Oni objedinjuju italijanski, danski i engleski svojim porodičnim nasleđem, jezikom i imenom. Oni su izvan svih epoha, rok grupa koja izmiče definicijama, emblematična slika novog, dekonstruisanog sveta u kom je razbijen metafizički narativ rodova. Oni su Måneskin (danski, izgovor: Moneskin), mesečina, pod kojom Jungove Senke žive punim životom. Ćutite i budite dobri, kaže naslov pesme kojom su pobedili na Evroviziji 2021.

Sa samo dvadeset godina, kako kaže pesma po kojoj je naslovljen i album iz 2020, članovi ove grupe su postali svetske zvezde. Oni ne žele da ostave samo novac za sobom i nestanu. Njihov cilj je da ostanu verni sebi, samo što je njihovo sopstvo još uvek neodređeno. U traženju postavljaju načelna filozofsko-društvena pitanja – Da li se boriti ili pobeći? / Da li ćeš krivicu preuzeti na sebe ili prebaciti na druge? Poziv na odgovornost ubrzo biva prikazan i prokazan kroz sočivo idividualnosti. Odgovornost ka društvu i bližnjem se briše, reč je o odgovornosti prema sebi.

Moneskin slikaju svet u kom je sve dozvoljeno. Određena vrsta duhovnosti prožima tekstove – Put je teži kad nišaniš u nebo/Izaberi stvari koje su zaista važne (Dvadeset godina) – da bi već u sledećem trenutku poništila sebe paradoksalno slaveći materijalizam, podjednako uzdižući telo i duh. Inkluzija je dakle jedan od mehanizama novog sveta – Izaberi ljubav ili dijamante, demone ili svece. Ne postoji dobro ili loše, postoji samo unutrašnja želja za samoostvarenjem, a ona ne mora da se pravda čoveku, ponajmanje Bogu.

Drugim rečima, novi svet ne počiva na dogmatskim postulatima religija niti na filozofsko-moralnim načelima. Čovekovi id i ego se prepliću i nadjačavaju diktirajući pojedincu kako da se ophodi prema sebi i drugima. Autor Harari ovu novu vrstu u istoimenoj knjizi naziva homo deus, a  krilatica – Ako prija, samo napred (If it feels good, do it) – najbolje opisuje promenu paradigme: okrenutost ka sebi.

U spotu za pesmu Dvadeset godina frontmen grupe Damjano David požudno ljubi svoj odraz u ogledalu. Zatim se u pesmi Strah od mraka (La paura del buio) zamišlja nad sobom, pa kaže – Nekada sam sebi kao čudo, / nekada smešan. Moneskinov novi čovek je dakle  u večitoj transformaciji, zarobljen u igri oslobađanja, ne interesuje ga drugi jer je samo svoj, ali bez potvrde i priznanja zajednice, on postoji samo za sebe, praktično je nevidljiv. Svoj lik u ogledalu, dakle Drugi u samome čoveku, takođe ostaje senka u mraku, ukoliko se ne prikaže. Stihovi Sh*t Blvd – Reci da me želiš/reci da me mrziš  – oslikavaju neravnotežu između tradicionalnog i (post)modernog u pojedincu, koja je postignuta izvrtanjem poruka. Upravo u smeni samosvesti i samoljublja, koja ne progovara samo kroz tekstove, već je i vizualizovana, leži privlačnost i uspeh ovog benda. Moneskin progovaraju jezikom koji je podjednako blizak tradicionalnom čoveku koliko i modernom. To je jezik mladosti, buntovništva, samopotrage. To je čovek koji traga za domom, u krajnjoj liniji – za sobom. U pesmi Povratak kući (Tornare a casa) put je apstrahovan, gotovo prožet Duhom – Želim da stignem tamo gde se prekida ljudsko oko. A gde se prekida ljudsko oko, započinje božansko. Mogućnosti interpretacije su nebrojene, pa bi se umesto oboženja u duhovnom smislu moglo govoriti o uzdizanju čoveka do samog božanstva.

