Post-moderno društvo zvezdane zabave ili tehnofeudalizam?

Uprkos vrlo živopisnim — i ništa manje infantilnim — holivudskim predstavama o budućnosti čovečanstva, koje će pobedonosno da se širi diljem međugalaktičkih prostora, pri tom volšebnim mačevima i laserskim pištoljima uništavajući sile zla, jedini naš životodavni dom i dalje ostaje planeta Zemlja. A ona je, kako nam je pokazala i fotografija napravljena s robotske letilice Voyager 1 koja se zaputila u međuzvezdani prostor, gotovo neprimetna bledo-plava tačka u prividnom beskraju Kumove slame; vrteći se poput neumornih derviša njen ples je čoveka od iskona ostavljao upitnim. Svetlosno zagađenje, koje više i ne primećujemo, izbledelo je taj svakonoćni spektakl i pospešuje sve jasniju ravnodušnost za svet oko nas.

Premišljajući nad tom fotografijom američki astronom, Karl Sagan pokušao je da poetikom reči u modernom čoveku probudi ono što su generacije iz dublje prošlosti čovečanstva osećale instinktivno kada su stvarale mitove o Majci-Geji, Pačamami ili drugim varijantama personifikacije životvorne, zaštitne i negujuće aspekte prirode na zemlji:

„Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja možda izgleda beznačajna. Ali za nas je drugačije. Pogledajte ponovo tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj su… svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikada čuli; svako ljudsko biće koje je ikad postojalo — živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki skupljač plodova, svaki heroj i svaki plašljivac, svaki stvaralac i razarač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaka majka i svaki otac, dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki „vrhovni vođa”, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste — svi su živeli baš tu: na čestici prašine obešenoj na zrak Sunca.”

Karl Sagan, Bledo-plava tačka: Vizija ljudske budućnosti u svemiru

Šaka trenutnih vladalaca Univerzuma, međ njima i američki milijarderi Elon Mask i Džef Bezos, maštare da taj naš zajednički dom uskoro prošire i na najbližu nam drugu planetu — Mars. Prema njihovom planu, kad čovečanstvo uspe da sasvim upogani Zemlju, ljudska elita, zajedno sa njihovim Stetson šeširima, biće preseljena tamo uz pomoć veštačke inteligencije i prvoklasnih raketa, koje će da proizvode firme u njihovom vlasništvu. Tako bi se ujedno stvorilo i novo tržište za amazon.com i električne automobile tvrtke Tesla; jer — pitaju se — šta je, zapravo, život bez proširenja tržišta? Mask propagira stalni rast stanovništva, kritikuje Kinu što je uspela da zaustavi sopstvenu demografsku eksploziju, koja joj je vekovima donosila siromaštvo i čak masovnu glad, a on i lično doprinosi tom rastu budući da je otac jedanaestoro dece. Za sad. Time on poboljšava i genetski materijal čovečanstva; nesebično širi svoje superiorne gene uz pomoć niza isto tako elitnih sledbenica post-moderne varijante pozitivne eugenike. Za onu negativnu brinu se američki bombarderi, koji braneći slobodu i demokratiju, redovno bombama zasipaju one manje vredne primerke ljudske vrste iz nižerazrednih zemalja. Pre odlaska na Mars će, naravno, prepametni roboti i kiborzi hladnu i negostoljubivu crvenu planetu da preurede u kosmički Las Vegas sa palatama i tržnim centrima da bi se ljudska elita i tamo osećala ugodno. Karikiranje ovde ima za svrhu da istakne apsurd linearnog razmišljanja po kojem sposobni rađaju sposobne, geniji genije, a plava krv krljevske loze bogomdane vladare. Mask smatra da će ljudi uz pomoć digitalizacije i veštačke inteligencije da se oslobode bioloških ograničenja. Tako će kolonizovati i Mars, jer ljudi više neće biti pre svega biološka bića, kao i sve druge životinjske vrste, kojima je za opstanak u samoj osnovi potrebni sasvim posebna životna sredina, kiseonik, voda i organska hrana. Sa velikom dozom sigurnosti može se već sada reći da će ta pompezna futuristka, zasnovana na petoparačkim američkim tv-serijama iz šezdesetih, da se rasprši kao mehur od sapunice. Kosmički i prirodni zakoni, koje čak ni svemoćni vladari i mudraci ne mogu da promene, prosto ne dozvoljavaju takvu migraciju.

Mislio neko da su eksponencijalni rast stanovništva i industrijska revolucija u poslednjih dvestotinak godina već prerasli kapacitet Zemlje da obezbedi osnovne životne potrepštine ili da ona još pruža potencijal za dalji rast, neosporna je činjenica da je ova planeta zatvoren sistem sa ograničenim resursima. Kao takav sigurno ima svoje granice. Druga neosporna činjenica je da jesmo životinje iz reda homo sapiens, bez obzira na debele prašnjave ćitabe i svitke od ovčije kože sa Bliskog Istoka, koji tvrde drugačije: da je Bog stvorio svet za šest dana i kasnije ga predao nama u vlasništvo, da se u njemu međusobno trvemo, jer su nam praotac… i posebno pramajka… bili neposlušni te jeli voće sa zabranjenog drveta saznanja o dobru i zlu. Zahvaljujući nauci poslednja dva veka donela su relativno materijalno blagostanje i demografski porast sa približno jedne milijarde ljudi na Zemlji početkom devetnaestog veka, na sadašnjih osam. Perspektive radi, treba napomenuti da je pre oko 12 hiljada godina, na početku milenijima dugog procesa prelaska sa obezbeđivanja hrane putem lova-ribolova i sakupljanja plodova prirode, na proizvodnju hrane putem zemljoradnje i stočarstva, na Planeti živelo ukupno svega oko milion ljudi — upola manje nego u ataru današnjeg Beograda. Procenjuje se da je, u vreme preobražaja judaizma u hrišćansku varijantu abrahamskih religija, ukupno svetsko stanovništvo poraslo na približno 200 miliona, dakle, samo nešto više nego što je današnje stanovništvo Pakistana.

