Позитивизам и Историзам (између сличности и разлика)

Друштвене промене настале након Француске револуције означиле су почетак новог дискурса и на пољу науке. Промене на научном пољу, свакако су биле видљиве и раније, али оно што је нарочито карактеристично јесте, да почетак XIX века означава прекретницу у експанзији раније започете специјализације науке. Из области социјалне филозофије издвојиће се, у почетку врло “стидљиво” а касније све експлицитније, и социологија као самостална наука с посебним и специфичним предметом свога истраживања. Ово издвајање социологије из социјалне филозофије започето у XIX веку, мада никада до краја изведено, утицаће и на тзв. субспецијализацију у оквиру саме социологије, већ почетком наредног века. Подела на дисциплине и поддисциплине додатно ће “закомпликовати” ионако комплексан предмет проучавања социологије.

Било како било, тако комплексан предмет проучавања какво је друштво ваљало је (а ваља и сада) научно-теоријски објаснити. Оснивачи социологије су веровали да је могуће створити науку о друштву која ће се заснивати на једнаким принципима као природне науке. Такве претензије имао позитивизам, који у науку о друштву улази преко дела О. Конта. Како сматра Супек, “корен позитивизма потиче из емпиристичке филозофије Бекона, Лока, Берклија, Хјума. Добро су познати аргументи Хјума којима се ограђује од сваког сазнања „иза предмета“… Хјум сматра – да не постоји ништа у било ком предмету, посматраном за себе, што би нам могло пружити неки разлог да закључимо о нечему иза њега, и чак након опажања чисте или сталне везе између предмета немамо никаквог разлога да донесемо закључак о неком предмету који би се налазио иза оних које опажамо” (Супек,1987:7). Према Кувачићу, треба истаћи “потребу разликовања тзв. позитивне или егзактне методе у науци и позитивизам као поглед на свет, односно позитивизма као одређене идеологије” (Кувачић,1988:90). Ту разлику јасно наводи и Милић: “У овим круговима (позитивистичким, прим. И. Б.) постојала је врло развијена свест о томе да наука постаје све важнији чинилац друштвеног живота и да треба подстицати њен развој, а ово је истовремено и једна од основних идеја позитивизма” (Милић,В., 1996:77). Када се томе дода и принцип позитивистичких мислилаца по коме у проучавању друштва, а ради повећања екзактности, треба унети основна епистемолошка начела природних наука, можемо се у потпуности сложити с Милићвим ставом да се “ово епистемолошко схатање у потпуности уклапа у ширу идејну перспективу позитивизма и његов програм стварања синтезе научног знања, као научног погледа на свет и средства за уређење друштва на научним начелима” (исто:78). Дакле, уколико направимо јасну разлику између позититивне методе у науци, која би се заснивала на истицању потребе за јединством епистемолошких начела природних и друштвених наука, можемо закључити да је “позитивизам … одређено филозофско становиште које се тиче људских знања… Позитивизам зато представља скуп принципа и критеријума вредновања људског сазнања. Он говори о томе које врсте садржаја, обухваћене нашим исказима о свету, заслужују да се назову знањем, односно даје норме о томе шта може бити предмет научног истраживања, а шта не” ( Колаковски, 1972: 31).

Позитивизам, као епистемолошки приступ у проучавању друштва, нарочито је био доминантан током XIX века. Идеја да се, попут осталих делова стварности, и друштво може научно проучавати како би се на основу тога створила могућност за његов напредак, широко је прихватана у академским круговима. Нешто касније, ова друга компонента позитивизма, која се тиче научне политике, односно практичне примене научних сазнања, значајно ће ослабити. Та појава је карактеристична за прву половину XX века, и означава се као неопозитивизам. Према Печујлићу, “основа тог становишта изражава се у “призивању” чињеница тј. само оних података који се могу чулима дознати, опипати и видети. Нарочито екстреман облик ова оријентација је добила у тзв. операционализму који друштвене појаве своди само на оно што се мери конкретном истраживачком операцијом. Дошло је до превласти емпиризма, до пуког спољашњег описивања и техницизма, до истраживања које није руковођено теоријом” (Печујлић,1982:19) Како примећује Супек: “Стари позитивисти разликују се од неопозитивиста у томе, што стари негирају посебне законе, али допуштају постојање општих закона, док неопозитивисти, напротив, поричу опште законе, али допуштају постојање посебних закона” (Супек,Р., 1987:10) Наводећи историјске, шире друштвене и идеолошко-политичке узроке који су погодовали развоју неопозитивизма у социологији, Милић изводи закључак да поред евидентних слабости у теоријском и методолошком смислу, оличених у перманентном запостављању теорије, период експанзије неопозитивизма, социолошки, а нарочито методолошки, занимљив је управо из разлога развијања, усавршавања, али и стварања нових истраживачких техника.

