Popularnost koju je jedno teško razumljivo i obimno delo kao što je „Razotkrivena Izida” doživelo u 19. veku verovatno neće nadmašiti nijedno drugo zasnovano na sličnim postavkama. Iako je ona u priličnoj meri konfuzna, puna pogrešnih citata, nedorečena u osnovnim filozofskim i religijskim postulatima, što je autorka potom opravdavala na razne načine, ipak je doživela vrtoglavi uspeh i stekla slavu najznačajnijeg dela hermetičke doktrine otkada je sveta i veka. Šta o tom delu možemo da kažemo mi, svedoci „sumraka bogova“, posle bezmalo sto četrdeset godina od njenog prvog izdanja? Danas, kada se okončava čitava jedna era, pri čemu brojne ideje i dogme postaju nepodesne da objasne kolosalne svetske promene, i kada se savremeni čovek nalazi pred zatvorenim horizontom vremena, ili, kako se u nekim duhovnim tradicijama naziva ovaj fenomen, „pod zlokobnom pretnjom da će se nebo zatvoriti i da će Bog okrenuti svoje lice od nas, ništavnih stvorenja, zaglibljenih u kal bestijalnosti i greha“, dok se htonske sile, uz zaglušujuću buku bojnih truba, tancajući u čast smrti, pripremaju  da prinesu krvavu žrtvu svome molohu, žrtvu kakvu nisu mogli da dočaraju ni najsumorniji germanski mitovi, mi, na ovim prostorima, ukleti da budemo večna periferija svetskih dešavanja i večita moneta za potkusurivanje velikih sila, prelistavamo stranice ove neobične knjige pitajući se: šta ona danas može da nam ponudi a da to nisu puke istorijske reminiscencije? Mislim da pouzdano, u najmanju ruku, možemo odgovoriti sledeće: „Zahvaljujući ovom delu razumećemo zašto se okončava jedna era i zašto se urušava svet sazdan na njenim osnovama“.

Devetnaesti vek su obeležili uspon razuma, zasnovan na uređenju čulnih utisaka, i raskid s natčulnim fenomenima i intuitivnim mišljenjem; dok su se natčulni fenomeni zasnivali na doživljaju utisaka nevidljivog sveta, čiji nosioci su bili nesvakidašnji pojedinaci, po mnogo čemu izuzetni i odabrani, razumski sud se zasnivao na čulnom doživljaju prosečnih ljudi, koje karakteriše iskustvo u delatnom životu i praktični nerv. Ovakav stav je proizveo veru u ljudske moći, pri čemu je odbačena vera u ono nadljudsko. To je bio najveći prevrat u celokupnoj povesti ljudskog roda: u prah i pepeo je srušen nebeski panteon koji je nekoliko hiljada godina bio čovekov svetionik na večito uzburkanoj pučini postojanja, a na njegovo mesto je postavljen hram ljudskih neimara, majstora-arhitekata koji sazdavaju svet na temelju razuma. Iz toga je proistekla filozofija utilitarizma, naime učenje da ono što je korisno za čoveka biva krajni kriterijum istine, a iz njega se izvodila empirijska nauka kao moćno oruđe razumskog bića. Čovek je smatrao da ima pravo da podređuje prirodu i sav živi svet svojim potrebama, a krajnja svrha bitisanja postali su udobnost i čulna zadovoljstva, uz gromoglasnu parolu: „bolji život za sve“. Lansirana je filozofija koja odgovara ukusu novog vremena – teorija evolucije, naime učenje o razvoju koji ide od prostog ka složenom, od grubog ka savršenom, od životinje ka čoveku – i još dalje, proces koji  se odvija u uslovima borbe za opstanak. Čovek je postao neraskidivi deo životinjskog sveta, ali onaj najinteligentniji i najjači. Kao takav, on više nije imao potrebu da se oslanja na nebesku hijerarhiju, te je anđele i đavole zamenio pozitivnim i negativnim silama. Iz svemira je uklonio Božji poredak, a zamenio ga poretkom zasnovanom na prirodnom zakonu. Revoluciju filozofskog pogleda na  svet pratila je i revolucija ljudskog društva. Od 1789. godine u Evropi su jedna za drugom padale autokratske dinastije, a na mesto njih se sazdavao građanski poredak i oblik vladavine koji bi mogao da se imenuje kao izbor najuticajnijih. Dotad se vlast temeljila na žezlu i pastirskom štapu, sa monarhijama koje su svoje pravo vladavine izvodile iz božanskog autoriteta, to jest zasnivale ga na namesništvu dobijenom od Božjeg duhovnog predstavnika, verskog poglavara. Utemeljenjem novog modela sveta ovaj oblik je postao relikt starih vremena. Do kraja Prvog svetskog rata sve monarhije su uglavnom zamenjene građanskom vlašću, s tim što su neke od njih ostale isključivo kao relikt tradicije i društvenog ceremonijala, ali bez faktičkog političkog uticaja. U društvu zasnovanom na staleškoj nejednakosti pojavila se težnja ka socijalnoj pravdi i jednakosti pred zakonom. Iz toga je nastala ideologija „zadovoljne životinje“, koja se temelji na pravednoj raspodeli društvenog bogatstva. Kao njena suprotnost postoji ideologija „grabljive životinje“, koja se temelji na egoizmu, zgrtanju materijalnog bogatstva i većem pravu sposobnijeg, dakle na društvenoj nejednakosti. To su dve preovlađujuće ideologije koje su u antagonizmu sve do naših dana.