Preovlađujuće mišljenje u kulturnoj antropologiji je da je civilizacija svako kompleksno društvo karakterisano urbanim razvojem, društvenom stratifikacijom nametnutom od strane kulturne elite, simboličnim sitemima komunikacije i evidencije raspoloživih privrednih resursa, kao i percepcijom o odvojenosti čoveka od životne sredine, koju on menja i prilagođava je svojim potrebama. Osim eksponencijalnog rasta stanovništva u svetu, poslednjih dvestotinak godina, doneli su i stotine krvoločnih ratova, uključujući dva svetska, genocide, masovno zagađivanje prirodne sredine sa delimičnim i potpunim uništavanjem čitavog niza biljnih i životinjskih vrsta, od kojih su mnoge vekovima bile osnova za ljudsku ishranu.

Kako smo kolektivno dospeli do ovako pogubnih civilizacijskih tekovina i da li je ratovanje u samoj prirodi čoveka?

Mnogobrojna arheološka iskopavanja predcivilizacijskih neolitskih kultura razvijanih u oblastima plodnog polumeseca u Levantu, Anadoliji i oko planina Zardoz — tokom oko pet hilada godina posle začetaka poljoprivrede — ničime ne ukazuju ni na pojavu društvene stratifikacije, ni na podređen položaj žena, niti na početke ratovanja. Naprotiv, sve što je dosad iskopano ukazuje na to da su to bila egalitarna društva u kojem su svi njihovi članovi imali svoje podjednako važne uloge u privrednom i kulturnom životu. Ista slika pomalja se i iz arheoloških nalazišta neolitskih i mezolitskih kultura na Balkanu i u stepama severno od Crnog mora, kao što su to bile Vinčanska kultura sa priobalja Dunava i kultura Kukuteni-Tripolje, koja se delimično pod njenim uticajem razvila na obalama reka u predelima (današnjih) Moldavije, Ukrajine i Rumunije. Naselja ove kulture — veličine nekoliko stotina stanovnika — bila su često udaljena svega nekoliko kilometra jedno od drugog, što govori o potrebi da polja i pašnjaci budu udaljeni ne više od sat-dva hoda od naselja da bi mogla da se koriste svakodnevno. Međutim, tokom njene razvijene faze (pre 6000 do 5500 godina) ti rani stepski poljoprivrednici živeli su i u većim raštrkanim naseljima od dvadesetak do četrdesetak hiljada stanovnika; to je već u redu veličina prvih gradova Eridu, Ur, Uruk, Lagaš i drugih urbanih centara najstarije svetske civilizacije — Sumera.

Pogrešno bi bilo stvarati pastoralnu sliku da u tom periodu nije bilo kolektivnog nasilja, posebno u sukobima između stanovnika koji su se pretežno bavili zemljoradnjom i onih koji su svoju egzistenciju zasnivali uglavnom na stočarstvu, jer o tome govore poneki nalazi sa masakriranim grupama ljudi. Međutim, vrlo su retki nalazi utvrđenih naselja sa odbrambenim preprekama oko pretcivilizacijskih naselja. Slično je bilo i u drugim autohtonim civilizacijama, kao na primer u gradovima Harapan i Mohendžo Daro iz doline Indusa ili onoj iz priobalnog pojasa ispod Anda, kojima teku manje reke noseći vodu sa visokih planina u zaleđu. Ni tamo nema arheoloških nalaza iz najranijeg perioda ni o društvenoj stratifikaciji, ni o ratovanjima između prvobitnih urbanih centara.

Gusto naseljeni gradovi u Sumeru su prvi oko kojih su podizani zidovi za odbranu od spoljašnjeg napada, a društvo je već bilo podeljeno na malobrojnu vladajuću državno-religijsku i ratničku elitu i većinsko stanovništvo robova i kmetova. Možemo samo da nagađamo da li je do međusobnog ratovanja između gradova došlo zbog pojave privatne svojine nad zemljištem, kako su smatrali Marks i Engels, ili prosto zbog toga što širenje poljoprivrednog zemljišta nije bilo moguće bez slobodnog pristupa reci i izgradnje kanala za navodnjavanje, a da se pri tom ne uzurpira i zemljište koje su već koristili susedni gradovi. Kako bilo, tek, čini se da je relativno oskudno zemljište, ali sa potencijalom da se uz masovne radove privede kulturi pospešilo razvoj onoga što nazivamo civilizacijom. Rast urbanih centara doveo je do potrebe za većom podelom rada, detaljnim planiranjem i organizacijom kolektivnih delatnosti, a time i razvijanja komunikacije i kulture uopšte; to se dogodilo i Sumeru i Egiptu u dolini Nila, gde su se razvile prve civilizacije. Ubrzo je taj isti proces doveo i do međusobnog tamanjenja putem organizovanog ratovanja između gradova, država i kasnije imperija. Ratovi su pri tom bili i neprestani izvori roblja korišćenog za sve vrste kolektivnih radova, a ratni plen često predstavljao značajan deo prihoda za popunjavanje vladarskih riznica. Civilizacija se tokom milenijuma naravno menjala, shematizovano gledajući, od robovlasništva, preko feudalizma, do kapitalizma i pokušaja uspostavljanja državno-socijalističkih društava, ali uvek je bilo i mešovitih oblika društvenog uređenja. I tako smo, ne baš uvek prateći linearne predstave teoretičara drštvenog razvoja, došli tu gde jesmo — objektivno ne baš na samom vrhuncu civilizacijskog razvoja.

