Пре више од 40.година, у Врњачкој Бањи је одржан симпозијум на тему „Облик и простор“ и тада је у његовом завршном документу, „Запис о синтези“, наведено „да у савременом свету високог степена интеграције и узајамности није више могуће успешно разматрати проблем синтезе начелом облика у простору већ само начелом простора као облика“ (Књига о синтези, 1975. Врњачка Бања). Тада је први пут простор разматран као целовита творевина, као облик сложених садржаја који су узрочно-последично повезани, да је креативна друштвена и уметничка пракса основ за изградњу функционалне и визуелне синтезе у простору. На Симпозијуму је такође запажено да сваки прогресиван и хуманистички процес и развитак науке, прате дисолуције које мењају садржај и смисао људске средине. И данас, нажалост, констатујемо да су на другој страни доминантни ставови друге школе, засновани на профиту, где кључну улогу има инжењеринг просторне изградње.

Као и пре 40.година, а данас, са увећаним песимизмом, разговарамо о угрожености простора, о његовом разграђивању и дехуманизациjи, упркос сазнању у области филозофије простора, напретку планерске праксе и градитељске технологије.

Цивилизацијска творевина људске културе, изградња и хумано обликовање простора, непрекидно су на удару различитих облика деструкције. Разара га људски немар, несавесна употреба, насиље, а најчешће, моћ и немоћ, које, као незаобилазне категорије, упорно прате некултура и незнање. Простор је жив организам и стваран је кроз дугу историју људског развоја. У његовом облику је смештен целокупан живи и неживи свет. Он носи и сегменте артикулисане природе и у њему се формирају наши међусобни односи…

Одржавајући његов облик, одржавамо живот на земљи, своју кућу, окућницу, улицу, стан, насеље, село, град… У њему се огледа наш однос према другоме. У просторном облику је пројектована појединачна и општа култура. Он је рукопис нашег социолошког и психолошког профила.

Ако је тако. Није тешко разумети став са Симпозијума у Врњачкој Бањи. Данас, међутим, стратегија деструкције наступа свим средствима свог деловања и разара већ створени облик а са њим и све осетљивије ткиво природе. Свет струке и културе је изложен суровом рушилачком налету. Простор је постао полигон сукоба и разградње његовог цивилизацијског наслеђа. Из дана у дан, пред нашим очима, настају нове градитељске агломерације, чије естетичке, визуелне и функционалне структуре не поседују хуманистичке и културне вредности. Брзе друштвене промене мењају облик и структуру насеља и градова. Тим променама све изразитије управља моћ а под њеним окриљем се усмеравају и токови кључних облика људске делатности. Она одређује карактер, раст и величину простора и његових садржаја. Многе струке су у домашају њеног утицаја. Оне посредно контролишу планерску и развојну стратегију и са њом просторну организацију, размештај и раст свих физичких структура у простору. На другој страни, мање групе људи и многи појединци, високе свести и са стручним референцама, чине огромне напоре да афирмишу хумане вредности простора доказујући да без њих људска средина није достојна човека. Они упозоравају да је простор живи организам и да га морамо сачувати и учинили га одрживима. Ране на његовом ткиву оставиће дубоке и грубе ожиљке који се прогресивно прејектују од насеља на целокупну природу. Осетљивом организму природе, потребна су здрава насеља за живот по мери човека, како би као новоизграђена средина била место за стваралачке сусрете јер „човеков живот је озбиљна ствар али остати у њему жив није једини људски интерес, тек живети у складу са човеком, призводњом и природом најзначајнији је интерес…“ (Запис о синтези).

