Početkom sedamdesetih stigoše u prijepoljske domove prvi televizori. Crno-beli. Deca su dobila Kalimera, Branka Kockicu, Duška Dugouška, Neven…Uz igru po sokacima varoši bi često odjekivalo: To je nepravda pa stvarno!… Ih, ta nemojte kasti!…Ra Ta Ta Ti Ra!…

Oni mladunci koji posle crtaća nisu odmah išli u krevet, a takvih je bilo malo, jer je takav bio red, mogli su da čuju i škljocanje olovke Jovana Šćekića na kraju Dnevnika. To je značilo da je za taj dan objavljeno šta se desilo u belome svetu. Taj beli svet se na jeziku varošice rimovao sa voćem i povrćem. Dunjaluk! Dunja bi znala da krasi TV prekriven čipkom, a luku je mesto bilo u špajzu ili u podrumu. Ali, to je već za priču o mirisima…

E, posle bi krenula muzika. A u muziku se zaljube naše uši i pre nego se rodimo. Kako? Zašto? Ne znam!

U tom sitnom večernjem kraduckanju od TV-a, zapamtio sam jedan zvonak i neobično čist glas. Glas, koji kada treba, treperi kao povetarac, a svaki poletarac voli povetarac. Kako? Zašto? Ne znam!

Iako nisam znao o glasu ništa, iako sam za lirski sopran, kontraalt, kastrate, čuo mnogo kasnije, kada bih čuo glas Ksenije Cicvarić u svom dečijem, nestrpljivom trčanju, ja bih se zaustavio i odslušao pesmu do kraja. Lepota njenog glasa bi prosto okovala moje dečije nožice i ja bih začaran uživao u pesmi do kraja. Iskrenost dečijeg srca nas često postidi! Ovde je iskrenost srca samo umirila jednog dečaka da uz TV uzdiše, dok taj glas ne otpeva pesmu. Pevušio bih posle i ja, onako kastratski, sve u želji da Ksenija peva iz mene za mene. Otada sam počeo da pevam i zviždućem kada idem u školu, na fudbal, svuda, pa muzika postade neodvojivi deo, neki sfumato što me je obavijao „povazdan, povazdan“…

Godine su se kotrljale u svom ritmu, Vivaldijevom naravno. Proleće zameni Leto, njega Jesen, a nju Zima. Jednostavno kao u Haiku pesmi. Deci se to podrazumevalo dok su se „šetala gore- dole“, tek posle smo se zamislili nad tom jednostavnošću. Kao i nad lepotom glasa Ksenije Cicvarić, slavuja-bulbula sa Ribnice.

U jednoj od tih otkotrljanih godinica stekao sam za jedno veče dva nadimka. Kao član prijepoljskog izviđačkog odreda „Boško Buha“, vraćao sam se sa drugovima, mladim izviđačima, sa takmičenja u orijentaciji iz Smederevske Palanke u rodno Prijepolje. Tek je bila proradila pruga Beograd-Bar pa smo negde u Lajkovcu (a gde drugde), uskočili u voz za Prijepolje. Gladni! U rukama je bila flaša-dve crvenog vina „Rujna zora“. Poluslatko vino, brzo je okvasilo mlade, žedne usne. Čim se usne nakvase sa vinom, a drugovi su oko tebe i pesma iz grla krene. Počesmo pevati sa prvim sumrakom, ko šta zna i voli. Sećam se da se pesma „Message in the bottle“ od grupe „Police“ pevala više puta. Kada je red došao do mene, ja sam već bio opijen vinom. Iz grla mi je (kako i zašto, naravno ne znam), krenula pesma „Oj vesela, veselice“. „Kastrat iz Prijepolja“ je iznenadio drugare, koji su se redom smejali, ali kako je pesma lepa, a ja prekidao nisam i pevao sam je iz srca, prihvatiše i drugi. Koreni, mislim nešto danas. Bezbeli bolan, Koreni.