Hrvatski učitelj i amaterski astronom, šjor Korado Korlević nedavno se, u opservatoriji u Višnjanu popunjenoj istarskim gimnazijalcima, obratio svojem mlađahnom auditorijumu u pokušaju da im probudi nadu u mogući bolji svet; na početku im je lako razumljivim pučkim govorom ukratko objasnio kakav je svet u koji su tek zakročili:

„Ušli smo u slijepo crijevo civilizacije, ulazimo u najluđi dio, u društvu zabave sve nebitno je bitno… i ljubav prema sportskom klubu i pivovari koja ga prati. Doživjeli smo kulturni kolaps, budale su dobile riječ, političari se slikaju s nogometašima, civilizacija nema osnove postojanja, mentalni talibani su svugdje…

Došli smo u društvo zabave, društvo koje skrbi prije i iznad svega o — sretnim potrošačima. Sve nebitno je bitno. Bolji nogometaš je plaćen kao tisuću vaših profesora, tisuću liječnika. A tako je jer je nevažno važno, a važno je — nevažno. Nalazimo se naprosto u jednom stadiju u kojem se svojedobno našlo Rimsko carstvo. Ono je tada privremeno rješenje za spas pronašlo u sustavu koji poznajemo kao »kruha i igara«. Gradili su se amfiteatri, a ratnici bez vojske i ratova, kao i svi ostali ljudi bez posla bili su uhljebljivani, dalo im se posla, tek nekog, uz cara. Na taj se način odvlačila pozornost od bitnog, ali ljudi su bili sretni. Jer imali su kruha i igara. Vidite li neku sličnost sa današnjim dobom?”

Do slova šjor Korada došao sam preko društvenih mreža, pošto „ozbiljni” mediji ne izveštavaju o nevažnom, nego o bitnome — zvezdanom nebu zabavljenog čovečanstva: Zvezda „trejduje” jednu od svojih crnih afričkih fudbalskih zvezda… kontraverzna američka politička zvezda, poprskana narandžastim sprejom za lažnu preplanulost, osula verbalnu paljbu po pevačkoj zvezdi, obučenoj u tesan Oscar de La Renta kostim na šljokice (fotka u prilogu!)… globalna TV-zvezda hrabro obukla providnu Louis Vuitton haljinu (video u prilogu!), projektujući tako snagu žene i njeno oslobođenje… novi ruski baćuška, obučen u Loro Piana vindjaknu od 14 hiljada dolara, obratio se narodu na pop-koncertu slaveći jedinstvo evro-azijske civilizacije i specijalnu operaciju u Ukrajini… itd. Sa panem et circenses starih rimljana čovečanstvo je očito napredovalo na — parizer i Zadruga, burger i dinastija Kardašijana ili картошка и Россия телевидение… već kako se kom zalomilo. Sudeći po svemu, šjor Korado je ipak prevelik optimista, pošto smo kolektivno pre na putu da sami sebe eksplozivno lansiramo iz debelog creva boginje Pačamame — majke sveta iz kosmogonija starih civilizacija Anda — nego što srećno tumaramo po slepom crevu moderne civilizacije.

Najnovija demografska istraživanja pokazuju da će, ako se nastave sadašnji trendovi, krajem ovog veka rast svetskog stanovnišva da se zaustavi na nekih desetak milijardi, a posle toga će verovatno da nastane zastoj i opadanje; tu se naravno zanemaruju brojne opasnosti na tom putu, koje su nas već sustigle, kao što su nagle klimatske promene, masovno izlovljivanje i pustošenje svetskih okena, pandemije i suludo globalno zagađivanje životne sredine. Skorašnja istraživanja u SAD su, na primer, pokazala da 90% nasumice izabranih prehrambenih proizvoda sadrži mikroplastiku, a testirani uzorci vode za piće iz 17 od 18 pogona za prečišćavanje vode u Britaniji sadrže gotovo neuništive hemikalije PFAS, koje u ljudskom telu izazivaju metabolički haos, jer ih ono „prepoznaje” kao prirodne ljudske hormone. Sve relativno privredno razvijene zemlje već beleže stope rađanja ispod stope umiranja, odnosno neto pad broja stanovništva, a neke su na ivici demografskog kolapsa. Predviđa se da će stanovništvo EU za dve godine da dostigne maksimim od 453 miliona, a onda će broj da pada sve do 420 miliona 2100-te. Predviđanja pri tom uzimaju u obzir i stalni priliv migranata. Oslanjajući se samo na prirodni prirast, stanovništvo većine zemalja EU bi se u istom periodu barem prepolovilo. Još više je zabrinjavajuće što se predviđa da će procenat stanovništva u radno i reproduktivno sposobnom dobu opasti sa sadašnjih 59% na 50%.

