О портрету и препознавању, о стварном и имагинарном

Tрагајући за карактером неког лика, цртежом или сликом, почињемо, у сећању, да прелиставамо историју портрета. И летимичним погледом уочавамо да је његов развојни ток био у огледалу сталне трансформације. Препознали смо периоде где је преовлађивало интересовање за пластичност и психологију карактера али и време идеализације ликова. Класични приступ овој теми, у Ренесанси, отворио је ново поглавље. Њих смењује сликарство репрезентативних портрета Уследилa је, потом, доминација реалистичког схватања, које је сменио натурализам. Појавом фотографије, крајем 19. века, напушта се традиционално интересовање за идентитет физиономије. Тада се уметност сликарства, или цртежа, усмерава према експресионистичком промишљању за којим следе експерименти у оквиру модерне и у правцу једног од њених изданака, апстракције. Данас смо сведоци различитих приступа. Модерна и постмодерна су на ликовној сцени, али и реализам (магични или неки други!) и експресионизам, различитих облика и израза.

Схватање садашњег естетичког искуства омогућава нам слободне приступе. Оно нас не обавезује на континуитет историје уметности и њеног развојног тока. Портрет као и свака тема постаје средство којим изражавамо субјективни сензибилитет. У оквиру тог приступа он је, једна пројекција, слободна интерпретација која је проистекла из искустава модерне или је њена супротност, када следи ставове и израз постмодерне. Постаје концепт. И све помало. Зависно од нашег избора или идеје. Сваки од уметничких исказа, у садашњим естетичким обрасцима, прихватљив је и одговара садашњем тренутку али и нашем историјском сећању. Неки портрет смо скицирали у свом блоку. Препознајемо у њему ликове, физиономије, њихове карактере. На некој страници или на платну они искрсавају у другом облику. Они су нам дошли из подсвести као светлосни знаци. У блеску. И опет, застанемо тражећи њихов облик и психолошку изражајност. Фиксирани лик, начас избледи и његово место освоји, сасвим други, и тако, у недоглед. Он, међутим, постаје лице, које смо срели у пролазу, у магновењу, или у одсајају наслутили. У том трагању, на платну, или на некој другој подлози, портрети се заустављају и као реалне представе. Они настају из света реалности или маште. Цртамо их, различитим линијама, у тонским варијацијама. У сликама их налазимо на палети пастелних, лирских или снажних боја, у богатом валерском сазвучју. Они тако оживе у колористичком спектру. Приближавамо их себи, али их излажемо и очима јавности, стручној или оној широј. Они могу да се препозају, прочитају или осете као реални или метафорички свет. И у једном тренутку настане галерија познатих или блиских ликова. Бојом или линијом оцртавају карактер. Боје као и тонови означавају дубине и суптилност израза. У њима се огледа и сам аутор, његова понирања у карактерну слојевитост лика. Иза сваког слоја трепере његове личне емоције. Ако се препознаје рукопис аутора они су снажнији. То су лица са физиономијама различитих особености. Зависно од културе наше палете њихов карактер је сугестивнији. Она осваја широка поља ликовних истраживања од поетског реализма до стилизоване асоцијативности и аутентичне апстракције. Снага тог стилског распона може досегнути високу лепезу лирских исказа а допрети и до грубе експресије. Она се препознаје или наслућује у богатој емитовној скали. Емитује осећај среће, мира, спокојства, туге, озбиљности или строгости. У њима је присутан свет универзума, сусрети далеког, садашњег, прошлог, будућег времена. Посматрајући их у њима се огледамо. У њима се препознају и они које не познајемо.У портрету је нацртан или насликан живот у свим облицима његовог пулсирања. Ту је и драма, бол проживљеног тренутка који је заустављен у једном лицу.

Они настају у вртлогу меких и топлих, чврстих и оштрих линија. Или су у драматичним сударима топлих и хладних, тамних и светлих боја. Потртет, тако, посредством имагинација постаје стварна слика неког карактера, који, док цртамо или сликамо, препознајемо, упознајемо и уводимо у нашу ствараност и свакодневницу. Са њима водимо дуге дијалоге. Они су сада пред нама и постају конкретна визија.Свет који представљамо вашим погледима. Интеракција у сећању, чијим посредством наш уметнички језик добија смисао и израз. Постаје уметничка порука и значење.

За П.У.Л.С.Е Драгиша Обрадовић

  Dragiša Obradović, estetika, slikartsvo, Umetnost