Moneskin su začetnici nove religije. Dijalektiku hrišćanstva će zameniti dijalektikom subjekta relativizujući svaki vid ideologije, metanarativa i strukture na kojima počiva svet. U odbacivanju autoriteta, neodređenog ali ne i imaginarnog, oni će se odreći svakog moralnog kreda. Zakleće svakog oponenta u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, najsvetijeg i najuzvišenijeg autoriteta, i time dvostruko izvrgnuti ruglu poredak; podjednako je labilan svet koji umetnik stvara izvrćući postojeći na naličje – Odlučio sam da budem jedan i uzdignem se na nebo (…)/nisu ti nikada govorili o poslu umetnika? Moneskin suprotstavljaju Trojstvu jedninu subjekta, ali ne i njegovo jedinstvo, jer on oscilira između visine i dna, on je framgmentarno uskrsnuće palih i pokidanih kategorija; on ljubi nebo, pa jede asfalt. Ne postoji uzvišeno, netaknuto, zabranjeno za novog čoveka. On skida Trojicu sa njihovog prestola i kaže: Napravite mesta/ mnogo mesta/ više mi nije dovoljan svet/ nije dovoljna scena. Sledeći cilj su nebesa, sledeći korak svrgavanje Boga, postajanje Bogom, vaskrsenje i ovekovečavanje nakon mnogo uzaludnih smrti.

Jedan od glavnih imperativa današnjice postala je besmrtnost. Međutim, po rečima savremenog italijanskog filozofa Umberta Galimbertija, danas nije produžen životni vek, već starost. Galimberti razvija svoju tezu time što ukazuje na to da je ovaj svet – svet bez Boga – nezavisno od toga da li verujemo da Bog postoji ili ne, jer možemo da ga zamislimo, osmislimo i živimo bez Njega. U suštini, ulogu Boga je preuzeo čovek. On je stvaralac i sam svoj sudija. U očajničkom poduhvatu oslobađanja od autoriteta, sistema, institucionalizovanosti, komunizma, religije, čovek se u nekim sferama približio životinji, u drugim opet humanoidu. Globalni kapitalizam, demokratija i slobodoumlje doživeljavaju procvat u svojim krajnostima. Da li je moguće da se čovek oslobodio inhibicija koje psiha i društvo nameću kako bi zaštitile opstanak vrste? Pomislimo samo na inhibiciju seksualne želje prema krvnom srodniku. Sledeća na skali je istopolnost. Naravno, ovo je spekulacija i poigravanje psihološkim kategorijama, ali identitet već uveliko doživljava svoju rekonstrukciju i odbacuje premise koje su dosad rukovodile tradicionalnim društvenim zajednicama. Ma koliko pojedinci tvrdili da ne razmišljaju o svom identitetu jer time bi mu pridali važnost, svedoci smo vremena u kom se na svakom koraku o njemu polemiše i pritom svaki pojedinac, ne više grupa, smatra da ima pravo da zablista u svetlu današnje šarolike pozornice.

S druge strane skale imamo delove sveta koji žive u izolaciji, oskudici, neinformisanosti, i kao krajnji oblik gluposti – terorizam. Harari ukazuje na to kako ljudi željni moći, izrazito egoistični ljudi, u nedostatku inteligencije, pribegavaju nižim oblicima manipulacije – nasilju. Iako se danas sve manje vode oružani ratovi, oni i dalje postoje kao najniži vid igre moći. Ratovi savremenog (post)modernog sveta su perfidniji. To su biološko-hemijski i tehnološki ratovi. Jer tehnologija, formule i napici jesu ono što će čoveku potencijalno doneti besmrtnost.

