Opasno je pisati

Opasno je pisati. Kao što bi se moglo reći da je opasno stvarati. Možda ova tvrdnja deluje romantično ili romantičarski, ali ako tako deluje onda sam samo potvrdio njenu istinitost. Opasnost stvaranja, i konkretnije, pisanja, vidi se iz razumevanja i značenja napisanog. Ali još više iz osećânja napisanog, kako od strane onoga koji piše, tako i od strane čitalaca. Problem pisanja svodi se (ili usložnjava) na problem komunikacije, uopšte. Neko je rekao da je, zapravo, nemoguće komunicirati. Ne slažem se, rekao bih da je nemoguće znati da se (i da li se) komunikacija odvija bez šuma i sa potpunim razumevanjem. Recimo, pokazati prstom na nešto, je oblik komunikacije kojem i ne preti opasnost nerazumevanja. Međutim, čim koncepti koji pokušavaju da (se) komuniciraju postanu složeniji, čim uključe emocije, mentalne sklopove sagovornika ili strana koje komuniciraju (to može biti umetničko delo, tekst, živa reč, ali i neverbalna komunikacija), javlja se problem razumevanja. Filozofija pokušava da razreši taj dijalektički problem metodom predefinisanja pojmova. Običan čovek i ne mari mnogo za dijalektiku, ali, možemo li mu zameriti? Opasnost pisanja ogleda se u razumevanju i značenju, ali kada to napišem najmanje mislim da je opasnost sama mogućnost nerazumevanja. Pravu opasnost predstavlja kvalitet tog nerazumevanja, sve ono što nerazumevanje izazove. Još je i opasnije razumeti napisano, kako po pisca tako i po čitaoca. Pretpostavimo da ste me razumeli i da je, kako volim da verujem, moja veština odgovorila izazovu i da sam ono promišljeno uspeo da prenesem nedvosmisleno i razumljivo, ili da sam vešto ostao nedorečen ili nejasan tačno na mestima na kojima sam želeo i iz tačno definisanih razloga. Zarad stilske figure, vođenja narativa u određenom pravcu itd. Određeni broj vas već u sebi skicira moj mentalni i duhovni profil. Čitaocu se sada obraćam direktno. To je izbor koji sam bio prinuđen da napravim, inače bi, bez izbora pozicije mene, kao pripovedača, pisati bilo nemoguće. Reflektovanje sebe na izbore koje vršimo je neminovno. Tako sam, izabravši kako i o čemu ću pisati, sebe već unekoliko predstavio. Istovremeno pokušavam da taj izbor ne obelodanim direktno. Oni veštiji u zaključivanju će tu moju odluku razumeti svesno, ostali će samo osetiti, ali prema svemu što se pred čoveka ispreči,  čovek neminovno izgradi stav, i ispoljava ga, svesno ili ne. Pisati se može zato što se ima šta da kaže, ali mogu se imati i porivi drugačije vrste, recimo onaj romantični, „nešto me tera“. Težnja za pisanjem može biti ukorenjena i u želji da se neko, kao pisac društveno (pa, što da ne – i komercijalno) ostvari. Opasnost pisanja ogleda se u tome što se često nema izbora. Ako sam već odlučio da nešto napišem, i da to neko pročita, morao sam da prinesem žrtvu. Samim tim što sam nešto napisao, istovremeno sam i samog sebe izjasnio. Isto je i sa stvaranjem uopšte.

Veština pisanja počinje onog trenutka kada vas navedem na pogrešan trag o sebi samom (mada bi lepo zvučalo i „o sebi samima“). Ili kada vas navedem da zastanete. Nemojte se zavaravati, sve je uvek vezano za ego; pa i vi, dok ovo čitate, slažete koncepte i reči u celinu koju onda upoređujete i merite prema svom egu. Ako vam i napišem nešto bez rezerve, direktno i tačno onako kako mislim, situacija se ne menja mnogo. Izjašnjavati se predstavlja mentalni i duhovni striptiz, pokazivanje intimnosti i obelodanjivanje sebe u nagosti izjašnjavanja. Ja se umnogome koristim otklonom koji se stvara u procesu pretvaranja misaonih konstrukata u reči, budući da se u toj translaciji gubi dosta od izvornog značenja. Služim se, takođe, i strukturom rečenice, redosledom reči i sintagmi, koji stvaram prema zvučnosti, značenju, ali i prema dramskom potencijalu. Zato se i kaže da pojava govora predstavlja Pad. Pisanje, kao i umetnost, predstavlja pokušaj da se taj pad nadomesti. Naizgled, komuniciramo više i složenije, ali u suštini se sve, ili veći deo komunikacije svodi na igru gluvih telefona. Pojava pisma predstavlja još veći Pad. Od čiste misli, ono što stigne do slova ne zadrži ni stoti deo originalne punoće i mnogoznačnosti. Ali što je najbitnije, ne zadržava osećaj iz kojeg se nešto izgovara. Svakako, postoji intonacija, ali ona je rezervisana za govor, i jezik intonacije nije ni blizu tako razgranat kao jezik u užem smislu. Osećaj se u „primitivnoj“ komunikaciji podrazumeva, ali prevođenjem duhovnog stanja, kakvo je mišljenje i misao, u materijalno, u reč ili glas, duhovna komponenta se gubi, osim ako nismo sposobni da je prenesemo, naučimo ili anticipiramo.

