja nije medicinskog karaktera itekako spade u kategoriju kontrolisanja ljudske vrste. Ali, koliko je ovo zapravo loše?

Na prvi pogled se čini logičnim da nema ničeg lošeg u tome da ukoliko možemo osiguramo da će naredne generacije biti bolje od nas. Svaki odgovoran roditelj želi da njegovom detetu obezbedi što bolji život i što bolje uslove da se razvija. Iako imamo mogućnost sa modifikacijom genoma da „izigravamo boga“, kada bi modifikovali genome naše deca i davali im pozitivne karakteristike radili bi upravo ono što nas priroda tera da radimo. Ko ne bi želeo da njegovo dete bude pametno? Zamislimo tek društvo u kome se sva deca rađaju sa superinteligencijom i lepi kao manekeni – to je slika utopije koja se može naći u naučnoj fantastici.

Iako izgleda zastrašujuće da odaberemo da dete ima savršene zube, da bude mršav ili da ima plave oči – kako se to razlikuje od modifikacija koje se danas rade? Danas je plastična hirurgija postala gotovo svakodnevna pojava. Ništa se loše ne vidi u tome da se popravi izgled nosa, ukloni višak kilograma, uradi transplatacija kose ili bez hirurgije stave kontaktna sočiva koja menjaju boju očiju i ofarba kosa. Koja je razlika ako se to uradi unapred? Pogotovo ako imamo na umu da se time ne oduzima slobodna volja deteta, jer će ono moći da promeni svoj izgled kasnije u životu ako to bude hteo isto kao što mi to radimo danas. Jedino što se oduzima je nepredvidivost.

Naravno da ovakve modifikacije neće biti moguće još dug niz godina, ali je vreme da počne da se razgovara o njima. Da li želimo da iskorenimo smrtonosne bolesti modifikacijom genoma? Skoro svi bi rekli da je to vrlo poželjno. Da li želimo da povećamo inteligenciju ljudi? Ovde počinju da se lome koplja, jer se mnogi ne bi složili iako ako bi svi bili pametni to bi bio ogroman korak u pozitivnom smeru za čovečanstvo. Da li želimo da imamo mogućnost da biramo kako će nerođena deca izgledati? Ovde se stvarno lome koplja.

Iako ima dosta argumenata u prilog modifikaciji genoma koja nije u medicinske svrhe, nikako se ne smeju zanemariti argumenti kritičara. Neki argumenti poput toga da radimo nešto što „nije prirodno“ ili da „izigravamo boga“ su slabi. Celokupna nauka je upravo to – svakim lekom koji smo otkrili smo izugravali boga, jer smo pomerali smrt koju je bog navodno želeo u tom trenutku. To da radimo nešto što „nije prirodno“ je logička greška „argument iz prirode“ gde se navodi da je sve što nije prirodno nije ni dobro. Skoro sve što radimo „nije prirodno“ – koliko ljudi je videlo kravu u divljini? Koliko li su života samo spasili „veštački“ lekovi. Čovek menja prirodu generacijama. Mada, jedan argument je toliko jak da ima potencijal da poništi sve argumente u prilog ovakvim modifikacijama.

Pomenuta utopijska naučnofantastična budućnost u kojoj su svi ljudi lepi, pametni i pritom su izbegli brojne bolesti usled modifikacija genoma je izvodiljiva ukoliko se sa tim modifikacija krene u nekom egalitarnom društvu. Međutim, naše današnje društvo uveliko nije egalitarno, a velika je verovatnoća da neće biti ni onda kada pomenute modifikacije budu moguće. Ukoliko neko – bile to države, sve kompanije na svetu ili neko novoformirano telo, bude finansirao da se projekat modifikacija radi na svim ljudima onda je ostvarljiva onakva utopija. Međutim, svi smo svesni da je mala verovatnoća da će se tako postupiti, kao i da modifikacija genoma neće biti jeftina. Ovo će dovesti do velikih problema u društvenom poretku našeg sveta, jer će bogati imati mogućnost da modifikuju svoju decu da budu lepa, pametna, zdrava, dok siromašni neće imati taj luksuz. Bez ikakve sumnje ovaj potez bi drastično promenio poredak jer bi se onda uveliko pojavili nadljudi – bogati, zdravi, lepi i pritom super inteligentni. Vrlo je verovatno da bi ovi ljudi bili „doživotna vladajuća klasa“. Da ne spomenemo tek opasnost od toga da jedna država krene da modifikuje svoje stanovnike, a druge ne. Onda bi se u roku od par generacija napravila nova supersila koja bi vladala nad svim ostalima bez opozicije usled njenog napretka.

Najplemenitija naučna otkrića je čovek oduvek znao da zloupotrebi. Verner fon Braun je želeo da napravi prvu raketu kako bi ljudi konačno mogli da istražuju daleke svetove. Međutim, on je odgovoran za V-2 raketu koja se koristila u Drugom svetskom ratu i nakon što je 1. ispaljena na London on je rekao kolegi „raketa je radila savršeno, ali je sletela na pogrešnu planetu“. Modifikacija genoma nije ništa drugačija; može nas spasiti ili uništiti. Ova fraza se toliko često koristi da zvuči istrošeno, ali u ovom slučaju je itekako opravdana, jer modifikacije mogu dovesti do utopijskog društva ili najveće tiranije od koje se nećemo osloboditi. Niče je podelio sve ljude na gospodare i robove, a modifikacijom genoma se stvarno mogu stvoriti nadljudi koji bi bili superiorniji u svim pogledima od ostalih čiji roditelji nisu finansijski bili u mogućnosti da „dorade“ svoje dete.

Zastrašujuća pomisao, ali kada bi se vodili time da se ne smemo baviti naukom, jer bi neko mogao da zloupotrebi izum – onda bi mogli odmah da se vratimo u kameno doba. Čovek je uvek nalazio način da zloupotrebi izume – barut, atomska energija, raketa… To je neizbežno, ali to ne sme sputavati naš razvoj. Ne možemo zbog straha obustaviti sve radove na poljima genetike, atomske fizike, hemije, biohemije… Stagnacija je fatalna i umesto da prestanemo da napredujetrebamo moramo početi da ulažemo i u humanistiku – pitanja kojima se bioetičari danas bave će itekako biti važna za našu budućnost. Moramo ulagati i u preispitianje nas, postaljanje granica i podsticanju diskusija. Jednostavno ne možemo samo prestati da se bavimo naukom, već moramo početi da razmišljamo o tome u kojim okvirima se njom smemo baviti.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Bioetika, Društvo, Filozofija, Nauka, Politika