Ona i strip – ženska duša

Kao „po difoltu“, ženska duša je na svim strip događanjima kao i u samom svetu stripa vidno manje prisutna od one muške. Izgleda kao da je ženskoj duši neko vrlo kompententan odavno ne samo došapnuo već i nesumnjivo stručno objasnio, možda u obliku doktorske disertacije, da je strip, odnosno njegova ontologija, štivo, po svojoj dosuđenoj mu prirodi, namenjeno najpre muškoj duši.

Kao po difoltu, i danas se gotovo niko ne pita ko je taj kompententna i prilično nevidljiva ličnost koja zahvaljujući svojoj nesumnjivoj intelektualnoj, moralnoj i duhovnoj veličini sudi i dosuđuje ženskoj duši, a posredno i muškoj, šta ona kao takva može i mora da vidi kao njoj prihvatljivo nego i krajnje poželjno kulturno dobro u veku današnjem koje je dakako posledica veka prošlog. Veku i vremenu koje se iz mnogo bržeg voza napretka u digitalnoj oblandi vidi ovlaš, razume se. Još je Gete u svom vremenu zalagao za usporen način življenja, slično kao što je i Fridrih Niče mislio u svom vremenu kada je pisao da brz način života stvara pogrešno i iskrivljeno viđenje i razumevanje svih fenomena koje nam promiču pred očima i samo delimično dopiru do svesti.

Od masovno formiranog viđenja fabrikuje se svaki potencijal za fašizam. Svaka masovna i popularna forma kulture ima u svojoj osnovi sličan potencijal.

U kapitalističkom sistemu vrednosti koji ne podržava i razvija ideju humanizma, osim naravno na primeru reklamnih slogana, žena kao i muški član ovog društva, mogu samo da usvajaju slike i ideje koje su svuda oko njih i da ih u vremenu vladavine elektronske slike preinači neopaženo u potrebe koje su postale integralni deo građanskog/malograđanskog identiteta. Ukoliko je kultura zadobila ulogu fusnote i viška vrednosti, ili naprosto viška ili čak suvišnog sveta već postojećeg datog/nametnutog sveta, sveta u kojem je strip, odnosno kultura čitanja stripa i/iii razumevanja njegovog bića unapred nekritički viđena najpre kao fusnota već usvojene fusnote, onda je samim tim prosečnoj ženskoj osobi, kao i onoj muškoj ,strip /stripovi već predstavljen u definisanom svetlu doživljenom kroz postojeći nekritički usvojen filter. Prosečna ženska osoba/građanka, malograđanka se u tako formiranom okruženju najverovatnije neće zanimati za strip koji će biti njena prevashodna kulturna potreba ili bar delić njene kulturne potrebe odnosno identitete njene opšte kuture.

Velikim delo i zato što postojeća strip industrija ima već ustanovljene sadržaje koji su namenjeni onom već poznatom strip kozumentu koji je dakako muškog pola. Sa kojim i sa čijim već formiranim potrebama industrija stripa, nekada mnogo masovnija nego u današnje vreme, jedino može da računa na isplativost i dakle profit. Svako dovođenje u pitanje sadržaja i žanrova može da se ustanovi kao neprofitabilno za izdavača i čitavu strip industriju.

U svakom biznisu, pogotovo onom koji je naročito isplativ, trgovac ponuđenom robom računa na prosečnu svest, svest mediokriteta, kako bi ostvario željenu dobit.

Svaki veliki uspeh merljiv je isključivo profitom. Koji je, pogotovo u kapitalističkom sistemu vrednosti, ostvarljiv podilaženjem/dodvoravanjem onim postojećim potrebama ogromne većine.

Razlika (distinkcija) između industrijski proizvedenog stripa i onog autorskog je kao razlika između industrijske hrane i one organskog porekla.

Možda prosečni strip izdavač, iznad koga stoji i kojim vlada tržišna ekonomija koja koristi strip samo kao sredstvo isplativosti, odavno ženskom delu populacije nije toliko privlačan kao i koliko strip kreiran organski. Možda strip prodaje jednako predstava i ostvarena potreba za njim. Nezavisno od toga kako je strip proizveden.

„Možda” je previše skup eksperiment. Koji tek na duge staze daje izvesne rezultate.

U koji je, razume se,neophodno uložiti poveći kapital. Koji bi, paradoksalno, trebalo da je naveliko i vizionarski usmeren ulaganjem u kulturu koja igra prosvetiteljsku ulogu. Ulaganjem u tako shvaćenu kuturu koja strip vidi kao jezik, kao „mišljenje i pevanje”(Hajdeger) među već postojećim jezicima.

Koja kulturu razumeva kao integralni faktor revolucionisanja postojećeg nesumnjivo bolesnog i destruktivnog stanja u duštvu. U kojem je svaki pucanj iz pištolja pokazatelj destruktivnog ispoljavanja ne samo etičkog, moralnog, estetskog, intelektualnog stanja do kojeg je pojedinac u svom životu dogurao, već i duhovnog nivoa prosečnog čoveka i kulture u kojoj se kao takav kreće.

Koliko smo daleko od tako viđenog puta, mogu proceniti samo oni koji još nisu prodali svoju svest i savest na tržištu ponude i tražnje. Kako ja kao autor ovog teksta odavda mogu da vidim, možda bi bolji naslov za ovaj tekst moga biti “Žene ili strip“.

To „možda” je često suviše često najbolje što imamo. Dok živimo ili u osnovi preživljamo li preživamo  ko više ko manje, u svetu bez velike zapitanosti nad onim datim i nametnutim.

Preživanje kao način postojanja potpuno adaptiranog govečeta iscrpljuje, kako izgleda, sve moguće potencijale za pitanje odveć filozofskog značenja. Koje za utehu ne nudi ni alternativno „možda“, koje doziva koliko-toliko svet sumnje koja doziva neki drugi svet. Svet organskog jedinstva sa onim ženskim svetom koji sve ili svet vidi i doživljava samo na njima svojstven način.

Ženski svet (neodvojiv od muškog).

Iako su drevni Indijski zapisi svedočili o ženi čije se biće u svetu umetnosti najbolje iskazuje ne kroz slikarstvo već kroz ples, glumu ili možda poeziju.

Izgleda da svet kao jedinstvo suprotnosti sveta gornjeg i sveta donjeg (communicatio idiomatum) ne prihvata žensku moć u vizuelnim umetnostima, u kojima, prema mnogim ne/kritički teorijski zasnovanim ubeđenjima, i strip ima časno mesto. I filozofija je teritorija kojom ubedljivo vladaju muški članovi društva, pa zašto ne bi tako bilo i u stripu (stripovima koji imaju svoje tržište)?

Ali, zaboravio sam, zaboravio sam, da je u ovako ograđenom ljudstvu „psihologije gomile“ (Gistav Le Bon, koliko i Hoze Ortega i Gaset u delu „Pobuna masa”) postalo skoro nemoguće pitati se sa krajnjom ozbiljnošću bilo šta što dovodi u pitanje postojeće, naizgled nesumjive i prirodne, standardizovane vrednosti, pa i pitanje: Zašto uglavnom muški deo populacije gaji interesovanje za strip/stripove. Koje bi trebalo da podrazumeva i pitanje zašto su autorke vredne pažnje prilično retke u svetu stripa?

Zaboravio sam, dakle da je ovaj tekst/esej, sasvim nepotreban.

Kao po difoltu.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Đorđe Milović, Strip, Žena