Dakle, nova društvena snaga, proizašla iz drugačijeg doživljaja sveta, obračunala se sa monarhijom.  Preostalo je još da se obračuna sa starom religijom. Pokazalo se da „opijum za narod“ (Karl Marks) nije mogao lako da se demontira i ukloni sa društvene scene. Trebalo ga je zameniti racionalnom religijom, međutim nijedna predloška te vrste nije zadovoljavala merila. Naprosto se nije primala u narodu. Dakle, dve ideologije su nastale na zajedničkim osnovama – na razumu, utilitarizmu, teoriji evolucije, ideji progresa i empirijskoj nauci – ali su ostale u dubokom i nepomirljivom antagonizmu. Ova načela, koja je trebalo da ublaže, pa čak i da uklone sukob među ljudima i narodima, u 20. veku su dovela do nezapamćenih razaranja i do smrti desetine miliona ljudi. Antagonizam se umnogostručio. U današnje vreme nam preti razaranje i smrt za koje će dva svetska rata u prošlom veku izgledati kao „mali poremećaj u stomaku“, da se poslužimo frazom Fridriha Ničea iz njegovog dela „Volja za moć“. Dakle, nije više reč o sukobu konfesija, ili onom između vernika i nevernika, ili između bogatih i siromašnih, tzv. klasnog sukoba, nego je reč o sukobu kao takvom, o suštinskom antagonizmu koji je imanentan biću stvari. Austrijski prirodnjak 20. veka, Konrad Lorenc, na osnovu posmatranja životinjskog carstva, u svom radu „O agresivnosti“, izveo je zaključak da agresivnost postoji kao imanentno svojstvo živog sveta. Životinje se udružuju u tabore da bi se međusobno borile. Ako je čovek neraskidivi deo životinjskog sveta, tad se i on, i pored toga što poseduje razum, udružuje u tabore koji će se međusobno boriti. To znači da čovek živi u ravni agresivnosti, dok je njegov razum puko oruđe ove numinozne sile. Nešto dalje pokušaćemo da dokažemo opravdanost naše tvrdnje. Antagonizmi koji se javljaju u našem vremenu, izraženi u obrascima zaostali i napredni, civilizovani i divlji, zapad i istok, itd., samo su forme koje nastaju da bi se kanalisala agresivnost imanentna ljudskom biću. Ako ovaj model odgovara realnosti, tad je čovek u velikom problemu. Savremena tehnologija i arsenal razornog oružja, koje su iznedrila ranije navedena načela modernog doba, više desetina puta mogu da  unište živi svet na Zemlji, što će reći da su oni u službi pomenute imanentne agresivnosti. Otud nam ova načela, razum, utilitarna filozofija, empirijska nauka, teorija evolucije i progres, ne ulivaju veru u bezbednu budućnost.

Hrišćanska religija i hrišćanske konfesije čine grčevite napore da se prilagode postavkama novog sveta. Po istini rečeno, hrišćanstvo, oličeno u organizovanoj religiji, sa hramom i svešteničkom hijerarhijom, sa dogmom i odlukama sabora, petrifikovale su se još pre desetog veka nove ere i odavno predstavljaju smetnju u razvoju društvenog bića Evrope, bilo na istoku ili zapadu. Nakon desetog veka ova krutost organizovanog hrišćanstva pokazala se na delu u vidu brojnih zabrana, progona, ubistava, spaljivanja na lomači, itd., o čemu Blavacka naširoko piše u Drugom tomu ovog dela. Opšte je mesto kad se kaže da je blistavu indijsku civilizaciju uništila bramanska sveštenička kasta, koja je iz nje isisala sveže životne sokove, ali mislim da to isto može da se kaže i za evropsku civilizaciju. Indijska civilizacija je jednom bila spašena okoštavanja pojavom Bude, u šestom veku stare ere, a drugi put revivalizovanjem tantrizma, u drugom veku nove ere. Evropska civilizacija se održala na zanimljiv način. Jedna „podzemna“ duhovna disciplina ukorenila se u evropskom tlu do kraja desetog veka hrišćanske ere i otada je vršila snažan uticaj na formiranje novog pogleda na svet. Njeni nosioci bili su jevrejski mistici i alhemičari. Reč je o kabali.

Knjiga je ovde dostupna.

Piše: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/o-delu-razotkrivena-izida-1-nastavak/

  Blavacka, Filozofija, teozofija