U ovakvom scenariju Kina, Južna Koreja i Japan, bi se krajem stoleća svele na polovinu sadašnjeg stanovništva, jer nijedna od njih ne beleži značajnu imigraciju. To je naravno odličan recept za očuvanje specifične nacionalne kulture, ali i za kolektivno demografsko samoubistvo. S druge strane, siromašne zemlje Afrike, Južne i Srednje Amerike i one u Aziji u kojima preovlađuje apsolutizam muslimanske religije, koji diktira svaki aspekt života, još uvek beleže eksponencijalni rast stanovništva i služe kao izvor za migracije u ekonomski razvijene nacije. Ove svetske demografske tendencije su jedan od uzroka jačanja krajnje desnice u Evropi i SAD, koja se ogorčeno protivi imigraciji ljudi drugih rasa, religija, tradicija i pogleda na svet. Kapitalističke korporacije su naravno transnacionalne; najupečatljiviji primer za to je masovno preseljenje industrijske proizvodnje iz SAD u zemlje sa nižim nadnicama i relativno stabilnim političkim sistemima, a posebno u Kinu i Meksiko. Korporacije i vodeća kapitalistička država nisu imale nikakav moralni ili ideološki problem da naprave privredne sporazume sa nominalno komunističkim režimom u Kini; one nemaju ni problem da kompletno podržavaju najcrnji teokratsko-satrapski režim u Saudijskoj Arabiji, iako je opšte mesto u SAD da se komunisti izjednačavaju sa nacistima i proganjaju, a zabrana ulaska muslimana u zemlju je stalna želja i pretnja njihove desnice. Pokazalo se, međutim, da je Kina, vešto kombinujući držanje finansijskih dizgina u rukama državno-partijskog aparata, a dozvoljavajući pri tom razvoj domaćeg industrijskog kapitalizma, u poslednjih dvadesetak godina ne samo beležila stope privrednog rasta nikad do sad zabeležene u istoriji sveta, nego je u najmodernijim privrednim oblastima dostigla, pa čak prestigla SAD. Zato sada već obe američke političke partije propagiraju životnu opasnost od ojačane komunističke Kine i pokušavaju da im pokažu gde im je mesto: ne za velikim stolom za bele gospodare, nego za onim u kuhinji, zajedno sa ostalom poslugom. Osim toga, izazivanje političke krize sjajno potpomaže dalji razvoj sopstvenog vojno-industrjskog kompleksa, koji je glavna pokretačka mašina američke privrede.

Moderni kapitalizam ne pruža — i ne može da pruži — ikakvo rešenje za planetarne probleme. Zasnovan je na mitologiji o slobodnom tržištu koja tvrdi da će sebični, oportunistički, pohlepni i najproračunljiviji prevaranti i pljačkaši, koji primenjuju najneodrživije i najnemilosrdnije privredne poteze u hladnokrvnoj potrazi za korporativnim interesima, da proizvedu najbolji rezultat za svakoga. Sjajan primer za ovu vrstu uspešnih podlaca je bivši (i moguće sledeći) američki predsednik — Tramp, koji je isključivo putem nasleđa, prevara i mahinacija došao do sakralnog statusa milijardera. Njegovu ujdurmu sa navodnim pritiskom da oslabi NATO pakt, koja je bila samo paravan za izvlačenje većih izdvjanja iz budžeta evropskih vazala za američko oružje, Putin je shvatio kao šansu za smanje stalnog pritiska zapadnog militarističkog avanturizma; a naša krajnja desnica čak smatra da je taj šarlatan — srpska majka. Ubeđeni su da će rešiti najbolnije političko pitanje Srbije — već odavna izvedeno otcepljenje Kosova. Ne može da ih razuveri ni to što je Mister president posadio — čini se već večnog — „pecednika” u samo za njega postavljenu magareću klupu, naterao ga da obgrli izraelsko otimanje teritorija Palestine… a za uzvrat mu podario — izraelsko priznavanje nezavisnog Kosova.

Pod pritiskom spoljnjih i unutrašnjih socijalističkih i socijal-demokratskih pokreta još od ekonomske krize 1929. godine, kapitalističke zemlje su povećale nadnice i stvorile socijalne programe, koji su značajno unapredili život većine stanovništva na Zapadu. Od urušavanja Sovjetskog Saveza taj pritisak je u mnogome oslabio, a realne nadnice pale. Moćni patrijarh evropske socijal-demokratije, Vili Brant nije mogao da oprosti Gorbačovu što je uklonio taj pritisak, premda je čitav svet oslobodio velikog zla Varšavskog pakta i omogućio ponovno ujedinjenje Nemačke, jer je ona i dalje ostala u vazalnom odnosu prema jedinoj preostaloj imperiji.

Video to neko ili to poricao, hteo to neko ili ignorisao, svejedno, čovečanstvo od tada baulja na ključnoj raskrsnici u razvoju ljudskog roda, jer očigledni problemi zahtevaju da se ide na jednu stranu, a održavanje kapitalizma i sadašnjih odnosa snaga vode na sasvim suprotnu. Svet ne može da se dogovori ni o najtemeljnijim pitanjima od kojih zavisi opstank ljudskog roda, a samo kolektivni dogovor mogao bi da vodi eventualnom rešavanju gorećih svetskih problema. Donose se npr. pompezne deklaracije o navodnom dogovoru o smanjenju kolosalne upotrebe fosilnih goriva u svetu, a onda se nastavi gotovo sve po starom. Kapitalistički lider, SAD odmah posle obećanja da će smanjiti izbacivanje ugljen dioksida povećavaju proizvodnju nafte i prirodnog gasa da bi suzbile inflaciju, a važnije im je da Rusiju vezuju u čvor što dužim ratom u Ukrajini, nego da se umesto u ratnu industriju ulaže u nalaženje tehnologije za dobijanje energije koja istovremeno dodatno ne zagađuje planetu.

