Nepodnošljiva lakoća postojanja

Apsolutni pobornici samoubistva ne žele da plate cenu koju traži istinski život. U želji da preduhitre sopstvenu smrt, oni život ubijaju jednim udarcem – makar i produženim – umesto da dopuste da život sazri i umru u vremenu. Samoubistvo, kao takvo, je čin nasilja nad sopstvenim bićem ali i porodicom kao i društvom. Prekidajući sebi život, samoubica istovremeno potvrđuje i odbacuje sudbinu smrtne osobe. Pošto se osećaju nemoćnim da prihvate rizik življenja i da umru kada im to nametne životni časovnik, samoubice, u stvari, žele da ukinu svoju sudbinu smrtnog bića.

Naravno, svako objašnjenje samoubistva, pa i ovo, uzaludno je i neopravdano uprošćavanje stvari koje nisu objašnjive.

Svako od nas, na svoj visoko individualan način nosi u sebi skrivenog samoubicu i ova težnja se da ispoljiti kao normalna ali i patološka pojava. Pitanje je koji je to trenutak kada jedno prelazi u drugo a skoro uvek prvo (normalno) prelazi u drugo (patološko).

U biti samoubistva leži paradoks – umire se da bi živelo, ubija se da bi se postojalo.

Samoubistvo je čin u kome pojedinci ostvaruju krajnju slobodu da bi se usmrtili jer više nisu u stanju da posmatraju smrt kao normalan kraj života. Pojam slobode, u ovom kontekstu, sastoji se u nasilnom prekraćivanju života kako se ne bi moralo umreti, sloboda da se odjednom prekine proticanje vremena kako se ne bi morao čekati neodređeni kraj, sloboda da se počini naoko besmisleni čin da bi se dao smisao postojanju, ukratko, sloboda da se umre odjednom umesto u depresiji, bolu, usamljenosti, napuštenosti, nemoći, starosti, u nepodnošljivom strahu od života i smrti.

Samoubistvo, dakle, služi ljudima da bi se oslobodili straha tj. od straha od smrti i od straha od života. Najgore je, u stvari, to ćutanje samoubica. To je najveće nasilje nad nama živima.

za P.U.L.S.E   Boban Savković

„Čoveku koji sve zna ne preostaje nista do da prosvira sebi metak kroz glavu.” Predstavnici egzistencijalisticke filosofije Seren Kjerkegor, Karl Jaspers, Žan-Pol Sartr, Martin Hajdeger pišu o apsurdu čovekove egzistencije. Lav Šestov je, takođe, filosof apsurda i paradoksa. Sartr je skeptik u odnosu na ljudsku egzistenciju, jer je „čovek jedna nekorisna strast, drugi čovek je prokletstvo i pakao života mog, kao što sam isto i ja njegovog“.

Najizrazitiji predstavnik filosofije apsurda Alber Kami tvrdi da je smrt osnova apsurda, a pitanje konačnosti i njeno prevazilaženje je egzistencijalni filosofski problem. „Samoubistvo, veli Kami, jeste lični, a ne društveni problem“.

Postoje tri premise koje Kami postavlja pre samoubistva: svet je apsurdan, ja sam stranac u tom svetu, moj život je besmislen. Iz svega ovog proističe zaključak „Ne vredi živeti“. Ali, i Kami i drugi egzistencijalisti pitaju se: mora li apsurd neminovno da vodi samoubistvu? Pesnik Milan Rakić kaže: „Ni u jedan ponor se ne može dugo gledati, a da se ne oseti vrtoglavica i užas“.

„Prosto, osetio sam, odjednom, potrebu za onim što je nemoguće“, piše Kami u Kaliguli. Kami zaključuje da stvarnost i svet koji nas okružuju nisu u skladu sa čovekovim stremljenjima, ili kako bi on to rekao- sa njegovom lucidnošću. Aktom samoubistva, takav čovek izvršava zakon nužnosti, jer onaj suprotni put u enantiodromiji je porušen za njega i on njime ne može da se kreće. Apsurd se pojavljuje i u trenucima saznanja da na racionalne težnje čovekove spoljni svet ne odgovara, a tu poraznu činjenicu ne može da podnese.

U osnovi svega je dvojstvo: zlo i dobro, vruće i hladno, prijatno i neprijatno. Taj dualitet, kako bi rekao Jung, leži svuda.

Postoji samo jedan slučaj kad je očaj čist. To je slučaj osuđenog na smrt. Mogli bismo zapitati čoveka očajnog zbog ljubavi da li pristaje da ga sutradan giljotiniraju i on bi odbio. Zbog straha pred mučenjem? Da. Ali se strah u ovom slučaju rađa iz sigurnosti, bolje reći iz matematičkog elementa koji sačinjava tu sigurnost (Ova razmatranja upotrebio je Kami istovremeno u „Strancu“ i u „Mitu o Sizifu“).

