Ko je veći Superstar?  Kobi je umro. Idol dečaka koji su gađali kantu za smeće izgovarajući njegovo ime. Zvezda “Lejkersa” koju su poštovali i oni koji ga nisu voleli. Kobi je umro i fanovi širom sveta žalili su na društvenim mrežama uz prigodnu oproštajnu poruku. Novinari su se pozdravljali od sportskog superstara beležeći retrospektivu briljantne karijere.

Talasu se pridružila i novinarka Vašington posta Felicija Sonmez, koja je tvitom teksta iz 2016. godine biografiji dodala još jedan skor – optužbu za silovanje iz 2003. Novinarku je menadžmet poslalo kući da razmisli o svom ponašanju, a Kobijevi fanovi su joj zatrpali inboks pretnjama, a čime drugo, do vaspitnim silovanjem, pa ubistvom. Oni koji nisu uspeli da nađu njenu mejl adresu, poručivali su joj želje preko društvenih mreža. “Kako je samo nije sram? Čovek je umro. Porodičan čovek, otac ćerki.”

Saglasje koje su demonstrirali komentatori najrazličitijih demografskih karakteristika, možda je moglo uputiti na sport kao najmanji zajednički imenilac. Međutim, i letimičan pogled na sadržaj komentara upućuje na odbranu prava muškaraca da zlostavljaju žene. Svaki put kada žena progovori o nasilju, a novi ženski pokreti kao što je #metoo to dokazuju, suočava se sa masovnim nasiljem zajednice, a sve u cilju ućutkivanja.

Nije samo novinarka, profesionalno i etički obavljajući posao, prošla kroz torturu virtuelnog (i stvarnog) nasilja. Čuvari poretka u kome je maltretirati ženu poželjno, obrušili su se na Brajantovu žrtvu. Bezobraznica, ne samo što nije silovana, nego je sve to izmislila da bi ojadila sirotog Kobija za pare. Argumentacija se uglavnom oslanjala da na sudu, nepoznato kojom tačno metodom, nije dokazano silovanje. Brajantovo priznanje, neki bi rekli izvinjenje, i nagodba kojom je rešen slučaj, ispali su iz računice. Na sudu nije dokazano, crva nije ni bilo.

Na jugu Srbije, pre dve godine, sedam žena je za seksualno uznemiravanje prijavilo jednog lokalnog superstara. Sada već bivši predsednik opštine Brus, Milutin Jeličić Jutka trenutno je pred sudom zbog seksualnog uznemiravanja svoje sekretarice – Marije Lukić. To što je tužilaštvo odlučilo da samo u slučaju jedne žrtve pokrene postupak, nije osujetilo sud zajednice. Presudila je zajednica, ali ne optuženom. Njemu je podrška zdušno pružana javno i organizovano do te mere da je preko pedeset ljudi na jednom ročištu nosilo tipsku majicu “Pravda za Jutku”. Paralelno, hajka na žene koje su prijavile nasilje toliko je efikasno sprovođena da su dve morale da se presele stotinama kilometara dalje. Nedić da im pozavidi.

Priče da je Marija “op devojka”, koja je zavela Jeličića i sve to izmišlja zbog nekakvih projekata i para, odavno su prekoračile jug Srbije. A Jutka k’o Jutka, domaćin čovek, porodičan, negovatelj pravih vrednosti, kako je na suđenju svedočio jedan porodičan čovek koji živi s dve žene. Priča se i o Jeličićevoj moći u Brusu. On zapošljava, raspošljava, zna da učini i uceni. Tim ženama je nemoguće da nađu posao ponovo i da, uopšte, žive u opštini od sedam hiljada stanovnika. Ne samo orkestrirano, nego i po sopstvenoj volji i nahođenju, njihovi im sugrađani zagorčavaju život svakodnevno vređajući, preteći, a na Mariju je jednom prilikom naleteo auto.

