O smislu i besmislu – Karl Gustav Jung

Bogati smo znanjem, ali ne i mudrošću.

Najmanje sa smislom, uvek je vrednije od najvećeg bez smisla.

Kao što je telu potrebna hrana, i to ne bilo koja već samo ona koja mu prija, tako je i duši potreban smisao njenog bića, i to ne bilo koji već onaj slika i ideja koje mu prirodno odgovaraju, to jest one što su od nesvesnog pokrenute.

Prava istina može zadovoljiti razum ali ona nikad ne pokazuje smisao ljudskog života, kojeg duša obuhvata i izražava. Psihoneuroza je u krajnjem slučaju, bolest duše koja nije našla svoj smisao. Ali iz ove bolesti duše nastaje svekoliko duhovno stvaralaštvo i svekoliki napredak duhovnih ljudi i razlog bolesti je duhovna regresija, duševna neplodnost.

Ko vazda u strahu živi ima za to i razloga. Nije mali broj pacijenata kojima se strah mora ulivati, pošto se izgubio nagon zakržljalosti; čovek koji ne strahuje stoji na ivici provalije…

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju. Nauka traga za istinom… Crkva ima istinu i zato ne traga za njom. Bog je očito, psihička a ne fizička činjenica, to jest on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.

Neuroza u stvarnosti obuhvata dušu bolesnikovu ili bar njen bitni deo, i ako bi se ona kao odgovarajuća racionalizovana namera mogla otkloniti kao bolestan zub, time se ne bi ništa postiglo već nešto suštinsko izgubilo to jest toliko koliko je misliocu cilj sumnja u istinu, ili moralnom čoveku iskušenje, ili da se hrabar čovek oslobodi straha. Neuroze se otarasiti znači isto što i postati izlišnim predmetom, jer život baš time gubi sboj vrhunac i smisao. Bolesnik se mora naučiti ne na to kako da je se oslobodi već kako da je “nosi”.

Izgleda da bi opštoj duši čovečanstva više odgovaralo ako bi se na smrt gledalo kao na ispunjenje smisla života i kao njegov najistinskiji cilj umesto kao na besmisleni prestanak.

Smrt je drugo rođenje i proteže se preko groba. Bolje je sa vremenom ići napred nego protiv vremena nazad. Bilo bi dakle sa duševno lekarskog stanovišta poželjno, ako bismo pomislili da je smrt samo prelazak, deo jednog dugog i trajnog životnog procesa. Još je razumljivije da je volja za životom jednaka volji za smrću.

A ipak kraj života to jest smrt biće samo tada razuman cilj, ako je život ili toliko bedan da je najposle radostan ako uopšte prestane, ili ako postoji uverenje da sunce sa istim posledicama sa kojima se diže u podne isto tako teži zalasku “da bi obasjalo daleke narode”.

Čovečanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu detinjstva. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni.

Tako smo mi s jedne strane disciplinovani, organizovani i racionalni, ali s druge strane stoji ugnjeteni primitivac lišen obrazovanja i kulture. Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo. U gomili, bez sumnje, i najveća masa poseduje vazda pravu istinu ali isto tako – najveće katastrofe.

Mržnja čoveka uvek se usredsređuje na nešto što njegova vlastita rđava svojstva dovode do svesti.

Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! Njih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opsednuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas. Ono što je pri tom najgore jeste da je sasvim u pravu. Susedima se vlada pomoću nekontrolisanog i nekontroljivog straha, baš kakav je on i sam. Dobro je poznata činjenica da su u ludnicama pacijenti koji boluju od straha, daleko opasniji kao takvi gonjeni gnevom i mržnjom. Psihologija rata je ovo stanje jasno istakla: sve što sopstvena nacija čini je dobro, sve što druge čine, rđavo je. Tada je na subjektu zadatak da svu onu prostotu đavolje stvari koje se pripisuju drugom i koje dovode do nesuglasica, prebaci na sopstveni račun. Najiritirajuće u ovoj proceduri jeste ubeđenje da, s jedne strane, ako se ljudi tako ponašaju život postaje snošljiviji i, s druge, osećanje najžešćeg otpora da se ovaj princip primeni i na sebi samome – bar u stvarnosti. Ako to drugi učini ništa bolje se ne bi moglo poželeti; ali ako to sam učini onda je to nepoželjno. Neurotično se ustvari kroz neurozu primorava da ostvari ovaj napredak, ali normalno ne, zato ono doživljava svoju psihičku smetnju, socijalno i politički, u formi masovno psihološkog ispoljavanja na primer ratova i revolucija. Realna egzistencija jednog neprijatelja kome se može natovariti ovo zlo predstavlja nepredvidljivu povlasticu savesti: bar se otvoreno može reći ko je đavo, to jest, da je posve jasno da se razlog zle kobi nalazi spolja a ne u sopstvenom stavu.

Reči su postale dosta jeftine. Bivstvo je skuplje i zato radije zamenjuje reč.

Nama u zaprepašćujućoj meri prete ratovi i revolucije koji nisu ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko miliona ljudi se nađe u zaslepljenosti i mi ponovo imamo svetski rat ili uništavajuću revoluciju. Umesto što je izložen divljim zverima, strmoglavim stenama, poplavama, čovek je sada izložen svojoj duševnoj elementarnoj sili. Psihičko je snažna sila koja mnogostruko prevazilazi sve druge sile zemlje. Ljubi se buka pošto ona ne dozvoljava da se dođe do reči.

Duša je mnogo komplikovanija i nedostupnija od tela. Ona je takoreći polovina kosmosa koja utoliko postoji ukoliko ju je čovek svestan. Zato duša nije samo lični već i svetski problem.

Opasnost što nam svima preti ne dolazi iz prirode već od ljudi, od duše pojedinaca i mase. Potrebno je samo skoro neprimetno narušavanje ravnoteže neke vodeće glave pa da svet zaroni u krv, vatru, radioaktivnost. Kao što je atomska bomba jedino do sada nedostignuto sredstvo za masovno fizičko uništavanje tako rđavo vođen razvoj duše vodi masovnom duševnom uništavanju.

Svekolika kultura je širenje našeg svesnog bića. Duša je otac i mati svekolikih prividno nerešivih problema koji se pred našim očima dižu do neba. Ali čovek mase ne vredi ništa, već je gola partikula koja je izgubila smisao ljudskog bića a time i dušu.

Ako bi se ona (država) mogla personifikovati proizašao bi individuum ili, pak, monstrum koji je u duhovnom i etičkom pogledu daleko ispod nivoa većine pojedinaca koji je čine, jer on predstavlja psihologiju mase u najvećoj potenciji. Ukoliko je veća zajednica, utoliko se više individuum moralno i duhovno poništava i time se takođe koči jedini izvor moralnog i duhovnog napretka društva. Bez slobode nema morala.

Glavna opasnost se sastoji u direktnom i indirektnom egoizmu, to jest u nesvesnom o skoro istoj vrednosti sa bližnjima. Veliki problemi čovečanstva nikada još nisu nastajali kroz opšte zakone već se uvek rešavaju samo kroz obnovu stava o pojedinačnim zakonima.

Karl Gustav Jung

Alea

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Karl Gustav Jung, Psihologija