Međutim, ego je već izgrađen i u sebe je usisao jezik, civilizacija je iznedrila čak i ego iznad ega, pa su vajkanja na tu temu i pokušaji psihologije da pobedi ili ukroti ego čista utopija i fantazija. Demistifikacija procesa mišljenja, demistifikacija društvenih obrazaca, iznošenje dokaza „za“ ili „protiv“, dolazi takođe iz ega i sve se na isto i svede, u krugu koji egom počinje a njime se i završava. Uzmimo da sam definisan i raskrinkan, da je moja motivacija da pišem (a nju koristim samo kao zgodan primer da iskažem ono što sam namerio), nekom vrsnom psihologu jasna do tančina, jer je na mom primeru odmah uvideo obrasce koji impliciraju određeno značenje a koji su odavno ustanovljeni i još hiljadu puta potvrđeni. Ja tvrdm da objektivnost, koja nije čisto matematičke prirode, ne može da postoji tako da bismo je razumeli i usvojili. Jer, odjednom mogu da napišem kako je upravo na mom licu preletela crna senka nekih davnih sećanja, kako planina o kojoj razmišljam, u oktobru ima boju nečijih pramenova. A mogu i nekom da opsujem majku. Biram, ipak, da ostanem odmeren i pokušam da održim ravnodušnost i hladnoću, ako sam ih uopšte i uspostavio. Sve zamerke koje se možda mogu uputiti na do sada napisano, nisu previše bitne, uspeo sam da izazovem određenu atmosferu, i određeni emotivni i intelektualni okvir. Zato pisanje nalikuje zavođenju. I zato žene svesne toga i vole pisce. Zato mogu da vam, kao zavedenoj ženi, utopljene u atmosferu koju sam izgradio, prenesem mnogo više nego što sam zapravo rekao.

O čemu sam pisao? Opasnost je pisati, kao što je opasnost živeti. Oni koji opasnost življenja shvate kao pretnju po biće, obično se povlače u manastir ili neko slično duhovno pribežište. Oni koji opasnost življenja shvate kao pretnju po ego, obično se povlače u stav i opredeljenje. Pa, kako onda treba pisati? Pretpostavljam da je jedino moguće pisati onako kako onaj koji piše odluči. Treba pisati kao vežbu, da se pobedi mnogoznačnost i bojazan od raskrinkavanja sebe, da se pobedi divljaštvo sveopšeg nerazumevanja i usamljenosti u eri komunikacije. Treba pisati tako da se evociraju ideje koje, i pored naslaganih i nataloženih vrtloga strahova, društvene uslovljenosti i vaspitanja, i dalje živo pulsiraju u pozadini svakog bića. Treba pisati suprotno od ovoga kako sada pišem, dakle – sa zanosom, sa strašću, sa posvećenošću. Treba pisati tako da se veština (ne tehnička veština, ona se podrazumeva i svako je sa malo truda može savladati, i moram priznati da ne podnosim one koji i dalje pokušavaju, pa skoro i da su uspeli, da tehničku veštinu proglase umetnošću, a sve kako bi prikrili sopstvenu prozaičnost i siromaštvo duha) dovede do takvih visina, da se misli koje se zapisuju, a koje izlaze iz ega, toliko jasno i živo otelotvore,  da se od pojedinačnosti jednog ega, da kažem – egića, kosmičkim principom jednog u svemu (i obrnuto), odjednom rasprostre širina sveukupnosti postojanja, u kojem vrediš onoliko – koliko si uspeo da pobediš sebe u sebi. Takva pobeda sama po sebi podrazumeva određen stav i određenu vertikalnu hijerarhiju.

A sada bih vas zamolio da se setite Majstora i Margarite, i Ješue Ha Nocrija i njegovog Jevanđelja. (Od Seneke sam naučio i usvojio manir da svojim čitaocima uvek na kraju poklonim nešto vrednije od onoga što sam mogu da im pružim). Opasno je pisati, kao što je opasno živeti, ali je još i opasnije – pomiriti se. Eto! Treba pisati kao Hamvaš:

Sme li se izmiriti?

Uzrok nevolje je rano izmirenje. Ne prihvatam nikakvu zajednicu koja danas postoji. Ni narod, ni naciju, ni kastu, niti klasu, ni rasu, ni religiju, ni pogled na svet. Jedina zajednica, čiju važnost za sebe primam, jeste zajednica svetaca, Crkva. Jedinstvo čovečanstva u znaku Jevanđelja. Biti sam jeste ludilo, ali pre biti lud, nego korumpiran. Kler, vojska, industrija, banka, nacija, država, univerzitet, socijalizam, fašizam, komunizam, mondeni građanin, čak mondeni proleter udružili su se u jedan jedini aparat za narušavanje bivstva u okviru kojeg se nalazimo u permanentnom ratnom stanju. Što se naziva borbom za opstanak. Ne priznajem taj životni poredak, i smatram ga nelegalnim. Spremnost na rat je spremnost na ubistva. Ili kompromis. U stvarnosti je kompromis rešenje slabog čoveka, ako nema ručka, onda bar mrvice. Rezultat je pseudo-pacifikovani čovek, zbog malih uživanja suludo juriti u rasipanje do propasti. A o svemu, pak, duboko ćutati, praviti se kao da je prolazna zabuna, i tešiti se time da je, konačno, uvek tako bilo kroz istoriju. Protiv toga je moguć samo jedan jedini stav: najodlučnija suprotstavljenost i beskompromisnost na svakoj tački. Anatema. Nema izmirenja. Čovek treba za sebe da rezerviše celu zalihu mržnje sveta, kako se ne bi dao, i kako ne bi bio sposoban da popusti. U ovoj mržnji mora biti radikalna čovečnost čoveka. Razjarenost je moje izmirenje. Ne trpim nigde, u nikome nikakvo kvarenje bivstva.

Bela Hamvaš

Za P.U.L.S.E: Jovan Veljković

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  bela hamvaš, Jovan Veljković, Komunikacija, pisanje, Sociologija