Nakon što je Tit razorio Jerusalim, 70-te godine nove ere, Jevreji su bili raseljeni po svim provincijama Rimskog carstva. Jedan izvor navodi da je broj raseljenih Jevreja u Hispaniji bio 80.000. Njihova dalja raseljavanja bila su duž severnoafričke i južne evropske strane Mediterana.

Mi ćemo krenuti hronološki, od Francuske u 10-om veku i osnivanju benediktanske opatije Klini, tačnije 910. godine, koja je sazdana na izrazito kabalističkim uticajima. Po rečima autora knjige Teorija nebeskog uticaja: „Najpre su klinijevci preobrazili svoju zemlju, pospešili poljoprivredu, zasadili vinograde, napunili reke ribom. Zatim su ih pozivali da obnove i druge manastire. Gdegod je zavladao mir, nicala su nova domaćinstva. Za jedan vek su uredili hiljadu kvadratnih kilometara;  bili su neposredni i ravnopravno se ophodili sa vojvodama, vitezovima, vladarom. Do 1000. godine, klinijevci su preduzeli prve delotvorne korake protiv anarhije i nasilja. Korak po korak, osigurali su prihvatanje primirja u ime Boga. Najpre su zabranjene borbe vikendom; nijedan nenaoružani monah, niti čovek koji ide sa ženom u crkvu, nije smeo biti napadnut; svako je mogao naći utočište pred oltarom. Kasnije, primirje se proširilo na pola nedelje, a uvedeni su i sveti praznici; buntovni baroni su ceremonijalno ekskomunicirani jer to nisu poštovali. Ali navada na nasilje sporo umire. Viteza koji teroriše putnike i okolinu iz svog dvorca-tvrđave teško je odvratiti od nasilja. Ipak, 1095. godine, ponovo su klinijevci bili ti koji su svojom  promućurnošću, koja je možda njihov način delovanja, započeli prvi Krstaški pohod, čime je jednim udarcem za Francusku zadobio  carstvo na istoku i, uposlivši nepopravljive pljačkaše, napokon su doneli mir u domovinu. Još jednu liniju tradicije, direktno iz klasičnog sveta, sačuvali su majstori iz Koma, naslednici rimskih kolegijala, koji su, po priči, pobegli od Dioklecijanovih progona da bi se nastanili na ostrvu jezera Komo, odakle su imali uticaj na arhitekturu širom zapadne Evrope od devetog do jedanaestog veka. Čini se verovatnim da je klinijski opat Oton, na svojim brojnim putovanjima preko Alpa do Italije, uspostavio direktan kontakt sa majstorima iz Koma, jer je od desetog veka pa nadalje Klini postao najvažniji graditeljski centar, a motivi majstora iz Koma su se često javljali u njihovoj gradnji.

Do jedeanaestog veka već postoje klinijevski centri po čitavoj Francuskoj, osim u oblastima na koje su uticale druge škole – Šartr, specijalizovan za medicinu, Rems za muziku, Mon Sen Mišel za astronomiju. Zajednički izaslanici iz Klinija i Šartra odlaze u arapsku Španiju na studije i natrag donose Kuran, logaritme, radove iz astronomije, algebre i alhemije. Klinijevci su normanskim osvajanjima kolonizovali divlju severoistočnu Englesku. Kada je Sančo Veliki ponovo osvojio severnu Španiju boreći se protiv Mavara, oslonio se na pomoć klinijevaca koji su, izgradivši ogromnu katedralu Svetog Jakova u Komposteli na obali Atlantika, organizovali hodočašća hiljadama milja kako bi preneli ideje, kulturu, tradiciju i mogućnosti u novoosvojenu divljinu.“

Na jugu Francuske je, natopljeno atmosferom judejske duhovne osobenosti, u Oksitaniji desetog i jedanaestog veka, pod uticajem kabalističkog i, u izvesnoj meri, manihejskog učenja cvetala katarska kultura, najbolje predstavljena u spevu Parsifal, Volframa fon Ešenbaha. Jedan od najznačajnijih simbola kabale je isprepletanost crnih i belih polja, kao sklad oprečnih, pozitivnih i negativnih, sila. Na primer, pod u opatiji Klini bio je popločan takvim poljima. U isto vreme ovaj simbol je zastupljen i u masoneriji. U Ešenbahovom spevu, Parsifal sreće svog brata po ocu, dičnom vitezu Gamuretu: „Obojica su skinuli vizire i lance i u tom trenutku se Parsifalu ukazalo najveće, najvrednije i najlepše otkriće u životu! Prepoznao je paganina po crno-belim pegama na licu i braća okončaše svoje neprijateljstvo poljupcem jer im je prijateljstvo pristajalo mnogo više nego mržnja“. Naime, Fajrefic, Gamuretov sin iz braka sa Belakanom, afričkom kraljicom, bio je prošaran po telu crno-belim pegama. Osim toga, ovde se sreću, gle čuda, braća koja ujedinjuju različite vere – mnogobožačku i jednobožačku! Nema nikakve sumnje da je Ešenbah u svom spevu prikrio mnoga tajna značenja u likovima i motivima.