У савременој филозофији XX века позитивизам такође, налази своје присталице, с тим да доживљава ново обличје познатије као “логички позитивизам” (М. Шлик, Р. Карнап, рани Л. Витгенштајн и др.) Заступници логичког позитивизма сматрају да је једино легитимно знање емпиријска наука, док за метафизику тврде да је бесмислена, јер не пружа никакво позитивно сазнање. Научни ствавови су, за разлику од метафизичких, доказиви у степену који не допушта никакву сумњу, па се тиме и могу назвати истинитим у потпуном и коначном значењу. Присталице овог филозофског правца инсистирају на једном посебном појму “смисла”, који представља информацију о неким опажљивим чињеницама или стањима ствари.

Из свега наведеног могу се извући опште црте позитивизма, уз сво уважавање специфичности неопозитивизма. За позитивистичку социологију карактеристичан је конформистички однос према постојећем, сопственом друштву.Оно се посматра као тоталитет, и појединац у њему има веома мало или нимало утицаја, тако да је аналитички план макросоциолошки или тзв. социологистички (социолошки реализам). У теоријском објашњењу друштвених појава доминира органицизам и еволуционизам, јер се друштво схвата као целина састављена од делова између којих мање-више влада потпуна сагласност, која је и основа друштвеног напретка. Према Конту – “… научни принцип овог опћег односа састоји се битно у овој евидентној спонтаној хармонији која мора увијек тежити да влада између цјелине и дјелова друштвеног система, чији елементи не би могли избјећи да се коначно међусобно комбинирају онако како потпуно одговара њиховој властитој природи” (Конт,1962:302). Како сматра Шушњић, “допринос позитивизма је што је захтевао јасан и радикалан критеријум помоћу кога је било могуће да сваки исказ буде образложен, аргументован, проверен, оповргнут или доказан… допринос позитивизма је његов захтев за разграничењем науке од осталих облика мисли, у првом реду теолошке и метафизичке. Позитивизам тврди да сваком исказу у искуству мора да одговара нешто реално, мора да буде научно проверљив” (Шушњић,1999:159). Не само да је позитивизам имао пресудан утицај на развој социологије u XIX i XX веку (Милић, 1978: 77) него се слободно може рећи да позитивистичке идеје доминирају савременом социологијом, а посебно њеним искуствено-истраживачким аспектима.(уп. Цвејић,1997:390)

Већ је наведено како позитивизам у социологију улази преко дела О. Конта, мада су те идеје промовисане нешто раније, па се зато и не може рећи да су у потпуности Контове. Ипак, позитивистичка идеја с њим доживљава извесну афирмацију, и врло често се означава као Контова доктрина. Веома важно место у његовом систему има однос према Француској револуцији, што се јасно изражава у схватањима о развоју друштва, који према Конту означавају три стадијума – теолошки, метафизички и позитивни .Сваком од ових стадијума одговара и посебан начин мишљења. У прве две фазе тежи се за апсолутним знањем и објашњењем свих ствари, с том разликом што се у првој фази то жели постићи верским догмама, а у другој апстрактним спекулетивним идејама. За разлику од тога, у позитивном стадијуму и њему адекватном позитивном начину мишљења, сазнање се ограничава на област стварности која је приступачна непосредном искуству, и једино у њој је могуће остварити стварно, егзактно и практично знање. Отвореност према споља је једна од главних карактеристика позитивног духа, тј, позитивног начина мишљења, што му омогућава да релативизује и ствара нова сазнања. (уп. Фиаменго,1967 :117-119) “Конт схвата позитивизам као виши степен сазнања у односу на ранију теолошку и метафизичку фазу развоја људског духа (аналогно фазама у развоју друштва,прим. И. Б.), па социологија мора црпсти своја сазнања помоћу непосредних и посредних метода. Непосредне методе су исте којима се служе и остале науке: опажање, експеримент и упоређивање. Посредне методе су оне које настају из везе социологије са другим наукама” (Супек,1987:9). Супростављајући позитивну методу теолошкој и метафизичкој, Конт је настојао да насупрот нестварним размишљањима истакне реално, конкретно, позитивно сазнање, тј. сазнање социјалних чињеница које имају карактер реалности, слично природним чињеницама. Позитивизам се код Конта нарочито одражава на схватање друштва, односно друштвеног развоја, јер заступа изразито еволуционистички став. “Кроз историју се остварује прогрес јер у човековој природи постоји стална и неискорењива тежња за усавршавањем у физичком, интелектуалном, моралном и естетском погледу. Али прогрес је спор и постепен, а нарочито је спор и тежак морални прогрес. Тај морални прогрес је, опет, најважнији, јер од њега зависе облик друштвене интеграције и сређеност друштва, а од ових, опет, способност друштва за даљи напредак” (Милић, 1996: 87). Развој друштва, сматра Конт, не зависи само од степена развоја мисли, већ и од степена сагласности, која почива на јединственим убеђењима, веровањима и моралним нормама, и такво друштво је најспособнје за даљи напредак. Према Конту, “неизмјерна социјална револуција усред које живимо сама потвђује сасвим одлучно онај неизбјежни социолошки закон … да садашње жалосно стање политичког режима резултира битно из наше интелектуалне ситуације, а затим моралне којој треба најприје да се нађе истинско рационално рјешење. Јер вриједност било којег политичког режима може се битно састојати само у његовој потпуној хармонији с одговарајућим социјалним стањем” (Конт,1962: 302). Конт сматра да друштво треба увек посматрати као целину, и при проучавању друштвене динамике или друштвеног развоја, где се треба усредсредити на општи друштвени развој, и код проучавања статике, или структуралних пресека друштва у неком моменту (уп. Милић, 1996: 84).

