On the Kings Highway – Sklona da poverujem Darelu da svako mesto na ovoj našoj planeti ima svoj specifičan duh, da su ljudi proizvod predela u kojima žive i da ispod površinskih promena još struje stari tokovi, konačno sam krenula i na Bliski Istok. Bila sam vođena davnašnjom željom i osećajem da sam tamo nešto zaboravila u prošlom životu po čega kad tad neizostavno moram da se vratim, ali i ljubavlju svojih bliskih prijatelja za taj pupak civilizacije, čudesni amalgam istorije, vere i značenja. Neki od njih su mi, pomno prateći dešavanja u Siriji, strepeći rekli da sam možda uhvatila i poslednji voz. Ta sumorna dešavanja ne tako daleko od Jordana i Izraela gde sam se zaputila, nisu mogla da me odgovore od svojevrsnog hodočašća. Otišla sam ne samo po priče i činjenice, već i po mirise, energiju, sudar sa predanjima i pokušaj da shvatim.

Na 10 hiljada metara visine, dok prelećemo Egipat, gledamo zalazak sunca iznad oblaka, i sve misli koje nas more čine se nedostojne narušavanja kosmičke lepote. Slećemo u ramazanskim postom utihnulu Akabu, i već na malom aerodromu dobijamo potvrdu jordanske gostoljubivosti. Ona se kasnije širi kao eho, kao koncentrični krugovi oko osmeha bačenog u more pozdrava. A ta Akaba, slobodna ekonomska zona, smeštena na ono malo jordanske obale koju je kralj Husein delom uzeo od Saudijske Arabije razmenivši je za 5000 km2 pustinje, ne sluteći da sa njom daje i crno zlato, ta Akaba, usidrena na 40 stepeni Celzijusa uz malo vetra sa severa, živi između luksuznih rizorta i siromašnih četvrti koje se naziru iza bačenih kutija i zgaženog paradajza, između čarobnih mirisa začina i jasmina i teškog, ali začudo ne i odbijajućeg vonja kamilje balege.  Živi na dugom pešačkom ostrvu glavnog bulevara, jedinoj zelenoj oazi u gradu, na kojoj se hvata hlad, predah i užina na načičkanim klupicama. Pijem hladan jogurt na jednoj od njih i gledam radost prelepe arapske dece ispod mlaza vodopada u obliku kapije. Prolaze žene čije su kose skrivene pod maramom i one druge, u burkama, čiji osmeh ne mogu da vidim. Sklanjam kameru da ih ne uvredim. Te crne odore imaju neki svoj ritam – klizeći, na asfaltu malo užurban i fokusiran, a u morskim plićacima (žene se kupaju obučene) sporiji, jer se tkanina po površini rascvetava kao morska sasa. Kad dođe Eid-Al-Fitr, kraj Ramazana, Akaba je puna jordanskih, palestinskih i saudijskih porodica, žuti se od ogromnih pojaseva za plivanje, buči od vatrometa i automobilskih sirena i miriše na urme i šećerni sirup. Utisci samo cure u ždrelo. U prolazu se mešaju jezici, čuje se to slatko hrskanje uzvika i akcenata.

Domaće novine pune su vesti o sirijskom građanskom ratu, ali i o izborima u Somaliji, krizi evra, fudbalu i tenisu. Imena srpskih tenisera koje je deklamovao jordanski carinik postala su vrsta takse na granici s Izraelom. U magazinima, osim luksuznih reklama koje predstavljaju Aman i morsku obalu, nalazim intervjue sa uspešnim, obrazovanim muškarcima i ženama, ali čitam i o problemima: o bežanju mladih od kuće, o zlostavljanju, ubistvu iz časti, narkomaniji, o „skeletima razvoja“ – nezavršenim građevinama čiji su investitori otišli zbog krize, o legitimnim privremenim ukazima koji ograničavaju primenjivost tek donetih modernih zakona. Čitam o velikom broju nevladinih organizacija, o ekološkim pokretima i poklonicima nuklearne energije (Jordan je potpuno energetski zavisna zemlja), i pada mi u oči da je predloženo da se nuklearna centrala gradi u oblasti Mafraq. Ovu lokaciju zapamtila sam iz jednog drugog teksta o analizi siromaštva. Prema podacima iz 2004.godine 770 hiljada ljudi u Jordanu živi ispod linije siromaštva koja iznosi 26 jordanskih dinara mesečno i upravo je u Mafraqu najteža situacija, jer se tamo procenat siromašnih penje do 73 odsto. Poređenja radi, u Amanu je taj broj 26, a u Akabi oko 40 odsto.

