“Školice” – Hulio Kortasar

Inovantna, originalna, ambiciozna, hrabra i pomalo riskantna zamisao argentinskog pisca Hulija Kortasara, kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka pisao roman “Školice” na kraju se isplatila. Šest decenija od njegovog objavljivanja, ovo remek-delo nastavlja da provocira i intrigira čitaoce širom sveta. Knjiga kroz koju se prolazi na tri načina bila je atomska bomba na literarnoj sceni.

Ako te zanima šta mislim o ovoj knjizi, reći ću ti, sa uobičajenom skromnošću, da će biti jedna vrsta atomske bombe na književnoj sceni Latinske Amerike – zapisao je Kortasar u pismu koje je 1962, godinu dana pre izdavanja “Školica” (28. jun 1963), poslao svom prijatelju, američkom pesniku Polu Belkburnu.

Slavni Argentinac nije ni morao da bude skroman, jer je njegovim roman započeo hispanoamerički “bum”, nastavljen u delima nobelovaca Gabrijela Garsije Markesa i Marija Vargasa Ljose i Meksinakca Karlosa Fuentesa.

– “Školice” ni posle pet decenija ne gube na inovativnosti i originalnosti, jer dozvoljavaju svakom čitaocu da prati kreativnu liniju koja odgovara njegovom senzibilitetu. Svaka generacija čita ovaj roman na različit način – smatra ugledni pisac, kritičar i profesor Hulio Ortega.

Porušio mnoge brane

– Sa “Školicama” sam porušio tolike brane i srušio tolika vrata i samog sebe razložio na delove, da mi ne bi bilo žao da sad umrem – kazao je autor po objavljivanju kultnog romana. Smrt ga je pak zatekla mnogo godina kasnije, 12. februara 1984. u Parizu, u kome je proživeo drugu polovinu svog života. Posle proslave pola veka od objavljivanja “Školica”, Argentinci će tako 2014. ući u “Godinu Hulija Kortasara” i obeležiti tri decenije od smrti velikog književnog genija.

Kontranovela, hronika jednog ludila, crna rupa ogromnog levka, krik upozorenja, jedna vrsta atomske bombe, poziv na neophodan nered, beskonačni lavirinti reči, velika humoreska – samo su neki od opisa Kortasarovih savremenika koji su pokušali da na jednostavan način opišu komplikovanu formu “Školica” i fenomen njenog uspeha.

– “Školice” su zbir mnogih želja, ideja, nadanja i, naravno, životnih poraza – objašnjavao je Kortasar.

Tehnika pripovedanja koju je upotrebio autor razlikovala se od svega do tada viđenog u literaturi. Smešten u dve “scenografije”, gradove Pariz i Buenos Ajres, roman “Školice” je podeljen na 155 poglavlja koja se mogu čitati proizvoljnim redosledom, kombinovani sa podtekstovima iz drugih dela. Jedan od tri metoda čitanja je da se prati uobičajena linearna struktura, od prvog poglavlja. U tom slučaju, knjiga se završava u 56. poglavlju, a preostali deo je označen kao “suvišan”. Drugi metod predlaže sam autor, a na ovaj način “Školice” počinju od 73. poglavlja, a zatim se prati tabela sa uputstvima data na prvoj stranici romana. Treći način je potpuno proizvoljan i ostavlja mogućnost čitaocu da bira poglavlja i prati redosled koji sam izabere.

“Putujući” sa glavnim junakom Oliveirom “tamo i ovamo”, čitaoci ostaju fascinirani njegovom ljubavnicom Magom, upoznaju intelektualce i osobenjake koji čine “Klub zmije”, saznaju književne ideje Morelija, romanopisca koji je, na neki način, Kortasarov alter-ego i junak “suvišnih poglavlja”. Čitanje knjige, međutim, osim neuobičajene naracije, prate i druge “komplikacije”. Neka poglavlja su ispričana u prvom, a neka u trećem licu, mešaju se unutrašnji monolozi sa naratorovim obraćanjem u samo jednoj rečenici. Kortasar koristi razne jezike i meša ih sa stihovima iz džez pesama.

Uprkos komplikovanoj strukturi i stilu, uspeh “Školica” bio je neverovatan među mlađom populacijom.

– Čitali smo je u pozadini burnih dešavanja u Evropi i Latinskoj Americi. Cela generacija identifikovala se sa romanom i njegovim junacima. Pobožno smo ponavljali Oliveirine reči s početka knjige: “Hoću li sresti Magu”? Devojke su htele da budu kao ona, a muškarci da budu Oliveira, a svi smo želeli da živimo u Parizu i Buenos Ajresu – priseća se urugvajska književnica i Kortasarova bliska prijateljica Kristina Peri Rosi.

Kortasar je roman prvobitno nazvao “Mandala”, kao aluziju na budistički i hinduistički simbol Univerzuma i energije. Pred sam izlazak romana promenio je naslov u “Školice”, jer mu je “Mandala” zvučala pretenciozno.

– Školice su kao gotovo sve dečije igre male ceremonije koje imaju mitski i religijski prizvuk – objasnio je autor.

I na ovogodišnji veliki jubilej mnogi pokušavaju da otkriju Kortasarove “zanatske tajne” i daju neka nova tumačenja njegovog najpoznatijeg dela. A možda bi bilo najbolje da se rukovode rečima samog autora koje je izgovorio pred kraj života:

– Taj su roman kritičari secirali i analizirali sa krajnjom pažnjom, ali to je, zapravo, knjiga koja nije pisana ni po kakvom planu. Tek kada sam imao na stolu nagomilane sve stranice, svu tu masu poglavlja i fragmenata, osetio sam potrebu da među njima napravim neki relativan red. Ali, taj red nije bio u meni dok sam pisao!

Rekli su o romanu

Mario Vargas Ljosa: “Nijedan drugi pisac nije dao igri toliko književno dostojanstvo kao Kortasar, niti je učinio igru tako korisnim i originalnim elementom umetničke kreacije.”

Oktavio Pas: “Njegova proza je načinjena od vazduha, bestežinska i bestelesna, ali čujna kao vetar i budi u nama mnoge slike i vizije. Ona na savršen način povezuje ulične ritmove grada i pesnikov monolog.”

Gabrijel Garsija Markes: “Kortasar nam je ostavio jedno, možda, nedorečeno delo, ali lepo i neprolazno kao naša sećanja”.

Karlos Fuentes: “Kortasar je Simon Bolivar latinoameričke književnosti. To je čovek koji nas je oslobodio, koji nam je pokazaoda je sve moguće.”