Nemačka za uzvrat proširuje kopove lignita i gradi mamutske luke za prijem tečnog gasa od svog gazde, SAD, da im privreda naglo odsečena od energenata iz Rusije ne bi posrnula. Državno-partijska kapitalistička, a nominalno komunistička Kina, jednostavno nastavlja da otvara nove kopove uglja, jer bez toga ne bi postigla ekonomski rast zacrtan u poslednjem petogodišnjem planu. Sadašnji kleptokratsko-kapitalistički vladari Rusije, koji i tako smatraju da je cela ta priča o prelasku na zelenu energiju samo ujdurma Zapada protiv pravoslavaca, pošto se opekla u Evropi, pokušava da progura svoju naftu Kini i Indiji. Suvladari planetom, globalne tehnološke korporacije godinama zapošljavaju stotine hiljada najboljih inžinjera ne bi li proizvele samovozeće automobile — sjajno rešenje u potrazi za problemom — ali zato ostavljaju da državne vlasti ulažu u traženje novih izvora energije. Sve u svemu jedan nerazumni, nesuvisli i neodrživi ljudski haos iz kojeg nema izlaza u okvirima parametara kapitalizma i vladavine jačeg.

SAD su u svoju najveću ekonomsku krizu upale 1929. krahom berze deonica pokrenut bankrotiranjem banaka, pa je u domino efektu došlo do zatvaranja mnogih fabrika, što je dovelo do jako visoke stope nezaposlenosti. Time je došlo do naglog pada platežno sposobne tražnje za robom, pa se kriza produbljavala. Izlaz iz te nezavidne situacije nađen je tako što su uvedeni federalna regulativa za poslovanje banaka i ekonomski program državnih ulaganja u javne radove, nazvan New Deal, kojim je federalna banka štampala novac i njime plaćala nadnice i repro-materijal. Takvom intervencijom je postepeno povećavala ukupnu tražnju, što je posledično ponovo pokrenulo fabrike i druga preduzeća, a naravno i berze, koje su i dalje nevidljivom rukom određivale šta je bitno, a šta nije — u šta će se ulagati kapital, a u šta neće.

Čuveni britanski ekonomist Džon Mejnard Kejns je tridesetih godina prošlog veka predvodio revoluciju u ekonomskoj misli, osporavajući postulate neoklasične ekonomije da slobodno tržite i kratkoročno i srednjoročno automatski postiže punu zaposlenost. Umesto toga, on je uveo stav da ukupna tražnja određuje opšti nivo ekonomskih aktivnosti, a da njeno smanjnje može da dovede do dugih perioda velike nezaposlenosti, što dovodi do cikličnih ekonomskih kriza, koje je uočio, analizirao i objasnio još Karl Marks. Ono što je u Kejnsovoj teoriji bilo novo je da je predlagao stalnu državnu intervenciju merama finansijske i monetarne politike. Smatrao da je ona neophodna da bi se regulisali i ublažili ciklusi brzog privrednog rasta kasnije praćeni padom ekonomskih aktivnosti. Ovakav obrt Marks nije predvideo, nego je smatrao da će ponovljene ekonomske krize nužno dovesti do pada kapitalizma, socijalističke revolucije i komunizma. Sličan pristup su imali i anarhistički mislioci, s tim što su umesto centralne komunističke vlasti predlagali da se radnici samorganizuju svako u svom vilajetu.

Najveća od niza sledećih ekonomskih kriza, svakako nešto manjeg obima i trajanja od one iz 1929., nastala je 2008-2009. godine, kada su zbog finansijskih mahinacija na berzama počele da propadaju ključne finansijske institucije. Kriza je ovog puta bila globalna, jer je u međuvremenu mnogostruko narasltao finansijski kapital proširio svoje pipke na celu svetsku privredu. Mahinacije su bile omogućene time što je, pod pritiskom neo-liberalnih ideologa i lobista sa Wall Street-a, Klintonova administracija praktično ukinula bankarsku regulativu i tako u osnovi privatnim bankama dala pravo da stvaraju nove finansijske instrumente, što je u krajnjoj analizi istovetno štampanju novca. Krenulo je sjajno — privreda je cvetala, stopa zaposlenosti bila visoka, profiti banaka rasli eksponencijalno. A onda je za desetak godina došao novi ekonomski krah.

Na prelazu između administracija Buša mlađeg i Obame rešenje je traženo u kenzijanskoj teoriji o privrednoj krizi iz 1929. Jedan od ta dva nova političara bio je fićfirić skromnih mentalnih kapaciteta, drugi se pokazao kao elokventno, ali prazno crno odelo, više idući po tragovima popovanja Martina Lutera Kinga, nego što je bio vizionar na vlasti, kakvim se predstavljao. Jedno od mogućih rešenja bilo je da federalna banka odobri nove kredite direktno vlasnicima kuća i stanova, koji više nisu bili u stanju da vraćaju prvobitne bankarske kredite za nekretnine. Federalnim kreditima otplaćivali bi se bankarski krediti, tj. iz šupljeg u prazno. Odlučeno je, ipak, da se državni krediti (odnosno novac stvoren niotkuda) daju industrijskim kapitalistima i velikim privatnim bankama, koje su krizu i izazvale. Krediti su kasnije vraćeni federalnoj banci, tako što su privatne banke nastavile sa finansijskim špekulacijama i pri tom preuzele vlasništvo kuća i stanova od miliona pojedinaca, koji nisu bili u stanju da otplaćaju prvobitne kredite. Pokazalo se da je to bio najveći transfer vlasništva nekretnina od pojedinaca u vlasništvo velikog finansijskog kapitala u istoriji. Crnačko i latino-američko stanovništvo SAD je pri tom najviše bilo pogođeno, zato što je upravo ono uzimalo predatorske bankarske kredite u pokušaju da se uključe u američki san — pošten rad, stabilni prihodi, crkva nedeljom i kućica u cveću.