Друштвене институције имају цивилизацијуску обавезу да свим релевантним струкама, које се баве просторним планирањем, његовом изградњом и обликовањем, обезбеде неопходне услове за њихово деловање. Неизоставно је да се у таквом амбијенту испољи професионални однос према простору и да се негује етика струке. Хуманистичка филозофија простора и теорија визуелне естетике морају бити радно полазишта сваког појединца у овој области. И отуда је нужно да просторни садржаји афирмишу филозофију те културе, а њихове функције одговарају хуманим људским захтевима.. Тако ће се унапредити живот у простору и пдстицати стваралачко биће човека. У таквом амбијенту брани се и обнавља његов цивилизацијски статус. Тај степен достигнућа омогућиће човеку да простор учини одрживом творевином. Он ће створити научне и креативне механизме за одбрану од свих насртаја на простор и његову баштину. У том процесу се обезбеђује услови за стварање нових вредности. Цивилизацијски развој се зато наставља као низ који се ослања на велике узоре, у овом случају, то ће бити незаобилазни архитекти и вајари новијег доба. Са тим ставом боље се сагледавају и читају дела Гропиуса, Рајта, Лоса, Ле Корбизијеа али и наших аутора, Николе Добровића и Ивана Антића, ингениозног Оскара Нимајера, Калатраве, Подреке, Захе Хадид и др..Притом су јасније сагледава вајарска форма Микеланђела, Родена, Бранкуша, Липшица, Задкина, Хенри Мура, али и вајарска истраживања Вотрубе, Олге Јеврић, Крковића, Николе Јанковића, Миодрага Живковића, Лога, Кућанског.. Разумевање уметности архитектуре или вајарства може нас увести у савремени кретивни приступ простору као цивилизацијској тековини. У креативном читању уметности обликовања простора архитектуром или вајарством, можемо, поуздано и на време, уочити и све видове деструкције која се као паукова мрежа увлачи у целокупну праксу изградње простора. Та тамна страна стварности девалвира цеелокупни градитељску баштину и потискује креативни цивилизацијски пут просторног развоја и урушава његову одрживост. Тамо где се подразумевало садајство науке и уметности у обликовању простора наступио је „инвеститорски урбанизам“ (Б.Јовин). Он је освојио савремну планерску праксу и уништио све приступе који су долазили из цивилизацијиских поља на путу ка кративној синтези између човека и природе, између науке и уметности. Шта данас предузети кад је градитељска пракса „ушла у сукоб са људима и његовом природом“ (Запис о синтези)? Полазећи од тог стања морамо знати да природу простора али и висока обликовна достигнућа у њему, треба да одржавају и развијају, компетентне делатности и њихови најбољи представници. Планер у своју делатност треба да угради сва хуманистичка искуства људске праксе, науке и уметничког стваралаштва. Архитекти, у оквиру таквих подстицаја, биће успешни само уколико створе квалитетна дела, са нужним естетичким и функционалним структурама. Без хуманистичких идеје, без поштовања природе и разумевања креативне симбиозе није могуће створити одрживу жовотну средину. Без јединственог приступа у изградњи простора и његовог људског амбијента није могуће створити јединствен просторни облик. Рад и становање у таквом људском производу створиће услове за радост новог стварања. У тој симбиози сви обликовни садражаји биће визулени празник за све људе који ће носити енергију духовне просвећености и позитивних осећања. Такво стваралаштво биће у функцији неомеђених комуникација између људи. Оно ће бити подлога за синтезу просторних уметности. У пољу племените синтезе визуелних и естетичких идеја долази до размене свестране стваралачке енергије између архитектуре и вајарства, сликарства и дизајна. У тој новој пракси отвара се могућност да природа буде отворени пријемник за све облике уметности синтезе.

Човек је „биће простора“ (арх.Б.Бојовић) и његов творац је установио бескрајно много струка које ће га непрекидно обликовати и развијати, по људској мери а за његове највише потребе. Архитектура коју човек ствара није, дакле, и не сме бити само станиште људи. Она ствара визуелни уметнички облик, са вишезначним функционалним структурама и хуманистичким вредностима. Вајарска уметност ствара одуховљене визуелне облике у простору и природу приближава човеку.У таквом простору, као целини, дизајн са уметношћу сликарства, повезује и унапређује духовне и визуелне комуникације. Тада долазимо до новог просторног облика који „постаје место сусрета између људи и његове производње“(Запис о синтези). Простор се обликује у јединствен облик, где је појединачно део заједничког, повезано у функционалној и естетичкој целини.

За П.У.Л.С.Е Драгиша Обрадовић

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

.

* Излагање на Стручном скупу који је одржан на тему „Синтеза стваралаштва“ у Врњачкој Бањи од 25-27. септрмбра, 2014.године у организацији Атељеа „Басара Обрадовић“ и сарадњу Културног центра Врњачке Бање. Скуп је био посвећен првом Симпозијуму синтезе, који под називом „Форма и простор“ одржан пре 40.година у организацији Културног центра и Југословенског координационог одбора за синтезу, уз подршку и сарадњу институција тадашње Југославије. О проблему планирања, изградње и обликовања простора одржано је осам бијеналних скупова на којима су учествовали значајни аутори у области урбанизма, архитектуре, историје уметности, социологије и културе простора, хотрикултуре и ликовних уметности и тд. Публиковано је 5.књига синтезе итд.

На Стручном скупу у Врњачкој Бањи септембра 2014. године одржано је пет радионица, у пет тематских области. Уводна саоптења су поднели: проф. др Никола Цекић, архитект, проф. Мирослав Анђелковић, сликар, проф. Слободан Г. Јовановић, дизајнер, уметнички фотограф, мр Драгана Грујић Шарчевић, дипл. инж. хортикултуре и проф. Драгиша Обрадовић, акад. вајар.

  civilizacija, Društvo, planiranje prostora, Urbanizam