Apsurd je ovde savršeno jasan. On je suprotnost iracionalnom. On nosi sve znakove očitosti. A iracionalna je, i bila bi iracionalna, prolazna i samrtnička nada da će to prestati i da će se smrt izbeći. Ali, nije apsurdna. „Očito je da će mu odrubiti glavu, i za to vreme dok je bistar i svestan, štaviše, dok se sva njegova bistra svest usredsređuje na činjenicu da će mu odrubiti glavu“, kaže Kami u „Zapisima“.

Apsurdni junak, kao što je Kirilov iz „Zlih duha“ Fjodora Dostojevskog kaže: „Ako nema Boga, onda sam ja Bog, Ako Boga ima, onda je sve njegova potpuna volja i ja ne mogu iz volje njegove. Ako nema, onda je potpuna volja moja i dužan sam obznaniti svoju volju“

Za Kirilova nema uzvišenije ideje do da Boga nema. Zakoni planete su laž i đavolov vodvilj. Pa, zašto živeti? Odgovori, ako si čovek. Celo spasenje za svakog je dokazati tu misao.’ govorio je Kirilov.

Apsurdni junak ne razume kako je ateista dosad mogao znati da nema Boga, a nije se ubio? Saznati da nema Boga, a ne saznati da se u taj isti čas sam postaje Bog – to je apsurd, inače čovek mora ubiti sebe, nikako drukčije.

Kami potvrđuje da je Kirilov u pravu. Počiniti samoubistvo znači dokazati svoju slobodu. Ljudi se obmanjuju da su slobodni. Osuđeni na smrt nemaju te obmane. Jaspers uvodi pojam Boga kao vođstvo, ne kao neku personifikaciju iz hrišćanske mitologije, već kao jasnost, izvesnost koja se javlja u čoveku. Ovakav kakav je, čovek je rob tragizma, tiranije i užasa. Da bi se oslobodio svega toga, on mora postati čovek-bog. Bog je bol straha od smrti. Ko pobedi bol i strah, taj će sam postati Bog.

Raskoljnikov kaže: „Ako čovek valja da raste, Bog bi trebalo da se smanjuje. Ali, kako je to moguće, kad Bog nije telesan, kad ni na koji način nije prisutan kao sam Bog. Ako Bog vodi, na koji način čovek čuje šta Bog hoće? Postoji li susret čoveka sa Bogom? Kako se on ostvaruje? Čoveku kome je život postao jasan, Bog je dao sve mogućnosti, a među njima i situaciju bezizlaznog uništenja. Tako se Bog u ideji apsurda tretira kao zločinačko božanstvo koje satire i negira čoveka. Individuum se kao stvorenje može suprotstaviti samo Stvoritelju. Njemu je potreban Bog kojim on podržava neku vrstu mračne koketerije…

Crv je u čovekovom srcu. Tamo ga treba tražiti.

Ubiti se u izvesnom smislu, kao u melodrami, znači priznati. Priznati da nas je zivot prevazišao ili da ga ne shvatamo.

Svet koji možemo objasniti, makar i lošim razlozima, blizak nam je. Međutim, u jednom svetu lišenom iluzija i jasnoće čovek se oseća strancem.

U osnovi svake lepote leži nesto nečovečno.

Hteti – to znači izazvati paradokse.

„U svome porazu, piše Kjerkegor, vernik nalazi svoj trijumf.“

Ono što znam, ono što je sigurno, ono što ne mogu da negiram, ono što ne mogu da odbacim – eto šta je važno.

Apsurd mi objašnjava ovo pitanje: ne postoji sutra.

Što više volimo, apsurd postaje sve jači.

Ne verovati u duboki smisao stvari, svojstvo je apsurdnog čoveka.

Ovaj svet ima viši smisao, koji prevazilazi njegove nemire ili ništa nije istinito sem ovih nemira.

Egzistencija je lažna i večna.

Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da sebi predstavljamo kao srećnog.