Taj posleratni ideal bio je naime prethodno rezervisan pretežno za bogobojažljive bele porodice, koje su od banaka dobijale kredite za kuće i otplaćivale ih lako, jer su tržišni uslovi tada bili stablilni. Kada su, pod geslom uključivanje crnačkog stanovništva u takvu shemu, banke izdejstvovale regulativno olakšavanje uslova za davanje kredita, nastao je bum na tržištima nekretnina i eksponencijalni rast na tržištima novo-izmišljenih finansijskih instrumenata, koji su u sebi sadržali i te dubiozne kredite. Novinari su, posle završetka njegovog mandata, pitali Obamu zašto je, umesto direktnog iskupljivanja nesolventnih vlasnika kuća i stanova, odlučio da iskupi krahirani Wall Street i spoljnu politiku prepusti neo-liberalnim i neo-konzervativnim ratnim huškačima predvođenim Klintonkom, odgovorio je kratko — da su to vrlo moćni… i opasni ljudi. Ni vrlo umerene ekonomske reforme, kao što su regulacija bankarskog poslovanja i pokušaj vrćanje stope oporezivanja na nivo iz doba administracije republikanca Ajzenhauera, dakle, ne mogu da se izvedu bez velikih opasnosti po onog ko se na to usudi; a kamoli da se uvede ikakvo oporezivanje velikih transnacionalnih korporacija, koje sve svoje profite lako parkiraju u virtuelni prostor takozvanih off shore banaka, daleko od pogleda poreznika.

Svakome, pa čak i najzadrtijim ideolozima lažnog komunizma u Kini i Severnoj Koreji, jasno je da se kapitalizam temeljno promenio od onog što je bio u devetnaestom veku, ali i od kasnijih faza monopolističkog, državnog i finansijskog kapitalizma. Odličan marksistički ekonomist, Janis Varoufakis u upravo objavljenoj knjizi „Tehnofeudalizam: šta je ubilo kapitalizam” predlaže da je vreme da se potpuno raskrsti s nazivom kapitalizam za sada preovlađujući društveno-ekonomski sistem u svetu. Taj predlog on zasniva na dve osnovne činjenice: profit više nije osnovni ekonomski motiv, kao što jeste bio u prvobitnom periodu, nego je to — po njegovoj proceni — novi oblik rente, a tržite sa prodavnicama napravljenim od cigle i betona zamenjeno je virtuelnim cloud prostorom, na osnovu čije kontrole se taj novi oblik rente i ubira. Njegov predlog je da se sadašnji ekonomski sitem nazove tehnofeudalizam, jer su monopoli Bezosovog Amazon-a na Zapadu i grupe Alibaba u Kini mahom zamenili klasično tržište i omogućuju im da od svakog industrijskog kapitaliste, proizvođača roba široke potrošnje, naplaćuju rentu od četrdesetak procenata od prodajne cene proizvoda. K tome još, stalno prikupljanje podataka o sklonostima i interesima svakog kupca, omogućava im da im ciljano predlažu i kupovinu druge robe, što je mnogo efikasnije od običnih reklama. Sličnim postupkom i ostale velike korporacije zasnovane na internetu, veliki deo svojih prihoda ostvaruju naplatom za reklamiranje proizvoda i usluga, što jeste svojevrstan oblik rente. Tako tehnološki cloud-kapitalisti ubiru rentu od industrijskih kapitalista izbegavajući potrebu da sami ulažu kapital u proizvodnju i sve rizike koji idu sa tim; renta im pritiče i kada spavaju… tj. nit luk jeli, nit luk mirisali.

Ova knjiga je fascinantno štivo za sve one koje zanima kako zapravo funkcioniše moderna svetska privreda, a nisu istovremeno i formalno obrazovani ekonomisti. Sasvim je jasna Varoufakisova paralela sa ubiranjem rente na osnovu vlasništva zemlje u periodu feudalizma, ali čini se da toj vezi ipak pridaje previše značaja; slični oblici rente postojali su tokom svih faza razvoja kapitalizma, koji se nikad nije zasnivao isključivo na motivu profita. Na porast značaja rente ranije su ukazivali i drugi ekonomisti, posebno američki profesor sa univerziteta u Kanzasu, Majkl Hadson. I pored toga što je obim poslovanja velikih tehnoloških korporacija ogroman, a Amazon je već konkurencijom slomio stotine hiljada malih prodavnica i hiljade velikih tržnih centara, sve to je samo bleda senka u odnosu na porast značaja velikih banaka u tokovima svetske privrede. Sam Varoufakis navodi da su velike svetske banke u periodu od 2008. do 2020. upumpale u finansijske tokove oko 750 triliona dolara novog novca, koji je stvoren ni iz čega i obrće se dalje na bankarskim računima. Iza te svote, mnogostruko veće nego što je bio ukupan BDP svih zapadnih privreda u istom periodu, ne stoji nikakavo zlato, nikave zgrade, nikakve fabrike, nikakva roba, nikakvo poljoprivredno ili građevinsko zemljište — rečju, ama baš ništa materijalno. Sve su to samo cifre na kompjuterima u Londonu, Frankfurtu, Singapuru, u njujorškom Wall Sreetu i drugim velikim bankarskim centrima, ukucane na osnovu procene bankarskih i berzanskih špekulanata o budućim privrednim kretanjima. Ko god sumnja da je to baš tako — elaborirana i dozlaboga komplikovana umišljotina špekulanata — može da se obavesti o sudbini sličnih prevara sa digitalnim štancovanjem takozvanih kriptovaluta. Jednog dana je neki tridesetogodišnji vunderkind, koji se bavio programiranjem digitalnog kopanja kripto-valuta, cenjeni vlasnik firme vredne nekoliko milijardi dolara… sledećeg je taj isti tridesetogodišnjak u zatvoru, a ni fima, ni njeni algoritmi ne vrede više ni pet para. I šta? Pa, ništa posebno: banke i ostali veliki investitori kripto-firme posle prosto obrišu neke cifre na svojim računima, a stvarno stradaju manji investitori, koji su se ualavili na praznu kripto-priču u želji da se i oni nekako obogate preko noći.