Vidljivost tog nemanja duboko se utisnula u mene. Jordan nema vodu, pa se kupuju i kišnica i nada, nema rude, jedina je arapska zemlja koja nema naftu, nema putničku železnicu…Oko nas nepregledno prostranstvo od peska i peščanih stena, na čijim obodima niču skromna naselja i male njive, ili pojedinačna staništa na kojima se život odvija pod platnenom nadstrešnicom.

Ipak, postoje ona magična čvorišta zbog kojih je ova zemlja tako posebna.

Jordan ima Wadi Rum, crvenu pustinju Lorensa od Arabije, u kojoj, dok posmatrate skarabeje, i s beduinima ispijate „hakim“ – čaj od pustinjske žalfije, osećate i neukrotivost, i jednostavnost, i moć, i blaženstvo, a sumrak, ukotvljen između vojnih i turističkih kampova, donosi obrise i senke kao iz Denikenovih teorija.

Ima Petru, poetičnu ružičastu zaostavštinu pragmatičnih Nabatejaca, jednog nestalog naroda i „kovača stena“,  tu Švajcarsku Starog veka, svetsko čudo, klesarsko remek delo koje nije uništio zemljotres, grad koji Irod nije uspeo da osvoji, ali su se Trajanove trupe pogodile s kraljem Rebelom da ga ne zauzimaju dokle god je živ. Na tom putu trgovine, začina i zlata, danas nema pisanih tragova kako se grad prvobitno zvao, ni zašto su, kako i kuda Nabatejci otišli. Postoje ostaci pozorišta, vodovoda, fragmenti legendi i moto da na greškama karavana koji prolaze vredi učiti, a ono što je dobro i što valja, prihvatiti.

Ima Betaniju, ispod nivoa mora, a (na 50 stepeni u hladu) iznad temperaturne podnošljivosti, svu u vrelom sfumatu, opasanu bogomoljama, poškropljenu energijom reke Jordan u kojoj vernici širom sveta spiraju svoje bivše ja i spoznaju svetu tajnu. Ima tu umirenost, posvećenost, cilj, obećanje. Saznanje da se između šiblja i neba odvija život. Ovde se vazduh ne miče, tišina odzvanja i Sunce vam ulazi u krvotok. Ovde i ne može ništa drugo da raste, osim samospoznaje.

Jordan ima kraljeve, bivšeg Huseina i sadašnjeg Abdula, koji su bili dovoljno ekstremni da strasno vole avione, padobranstvo, ronjenje, motocikle, ali i politički umereni da uspevaju da održe mir na trusnom području, da „oproste“ Izraelcima uzimanje Zapadne obale i Jerusalim kao glavni grad. Posebno bliski  britanskoj kruni, školujući se u Kraljevstvu, očito su brusili i diplomatsko umeće i stav, te na komemoraciji Huseinu Princ od Velsa, citirajući Šekspirovog “Julija Cezara”, izgovara: This was a man!

Osećaj složenosti ovog predela kulminira odaskom u Izrael, s tenzijom da moramo da se vratimo pre zatvaranja granice. Malo-malo suočeni smo sa vojnim punktovima, s naoružanim mladićima u civilu na pasoškoj kontroli, i u očekivanju da pripadnici policije ili vojske uđu u autobus i sednu na za njih ostavljena prazna prva sedišta. Prolazimo između pustinja Negev i Arava, tik uz Mrtvo more, uz Masadu i pećine Kumrana, vidimo obrise Jerihona, najstarijeg „živog“ grada na svetu. Ova je zemlja uvek na oprezu. Zemlja mladih ljudi, koji, kako statistika kaže, imaju velike šanse da dočekaju devedesetu, bogata zemlja koja miriše na pomorandže, nar, začine, veru i oružje.

I onda, u trenutku kada s Maslinove gore pred sobom ugledamo Jerusalim, u nama se događa mali unutarnji zemljotres. I vidim ne samo grad koji je 23 puta opsedan i dvaput sravljen do temelja, ne samo duhovni centar, civilizacijsko čvorište, već jedno živo biće, koje je upilo sve suze, molitive i nade Zapadnog zida, biće koje diše, pulsira vanvremenskom lepotom, ali i istorijskim umorom. Nema tog vremena koje je dovoljno da mu se približite sasvim.

Ne postavljam puno pitanja. Vraćam se Darelovoj teoriji,  pokušavam da se prepustim. I vidim Bliski istok ne kao vekovno ratno poprište, već, kao što su Arapi verovali za Petru – kao svet duhova, svet koji, možda zvuči i utopistički, treba sačuvati, rasčarati od interesa i sukoba,  osloboditi ga samo za Dobro, jer ako postoji Bog, za to ga je stvorio.

za P.U.L.S.E  Tatjana Venčelovski

  Bliski istok, D.O.M.I.N.E, Izrael, Jerusalim, Jordan, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopis, putopisi, Tatjana Venčelovski