Međutim, najgori ratovi su oni unutrašnji. Savremeni mladi čovek je izgubljen. On živi u dva sveta – fizičkom i virtuelnom – i oba su podjednako realna. U pobedničkoj pesmi Evrovizije, Ćutite i budite dobri (Buoni e zitti), Damjano izbacuje glumce sa scene jer nema više glume. Gluma je život; život je gluma. Previše puta je on bio zatvoren napolju. Da ne razmišlja, on ne može. Mogu samo da mu odrube glavu. On, ona, mi, oni, svi smo poludeli, ali smo drugačiji od njih. Uspon subjekta počiva na poništavanju razlike i istovetnosti. Poigravanjem ovim dvema kategorijama, zapravo otuđenjem Drugog, a zatim prihvatanjem istog, stvara se iluzija večnosti, beskonačni prostor igre u kojoj se ciklično smenjuju različitost i uniformnost kao njen pandan.

Nadalje, savremeni čovek živi u izlogu. Pravila konzumerizma prenela su se i na virtuelni svet. Društvo je ocenjivačko, moglo bi se reći i osuđujuće, ma koliko to paradoksalno zvučalo pored slavljenja tolerancije, koja gotovo da je zadobila status religije. Izlaže se intima, objavljuju diplome; ocenjuje se srcima ili izostankom istih i komentariše. Spas bi mogla biti umetnost oličena u Marleni, muzi benda, o kojoj pevaju u Povratku kući i pesmi Umreću kao car. U spotu za prvonavedenu pesmu, Marlena zavodi sve članove benda i podjednako im izmiče. Ona je neuhvatljiva esencija, ono za čim žude i o čemu pevaju, iluzija koja se rasprši nakon svake pesme i ono što ih tera da nastave, pa čak i da plešu valcer sa đavolom (Strah od mraka).

Većina spotova je senzualna, erotski nabijena, članovi su polunagi, imaju duge kose, nalakirane nokte, ljube se muško i žensko, muško i muško… Granica između rodova je fluidna. Na mesečini članovi puštaju svoje dvojnike, koji žive sa Frankeštajnom, gospodinom Hajdom, vukodlacima i drugim Senkama. Estetika postmoderne ne povlađuje oku, ona povlađuje željama i nagonima. Simptomatično, Moneskin su protivteža svemu što će ih definisati i staviti u kalup. Međutim, ako se opredelimo za tumačenje umetnosti ovog benda u ključu ironije i autoironije, zaključićemo da je celokupan njihov imidž preslika društva u kom živimo, u krajnju ruku kritika istog. Oni prebacuju lopticu, menjaju uloge između gospodara i roba. Da bi došlo do preporoda subjekta, najpre objektivizacija mora da doživi vrhunac. Stoga se u pesmi Strah od mraka protive opresoru rečima: Prodaj me/ kupi me/ ti si onaj koji će se plašiti… iako opresor nije definisan. Prevedeno u jezik filozofije, čovek u današnjem svetu je čas predmet čas posmatrač, čas konzumator čas roba, čas subjekat čas objekat. Živi u protivrečnostima.

Moneskin su neopredeljeni, fluidni, protiv sistema, i sami sistem, protiv poretka, i sami poredak, neodređeni, nedorečeni, borci koji ruše sve pred sobom, a ne znaju još šta grade. Njihova samopotvrda je u negaciji. Oni su protiv autoriteta, a nesvesno sami postaju jedan. Ostaje nam da se nadamo da će ovi mladi ljudi, predstavnici jedne jedne nove vrste humanizma, samosmisliti sebe i čitavu jednu generaciju bez “(samo)ubistva”, kada iz buntovne mladosti pređu u samoosvešćeno zrelo doba u eri posthumanizma.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

Inspiracija: Derrida, Lacan, Heidegger

Preporuka i izvor: Podcast Umberto Galimberti 

Homo Deus – Harari, Yuval Noah

Napomena:

Stihove prevela Aleksandra Đorđević

Parafrazirani stihovi su označeni kurzivom

Tekstovi o muzici na portalu Pulsa

  Aleksandra Đorđević, Moneskin, Muzika