Naravno, sutradan više nisam bio Goran nego Rujna Zora i Vesela Veselica. Paradoksalno, onako mršav sam više ličio na Žalosnu Sovu nego na Veselu Veselicu, a Indijance sam uvek voleo, to mi je Sudbina.

Ksenija Cicvarić je veoma volela sandžačku sevdalinku i to je više puta i javno izjavila. Iako o tome nismo imali pojma, naša dečija srca su to na neki tajanstveni način prepoznala i poštovala. Zato smo to veče tako zapevali i njenu „Veselicu“, prepoznavši „hod po trapatu“…

O sevdahu i dertu smo tek trebali da učimo iz sopstvenog života, jer tako to biva „veseli se ljepoto doklen si đevojka…okup’te se bećari oko čaše vina, ovaj život ne traje hiljade godina“. Ovo je jednom sama Ksenija zapisala i otpevala, posvetivši pesmu kćerci Ireni.

Slavuj-bulbul sa Bistrice, a kako su prozvali Kseniju njeni Podgoričani još dok je imala deset leta, jer su rado slušali kroz otvorene pendžere ili iz bašči njen zvonki glas dok peva vraćajući se sa kupanja na Ribnici, nije imala lak život.

Prvog supruga, pilota Nikolu Novakovića su u Rumuniji „zadržali“ više godina u Staljinovom logoru. Od tuge i muke je sa dvoje njihove dece, jednom zakoračila preko mosta na Bistrici. Glas nekog Prizrenlije je spasao porodicu pa nisu skočili u hladnu Bistricu. Sa drugim suprugom takođe pilotom Milojem Cicvarićem, živela je u Podgorici i tu i započela prvo u horu pa u bašti Gradske kafane da opčinjava slušaoce. Tu je u orkestru Radio Titograda srela Janiku Balaša, ali i Hamdiju Šahinpašića od koga je naučila neke njegovom rukom i uvetom sačuvane sandžačke sevdalinke. Zavolela je te pesme i iznela ih svojim neponovljivim glasom iz tame prošlih vremena na svetlo sadašnjice i sutrašnjice. Ljubav je ta svilena nit koja je vezala Hamdiju i Kseniju, ljubav prema staroj pesmi, tradiciji, prema lepom. Tako danas pesme: „Il je vedro il oblačno“, “Sitna knjiga na žalosti“, „Tamna noći, tamna li si“, „Drug se drugu žali na đevojku“…, vodimo kao stare narodne pesme.

Hamdija je svojih 300 i nešto zlatnih dukata (zapisanih pesama), čuvao u svojoj glavi i retko ih je davao drugima. To ljubomorno čuvanje je bilo iz poštovanja prema zapisanom blagu i zbog negativnog iskustva sa nekim pevačima, koji su pesme čuli i bez stida i srama ih prekomponovali. Ali kao osoba prefinjenog sluha, Kseniju je MOLIO da otpeva neke od pesama, jer je znao da ih niko bolje neće otpevati nego ona. Ksenija je odrasla u porodici Bracović u ulici Džan (na turskom- duša), u podgoričkoj Staroj varoši i znala je da jako dobro oceni vrednost tih pesama.

“Džamli Džan na Viganj bez ašikovanja”, koja u pesmi “Milica jedna u majke” govori o dve ulice Stare varoši, tako ima malo i autobigrafske šare. Verzija sa “Džar mi džan” takođe “džara dušu”.

Doživela je i jedva preživela tragediju kada im je sin Vladimir poginuo ispred doma u Podgorici. Samo par dana ranije je Ksenija rodila drugo dete iz drugog braka u tom istom domu.

Porodica nije više mogla živeti u Hercegovačkoj i seli se iz Podgorice za Beograd. Ksenija na duže prestaje da peva.

„Legnem, padnem pa opet ustanem, srca nemam, moram da uzdahnem“.