U Španiji, pak, poznati su kao Sefardi, a najbrojnije njihove zajednice nalazile su se u gradovima Toledo, Sevilja, Kordoba, Granada, itd. Tamo je objavljen Zohar, čiji urednik je bio rabin Moše de Leon (1250-1305). U prilog tome, na ovom mestu ćemo navesti reči redaktora našeg izdanja, Dražena Pekušića:

„Veruje se da je Zohar nastao u srednjovekovnoj Španiji okvirno oko 5000. godine po jevrejskom kalendaru, što pada u period između 1100. i 1400. godine prema hrišćanskom računanju vremena. Spis prvi put dolazi pred oko javnosti u XIII veku, kada ga objavljuje njegov prvi urednik, Moše de Leon (משה די לאון). On tada autorstvo Zohara pripisuje rabinu Šimonu Bar Johaju (שמעון בר יוחאי), poznatijem pod akronimom RaŠBI (רשב”י) i tada Zohar počinje da cirkuliše među Jevrejskim življem. Ubrzo se vest o sjaju ovog bisera širi i van granica tadašnje Španije (Sfarad, ספרד), pa pomen o Zoharu nalazimo kod znamenitih kabalista relativno bliske Italije. Prema jednoj od prihvaćenijih teorija veruje se da su u Zoharu bili sačuvani mnogi rani izvori i dokumenta, te sa na njega oduvek gledalo kao na svojevrsnu riznicu narodnog duha, starih običaja i drugih lirerarnih rariteta koji vremenom imaju tendeciju da nestaju ukoliko se na njih ne obrati dovoljno pažnje.“

Proslavljeni Majmonid je u Kordobi pisao svoja jedinstvena filozofska dela, a značajan doprinos hrišćanskom intelektualizmu dao je Ibn Gabirol u novoplatoničarskom delu Fons Vitae („Izvor života“; „Mekor Hajim“). U ono vreme su mnogi mislili da ga je napisao hrišćanin, te su mu se hrišćani divili i proučavali ga u manastirima tokom celog srednjeg veka.

Iz Španije uticaj kabale se proširio na Italiju, a bio je najzastupljeniji u Firenci pod Medičijima. Već sa renesansom kabalu neskriveno prihvataju najznamenitiji umovi, poput Pika de la Mirandole u Italiji i Johana Rojhlina u Nemačkoj. Ipak, stožerna figura ovog vremena svakako je bio Marsilio Fičino, koji je preveo Platona i Hermesove spise sa latinskog na italijanski, pri čemu je i sam bio autor značajnih dela: Liber de vita i Theologia Platonica. Postepeno je oblikovana hrišćanska kabala, o čemu je pisala engleska autorka Frensis A. Jejts, a ljubitelj filozofije hermetizma će o tome moći da pročita u našoj knjizi Korpus hermetikum, objavljenoj u biblioteci Agarta. Sa renesansom u Evropu na velika vrata ulaze okultna učenja, magija, astrologija, kristalomantija i ostale proročke veštine, itd., što je na veličanstven način predstavljeno u delu švajcarskog istoričara Jakoba Burkharta Kultura renesanse u Italiji. Sinteza ovih učenja izneta je u nenadmašnom delu Hajnriha Kornelijusa Agripe Tri knjige okultne filozofije, što sačinjava nesumnjivu krunu optočenu dijamanatima na završetku renesansne epohe.

Mnogo konkretnije u smeru ukorenjivanja kabale u duh evropskog čoveka učinilo je tajno društvo ružinog krsta, koje je delovalo u Nemačkoj, Engleskoj i Holandiji, a bilo je sinonimno sa esnafom majstora-alhemičara. Naime, ono je ozvaničilo alhemijsko venčanje između hrišćanstva i kabale, izraženo putem stapanja simbola ruže, kabala, i krsta, hrišćanstvo, te njihove članove najčešće nazivaju ružokrstovcima. Naširoko o tome čitalac može da nađe u knjizi Tajna učenja svih epoha, Menlija Palmera Hola, takođe objavljenoj u našoj biblioteci Agarta. Ova mistička filozofija je i konačno preoblikovala duh evropskog čoveka i utrla put epohi racionalizma, kao i ustoličenju empirijske nauke, čime je zadat smrtni udarac crkvenom dogmatizmu i svešteničkoj tiraniji. Na tom tragu je izuzetno značajan spis Nova Atlantida, Frensisa Bekona, grofa od Verulema, engleskog mislioca, cenjenog ružokrstovca iz 17. veka, tvorca induktivnog metoda u nauci.

Piše: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/o-delu-razotkrivena-izida-2-nastavak/

  Blavacka, Filozofija, teozofija