Конт није био задовољан постојећом друштвеном структуром, и његов идеал је био да заустави револуционарни потрес који се дешавао у Европи већ неколико деценија. Његова тежња је усмерена на учвршћивање друштвеног реда који би се заснивао на хармонији и ауторитету, како би се под тим условима могла хармонизовати и људска природа, а себе је сматрао мисионаром способним да то спроведе, или барем да подстакне друге на такав чин. Сматрао је да је тако нешто могуће постићи духовном реорганизацијом друштва, а томе служи управо наука. Под паролом – знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало, он истиче научно предвиђање тока догађаја из кога касније следи људска акција, при чему извор науке треба видети у људској пракси, а сама наука је потчињена политици. (уп. Фиаменго, 1967:117-119)

Квалификација Диркема као позитивисте, никако не и задовољила Диркемове афинитете у бављењу социологијом, јер је својим радовима стално настојао да превазиђе Конта. “Диркемово припадање позитивизму ниуколико не доводи у питање његово одбијање да се назове позитивистом. Самосвест француског социолога, критична према затеченом наслеђу и потпуно свесна значаја сопственог доприноса развоју социологије, није могла да се помири са називом који је савременике могао да асоцира на безрезервну везаност за Контов систем” (Benoit-Smullyan,1982,:355). Али, ипак у историји социологије остаје непобитна чињеница да је Диркемова терорија о друштву, а нарочито његов методолошки приступ, у својој основи позитивистички. Видећемо и зашто. Већ чињеницом да друштву приступа као колективитету, у коме појединац има безначајну улогу, Диркем се приближава Контовом схватању друштва. Према Милићу, “својим социологизмом он такође ствара једну варијанту органске теороје о друштву, која би се могла назвати етичко-идејном. Он сматра да су идеје и етичке вредности срж друштва као посебног дела стварности” (Милић,1996: 110). Диркем сматра, да идеје и етичке вредности настају спонтано и предуслов су нормалног друштвеног живота. Идеје и етичке вредности су основ колективне свести, која је супростављена индивидуално-психолошкој свести појединца, и није исто што и прост математички збир појединачних индивидуалних свести: “У сваком друштву има известан број заједничких идеја и осећања која се преносе с генерације на генерацију и обезбеђју у исти мах јединство и контунуитет колективног живота… Све те појаве су психолошког реда, али − пошто појединца бескрајно превазилазе − не спадају у индивидуалну психологију” (Диркем,пр. Мимица,2007:34). Дакле, колективна свест је надиндивидуална, али то није једина њена карактеристика. Поред свог надиндивидуалног својства, колективна свест је и принудна у односу на појединце: “Неки од судова које на тај начин прихватају сви грађани показују осим тога, двоструко својство – односе се на начин поступања и обавезни су. Они врше неку врсту утицаја на воље које осећају као да су принудне да им се повинију”(исто:34). Главни облици испољавања колективне свести, према Диркему су правни систем, етичка схватања и етичке норме, религија, политички систем, уметност и обичаји једнога друштва. Диркем то јасно каже – “Наиме, ако се можда и може оспорити да се све друштвене појаве без изузетка намећу појединцу споља, изгледа да такве сумње не може бити када је реч о религијским веровањима и обичајима, моралним правилима, безбројним правним прописима, то јест о свим најизразитијим манифестацијама колективног живота” (исто:75).
Колективна свест почива на солидарности која се јавља у различитим облицима, а најчешће у два основна типа – механичкиј и органској солидарности. Ова два типа солидарности одговарају и двема морфолошким структурама друштва,и све се у друштву развија у зависности од стања друштвене морфологије. Тако, према Диркему, постоје и два основна типа друштва – друштва механичке солидарности и друштва органске солидарности . Оно што је код Диркема карактеристично, јесте да он напушта еволуционистичку традицију ранијих позитивиста, а нарочито Конта. Према Диркему, друштвени развој не мора истовремено значити и повећање среће и благостања људи, а исто тако и не мора бити апсолутно нужан, већ је он пре пследица историјског стицаја околности. Развој друштва првенствено зависи од врсте и степена друштвене солидарности, или тачније, од броја и густине становништва, поделе рада и квалитета веза међу становништвом. Код Диркема је еволуционизам врло ограничен. Супростављајучи се Конту, Диркем негира став да сва друштва морају проћи кроз исте развојне фазе, већ сматра да то зависи од конретних историјских околности и степена интензитета колективне свести. (уп. Диркем,1972) Слично Конту, само далеко мање оптимистично, и Диркем у практичној примени види најдубљи смисао бављења социологијом. На више места он то јасно и каже. Пошто је, у својој уводној речи студентима курса друштвене науке објаснио којој категорији слушалаца је намењен његов курс , Диркем наводи: “Али, осим тога она може имати благотворан утицај и на практичан живот. Живимо у земљи која не познаје другог господара до јавно мњење. Да тај господар не би постао неразуман, нужно га је просветлити, а како ако не науком” (нав. дело: 39). Такође, и у делу О подели друштвеног рада, француски социолог наводи: “Али из тога што ми пре свега намеравамо да проучавамо стварност, не проистиче да се одричемо жеље да је поправимо – сматрали бисмо да наша истраживања не заслужују ни један час труда ако би им сврха била чисто спекулативна. Ако ми брижљиво одвајамо теоријске проблеме од практичних проблема, разлог томе није да би смо ове последње занемарили – ми то напротив чинимо како би се дошло уположај да их боље решимо” (Диркем,1972: 78).