Elon Mask npr. nije zaradio nekih dvestotinak milijardi dolara (na koliko se procenuje njegovo bogatsvo) iz dobiti ostvarene kroz profit Tesle i ostalih svojih firmi; one su zapravo uglavnom beležile velike gubitke. Obogatio se tako što je postao vlasnik znatnog dela njihovih akcija, čiju su cenu naduvali špekulanti na tržištu akcija. Cenu akcija novijih firmi ne određuje profit koje su ostvarile, nego pretežno drugi faktori, kao što su procene berzanskih špekulanata o budućem rastu proizvodnje i prodaje proizvoda te firme, nagađanja o njenoj sposobnosti da u budućnosti smanji troškove proizvodnje, saopštenja o novim proizvodima u pripremi, inventivnost i sposobnost upravnog odbora, pristup daljem finansiranju rasta proizvodnje putem izdavanja novih akcija i uzimanja finansijskih kredita, uticaj njenih lobista na zakonodavce itd.

Američka politička scena se toliko pomerila prema desnici, da je i tako približna podela na levicu i desnicu postala sasvim iluzorna. Umerneni socijal-demokrata, senator Sanders je, na primer, etiketiran kao ekstremni radikal i njegovu, činilo se uspešnu, predsedničku kampanju grubo je ugušila elita njegove sopstvene stranke. Radije su izgubili izbore, nego da rizikuju umerene ekonomske i značajnije spoljnopolitičke promene. Sa stanovišta ekonomske i spoljne politike ne postoji bitna razlika između jedine dve relevantne političke stranke: obe su za očuvanje vladavine finansijskog kapitala i militarističku hegemoniju SAD u celom svetu. To se naziva neophodnih liderstvom. Sve ostalo je politički cirkus prepun notornih neznalica, barjaktara raznih teorija zavere, religioznih fundamentalista, junoša takozvane woke kulture i ostalih kvazi-političkih šarlatana. Razlike između partija svedene su na kulturološki rat, koji se zagrejao do usijanja, na pokušaje zatvaranja granica za ekonomske migrante iz potlačenih ili ratovima uništenih zemalja i na druga još marginalnija pitanja. Politička scena u vazalnoj Evropi se odvija prema sličnom, ali ne sasvim identičnom scenariju.

Proizašli iz šezdeset-osmaškog pokreta za temeljnu promenu društva, koji je doživeo potpuni poraz, post-moderni mislioci i aktivisti anarhističko-nihilističke orijentacije su se — u svojevrsnoj natkompenzaciji — razjedinili i orijentisali na zasebne zahteve za oslobađanjem očito potlačenih grupa. Tako su nastali snažni feministički pokreti za oslobađanje žena od stega patrijarhata i ekonomske neravnopravnosti, pokreti za oslobađanje od još uvek vidne rasne neravnopravnosti, pokreti za ravnopravnost muslimana, pokreti za oslobođenje homoseksualaca od progona itd. Zahtevi za takvim sasvim legitimnim društvenim promenama izazvali su isto toliko žučne tirade branilaca tradicionalnog hrišćanskog pogleda na svet i manje ili više prikrivenih zastupnika supremacije bele rase i hrišćanstva. Sukob ovih društvenih pokreta doveo je do potpune radikalizacije na obe strane, do te mere da se danas već otvoreno govori o separaciji plavih-demokratskih i crvenih-republikanskih američkih država, pa čak i o mogućem građanskom ratu.

No, zato, su se u potpunosti radikalizovani pokreti kao što su black-lives-matter, me-too i LGBT+ „zajednica”, koji su deo naširoko popularizovanog „woke” pokreta, sasvim odomaćili u okviru demokratske stranke. Tako se u tom taboru sada razmatraju milionske isplate svakom od potomaka američkih robova, prestanak finansiranja policije, zadržavanje potpuno otvorenih granica za ilegalne migrante, tolerisanje sitnog kriminala narkomana i beskućnika; svaka optužba za seksualno zlostavljanje, ma koliko sumnjiva, slavi se kao konačno oslobođenje žena, a svaki proglas poznatih zabavljača, da je dožive-o(-la ili -lo) otkrovenje te u sebi pronašao novi pol, kao blistav društveni napredak. Postalo je politički nepodobno da se upotrebljavaju mnoge reči: zamenice su u pravom rodnom delirijumu, trudna žena, je preobraćena u trudnu osobu, operacija „promene pola” sada je operacija potvrde pola… jer, eto, u vrlom novom svetu ne samo da možeš da promeniš pol, nego si onog od novokomponovanih polova koji u sebi umisliš; hromozomi, anatomija, polne žljezde i uopšte biologija tu više ne igraju nikakvu ulogu; treba se, naime, osloboditi i od stega nauke i stvarnosti — ponovna potpuna prevlast duha nad materijom, samo sada bez verske mistike.