Kami, Mit o Sizifu,

“Junak Dostojevskog Kirilov, prototip je za ideju da se besmisao života ne razara u besmislu ne-postojanja. Smrt ne oslobađa od ništavila života, naročito ne onda ako se u samom životu začne diktat za njegovim nestajanjem. Ne-prirodnost samoubistva je u tome što se smrću nastoji odbraniti sloboda kao privilegija života. Taj dobrovoljni prekid i odbijanje da se živi život je takvog tipa da se njime negira smisao života i smisao slobode. Jer je sloboda svedena na nultu tačku, odakle počinje tišina ne-postojanja. Samoubilački nagon za ukidanjem individualnog života utemeljen je na shvatanju da je čovjek, a ne Bog, vlasnik ljudskog života; Prema ovome, ako je čovjek apsolutni izvor vlastitog postojanja, unutrašnji nalog za dobrovoljnim prekidom života ima opravdanje u slobodnoj volji pojedinca. Ali, ako je čovjek stvoren, onda ta činjenica da je stvoreno stvorenje isključuje mogućnost da može da bude uzrok sopstvene smrti, kao što nije i ne može biti uzrok svog života. Jer čovjek nije darodavac, već primalac darova života, tako nije vlasnik već samo su-vlasnik života, gdje se kroz odgovornost potvrđuje ljudska ličnost. Na isti način, čovjek ne može preuzeti odgovornost za smrt drugog čovjeka, jer je to nasilno preuzimanje Božijih prerogativa. Samo su istorijski despoti i tirani, uzurpirali prirodno pravo čovjekovo na život, utemeljeno na religioznom biću čovjekovom i prigrabili moć da odlučuju o životima ljudi. Pogrešnost u osnovi svih tiranida je lažno uvjerenje tirana da se on kao pojedinac pita o smrti i životu svojih podanika.

U suštini postojanja je samotumačenje i interpretacija. No, sama interpretacija je podložna zakonu umiranja kao stanovištu sa koga se procjenjuje smisao postojanja. Krajnja tačka života u kojoj su iscrpljeni svi njegovi darovi, postaje glavni promoter života. Jer smisao kraja je takav da čovjek mora ubrzati sve svoje radnje do maksimuma da bi u okviru oročenog trajanja ispunio zahtjeve života.Ali, u procesu samotumačenja ne stižemo nikad do kraja, jer pred nama je uvijek, nikad iza nas, procjep nepostojanja. Pitanje zbog čega smo probuđeni iz sna jednog nepostojanja da bi prošavši kroz svjetlost života završili opet u ništavilu smrti ugrožava našu prividnu ravnotežu. I Edip je mislio da je odgonetnuo Sfinginu zagonetku, da je dobio i grad i vlast i kraljicu, a svjedoci smo koliko je njegovo znanje o čovjeku zapravo neznanje i totalna samoobmana. U perspektivi kraja, preispitivanjem života možda uvijek dobijamo lažnu sliku kao u iskrivljenom ogledalu? Jer ispred nas lebdi ta crna sjenka nepoznatog koja obesmišljava prolaznošću svaku misao i svako djelo, neprozirnost smrti iza koje se ne vidi ništa: Koprena smrti ležerno obmotana oko stabla života. Možemo u svakom trenutku da dobrovoljno okončamo život, ali i taj slobodno izabrani prekid individualnog postojanja, samo je potvrda da je smrt apsolutni gospodar života.

Čovjek mišljen u antropološkoj ravni, izvan eshatološke dimenzije postojanja, živi svoje konačne mogućnosti strepeći od apsolutnog kraja. Jer je u tom slučaju smrt onaj strašni sud u kome se ruši postojanje. Za velike monoteističke religije, smrt nije posljednja tačka života, već samo način da se domognemo vječnosti. Smrt je prolaz u kome se iz smrti prelazi u novi život. I o tome nas poučavaju svi proroci svijeta, od Bude do Konfučija, Muhameda ili Hrista. U religijskom iskustvu smisao života mjeri se prema tački umiranja, jer ispravan život po načelima moralne vrline osigurava čovjeku eshatološku budućnost. Tako se budno mora paziti na svaki pokret, ponašanje, djelo, misao ili izgovorenu riječ, jer je to „ulaznica“ kojom se može pribaviti vječni život. Barijera smrti može da ima dvostruki smisao za čovjeka. Ili se pretpostavlja kao apsolutni kraj čime se čovjek uzdiže kao konačno biće koje bivstvuje u svojim konačnim mogućnostima? Ili se smrt shvata kao tačka provjere života, u kojoj se odlučuje o vječnosti? Dakle, ili smo pred nepremostivim bedemom smrti kao pred zidom plača, pred kojim se sve završava, ili smrt znači oslobođenje, put u neki viši oblik postojanja? Pitanje da li je smrt kraj ili početak sadrži ključ za antropološko shvatanje čovjeka, ali nam i suštinski otvara prolaz prema metafizici i religiji.

Sonja Tomović – Šundić

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Alber Kami, Društvo, Samoubistvo