Negde u to vreme, u martu 2018. godine, umetnik naširoko poznat užem krugu dvojke, Nenad Džoni Racković, seksualno je napao aktivistkinju pokreta Ne davimo Beograd. Iako se napad dogodio na javnom mestu, naočigled desetina ljudi i nešto kamera, diglo se i staro i mlado da na društvenim mrežama negira da se sam čin nasilja uopšte desio. Kad je sam Racković u medijima prepričao događaj, te kako je njegova žrtva bila “šmizla, pijana, šminkerka”, koja maltene što nije vapila za uznemiravanjem, internetska armija posvetila se detaljima, prosuđujući do koje mere je u redu da maltretiraš ženu.

Uprkos svim istraživanjima javnog mnjenja, ljudi su tad pokazali nezapaženo poverenje u sudstvo, te su zamolili žrtvu da se obrati institucijama i ne remeti ljudima javni red i mir. Istovremeno, kako matrica sugeriše, superstar je bio obasut javnom podrškom eminentnih muškaraca. U ovim krugovima domaćin nije baš “kul” reč, pa je Racković bio “avangarda“, “umetnički revolucionar“. “Urbana legenda”, koja je na oduševljenje poštovalaca svoje  umetnosti, u prethodnih trideset godina već nekoliko puta izvodio svoj čuveni performans “Seksualno napadanje žena na javnom mestu”. Vrhunac podrške umetniku, te instančanog osećaja za umetnost uopšte, pokazao je Gorčin Stojanović u tekstu “Džoni superstar”.

Iako iz različitih oblasti i sa različitim dometima, nema sumnje da su Brajant, Jeličić i Racković, svaki u svom svetu, superstar. Zajedničko im je i što su optuženi za seksualno zlostavljanje, i što su zahvaljujući svojoj moći, prolazili manje-više nekažnjeno. Ženama koje su ih optužile za nasilja, zajedničko je i što su trpele i trpe torturu javnosti. Što se retraumatizuju svaki put kad na internetu pročitaju ponižavajući komentar, kad im okolina ne veruje, a policija izvrgava iscrpljujućim ispitivanjima ne bi li konačno odustale.

Konačno, razlike nema između Brusa i Kruga dvojke, kao što je nema ni između Amerike i Srbije. Možda ti je radikalsko-naprednjački Jutka ogavan i treba ga u zatvor, ali ti je Džoni superstar. Možda i ne znaš ko je Džoni, ali je Kobi legenda. Možda nikad nisi ni čuo ni za jednog ni za drugog, a Jutka ti je baš po meri. A sve to zapravo nije ni važno, jer koliko god da su (ne)kreativni argumenti u odbrani superstara, jedino branjeno je patrijarhalni sistem u kome je slobodno ženu maltretirati. Ako se žena požali, uputićemo je na institucije. Ako stigne do institucija, tamo će je ponižavajuće procedure obeshrabriti. A svejedno joj se nigde ne veruje.

Kako su neki kometari pokazali, za ženu nikad nije trenutak da govori o preživljenom nasilju. Kad je nasilnik živ, nije dobro za njegovu karijeru (sic!); kad je mrtav, nema smisla, o pokojniku sve najbolje (?). Zamisli da je Kobi 2003. godine vozio pijan, udario u trafiku i usmrtio prodavačicu, majku i dete koje je čekalo na svoj sladoled. Da li bi bilo degutantno i bezdušno podsetiti i na taj podatak u medijskom izveštavanju? Da je Jutka promenio dres i počeo da radi za Soroša lično, bi li nam i dalje bio dobar domaćin? Da je Džoni postao Zvezda Granda, bi li to bio neoprostiv zločin?

To što su žene i nasilje koje preživljavaju od muškaraca na dnu društvenih prioriteta, ako uopšte i jesu na listi, samo pokazuje koliko nam je visok prag tolerancije na nasilje nad ženama. Muška dominacija predano se brani, pa tako pešadija juriša prva u zaštitu svog superstara, a u ime svojih privilegija. Ako jedan padne, pašće svi. Ako jednom osudimo ruku na kolenu, kako ćemo zadržati ruku ispod suknje? Od Amerike do Srbije, preko celog globusa, muška solidarnost ne poznaje granice.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Mališić

  Društvo, Politika, Srbija, svet