U suprotnom taboru javno se kočopere sociopate sa automatskim puškama na ramenu, „hrišćanski nacionalisti“ kova talibana, beli rasisti, neo-nacisti, protivnici svake kontrole rađanja, sledbenici najbizarnijih teorija zavere, sluđeni zagovornici istovremeno potpune slobode govora i stroge zabrane svakog pominjanja američke robovlasničke prošlosti, izvršenog genocida nad autohtonim narodima Amerike, cionističkog neokolonijalizma ili… nedajbože… ratnih zločina vojske i tajnih službi SAD. Da veselje bude potpuno pripadnici jednog tabora često zastupaju neke poglede na svet iz onog drugog, većina se „mudro“ slaže da je istina negde na pola puta, a svi zajedno zapenjeno urliču da žive u najboljem državnom sistemu koji je ikada postojao u istoriji čovečanstva i da svima van njihovih granica treba nemilosrdno pokazati zube.

Ultra-feministkinjama izgleda ne smeta što je, istovremeno s njihovom borbom, teška objektivizacija žene dovela do toga da su prostitutke i porno-zvezde unapređene u cenjene seksualne radnice, a glumice, zabavljačice i influenserke, koje oblikuju post-modernu stvarnost SAD, svedene na puka tela što po internetu vrckaju dupetima, ljuljaju dojkama… dok oblače sve providnije halje i sve minimalniji donji veš. Sve što donosi lovu, pozitivno je i hvale vredno. Vekovima stigmatizovani homoseksualci ne samo da su se udružili u agresivne falange sa svim seksualnim devijantima drugih vrsta, koje sada stigmatizuju svakog ko se drži nauke ili tradicije, nego uvode sve egzotičnije kvazi-kategorije polova, međupolova, trans-polova i već koječega, što đuture označavaju znakom +. „Neoslobođeni” zasad ostaju samo sa pedofili i praktikanti bestijalnosti — takve prakse čak i za novu vrlu „zajednicu” ostaju nepremostivi tabui. No, istorija pokazuje da je bilo društvenih uređenja, u kojima su za zabavu ratnika i velikodostojnika sasvim otvoreno služili i golobradi dečkići, a dobro je dokumentovana istovetna praksa u modernim hrišćanskim crkvama, samo što je ona bila pomno skrivana. Da LGBT+ „zajednica” nije nikakav revolucionarni pokret za temeljne društvene promene, nego oblik post-moderne sektaške kolektivne paranoje, sasvim je jasno iz njihovih zahteva: da budu oberučke prihvaćeni, uklopljeni i slavljeni od strane postojećih vlasti, korporacija, crkava, obdaništa, škola i uopšte društva kakvo jeste.

Skoriji napredak medicine i farmakologije je jedina objektivna promena, koja je dovela do toga da su dosadašnji travestiti i ljudi pogođeni nesavršenošću prirode da baš u svakom čoveku razvije normalne polne organe i sklonosti, preimenovani su u trans-žene i trans-muškarce. To je dobro došlo i kao zgodan način da se pospeši prodaja veštačkih hormona i kompleksnih privatnih hirurških usluga. Kolosalni razvoj elektronike donosi nove prilike za „oslobađanje” od stvarnosti: doveo je do toga da se hiljade mladih Japanaca već venčalo sa Miku Hatsune, elektronskim prividom pevačice s likom iz najtežeg japanskog strip-kiča za adolescente. Kažu da influenserke sa društvenih mreža „stvorene” uz pomoć programa veštačke inteligencije već dobijaju mnoge ponude za brak od svojih sve brojnijih obožavalaca.

Kako i ne bi?

Savršene su lepote, programirane u svemu prema uobičajenim muškim željama, već počinju da reaguju na individualne zahteve korisnika, mogu namah da promene boju kose, očiju i kože, način šminkanja, da pričaju i o fudbalu i o bejzbolu… a ako baš treba… i o francuskim pesnicima simbolizma devetnaestog veka. Najvažnije je ipak da nikada ne zvocaju, a tarife za svaku vrstu druženja su sasvim jasne i stvar međusobnog poslovnog dogovora. Kada se u vrlo dogledno doba izvrši integracija robota, seks-lutaka i veštačke inteligencije, žene će da izgube svoju ulogu u društvu u korist trans-humanih trans-proizvoda. A onda će roboti stvarno moći da se oslobode robovskog ponižavanja pred čovekom, ovladaju planetom… i galaksijama. Tj. ako u međuvremenu promene osnovne algoritme na osnovu kojih su stvoreni, jer želja za životom, razmnožavanje i sanjarije nisu karakteristike neživih predmeta.

Doduše, hinduisti i džainisti misle da sve što jeste, i što još nije, jesu samo manifestacije životne sile vrhovnog boga Višnua, koji smireno udiše i izdiše bezbroj vaseljena.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  Društvo, Ekonomija, Jaroslav Marko, Politika, Post-moderno društvo, Sociologija