Posle nekoliko godina nepevanja, na poziv Vlastimira Pavlovića Carevca, Ksenija počinje da snima za Radio Beograd. Čika Car je znao kakvo je blago dala Crna Gora i često je orkestar terao da zajedno sa njim samo prati Kseniju i njeno pevanje, jer greške u njenom pevanju nije bilo. Apsolutni sluh! Imaju ga retki, ali to apsolutno vladanje svojim glasom se sreće još ređe.

Paradoksalno, ali za takav talenat i rad nagrada je bilo nesrazmerno malo. I to što je dobila, posle joj je oduzeto. Odeždu crnogorske kraljice Milene, koju je dobila za jedan nastup na Cetinju kao najbolji izvođač (izvođenje pesme „Sjever ružu niz polje nijaše“), morala je da vrati, jer je tadašnja vlast u Crnoj Gori rešila da je pokloni supruzi Nikite Sergejeviča Hruščova.  Ni po jada što je ostala bez poklona, ali što ga isekoše da bi bio po meri Hruščovljeve supruge Nine, ostade večiti žal „jer ćemer skratiše“. Prsten koji je dobila od Jovanke Broz za jedno nadahnuto izvođenje pesme „ Oj Joko, Joko, crno oko, crvena jabuko“, ukraden joj je kasnije prilikom jednog nastupa u Bijelom Polju. Glas joj nisu mogli oduzeti, jer on je od Boga dat pa ga jedino on i uzeti može. Pevala je do zadnjeg dana. Posle smrti drugog supruga, zbog astme, nije nastupala javno da ne razočara sebe i slušaoce. Sama je sebi bila najstrožiji sudija. Ipak u bolnici na Bežanijskoj Kosi je pred sam kraj svoga zemaljskog puta, zapevala i pesmom okupila celo odeljenje pa i Taška Načića, takođe pacijenta bolnice, koji je na njenom krevetu plakao dok je „slavuj sa Ribnice“ pevao.  Kada se umorila, zaspala je. Taško je po svedočenju Ksenijinog sina, poznatog pesnika Duška Novakovića, sutradan umro, a za njim i Ksenija.

Nije Ksenija jedini primer nepravde prema našim velikanima. Ako samo pomenemo pevače narodne muzike, možemo se setiti Mare Đorđević ili gore pomenutog Hamdije Šahinpašića i mnogih drugih…

O paradoksalnosti, koja sve više postaje paroksizmalna i guši dušu u Dunjaluku, mogli bi nadugo, ali…

Bolje da poslušamo malo njihovih pesama, koje nas uvek uteše i u kojima nađemo preko potrebni smisao naših života. Kao sfumato, obavijala ih je LJUBAV prema pesmi. Neka ta magla sa Leonardovih slika dotakne i naša srca…

O ljubavnoj čežnji u jednoj staroj pesmi, davno zapisanoj u Ulcinju, a koju niko kao ona nije mogao da otpeva i čije je izvođenje i po rečima njenih kolega (Zehra Deović), ostalo kao standard malo više na:

Iz onog voza davnih sedamdesetih poispadali smo kao klikeri i otkotrljali se svojim domovima. Ne znam da li je prijepoljska Sahat kula ponoć otkucavala, ali znam da je Vesela Veselica zaspala sa tom Ksenijinom pesmom na usnama i čvrstim izviđačkim pozdravom Z-D-R-A-V-O, ZDRAVO, ZDRAVO, ZDRAVO.

 za P.U.L.S.E: Goran Đerić

U Beogradu, 17.07.2016.

P.S. Posvećeno mojoj dragoj nastavnici muzike Adili Topčibašić, koja je jednom davno prepoznala „kastratski potencijal“ jednog mršavog dečaka i izvela ga da peva ispred hora OŠ „Vladimir Perić Valter“

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Goran Đerić, Ksenija Cicvarić, Muzika, Priče