Својим ставом да: “друштвене чињенице треба посматрати као ствари”, Диркем наставља ранију позитивистичку традицију. То у ствари, значи да су друштвене појаве објективне природе, које постоје и развијају се независно од човекове свести и воље, са још једном битном особином која се огледа у њиховој функцији, односно користи за одређено друштво. Како сматра Милић, “циљ његових разматрања о нормалним и патолошким појавама јесте да изгради епистемолошку основу практичне примене социолошког сазнања која би имала научни карактер. Наиме, научно уплитање у друштвени живот, или другим речима научна политика, могућни су једино ако се научно могу разликовати нормалне и патолошке појаве” (Милић,1996:115). Тако Диркем долази до закључка да је нормално све оно што је у одређеном друштву просечно, а све оно што у одређеном друштву у већој или мањој мери одступа од просека, сматрао је патолошким. По њему, социологија је нужно упоредна наука, која се не може ограничити на проучавање једног друштва или једног његовог типа, већ мора проучавати друштво у свим његовим развојним фазама, и само на тај начин може да реши нека своја основна теоријска питања. (уп. Илић, 2007:161-216)

Критику позитивизма можда је најбоље приказати ако се изложи и други епистемолошки правац класичне социологије – историзам.
Ово становиште настаје средином друге половине XIX века, и то у конзервативном идејном окриљу романтизма, претежно немачког. Историзам се од позитивизма разликује више методолошки него идеолошки. Он се труди да препозна карактеристике појединачне епохе, схватањем особености и услова који се јављају у времену о коме говоримо или које тумачимо. Одбијајући претпоставку о сталном напретку и сталној усавршивости, присталице историзма уводе учење о историјском праву, насупрот природном, што отвара и полемику о националном идентитету. “Историзам краја овог века (XIX века, прим.И. Б.), изграђен је на претпоставци да у историји човечанства нема неког свеопштег реда и општих закона, него да су сви њени ужи делови самосвојне целине, које се само као такве могу сазнати… Ова идеја о историји коју чине квалитативно различити и потпуно дисконтинуирани делови јесте најдубље идејно језгро новог историзма… Основна одлика историјског проучавања јесте да се схвати конкретна особеност неке историјске целине” (Милић,1996:135−136). Следећи Милића, могуће је издвојити неколико карактеристика или основних црта историзма, које се управо заснивају на критици тада увелико доминантног позитивизма. Пре свега, присталице историзма истичу своје неслагање са идејом да природне и друштвене науке могу бити јединствене у својим методолошким начелима. То даље подразумева и оспоравање идеје о примењивости методолошких достигнућа из природних у друштвене науке . Код присталица историзма постоји стална сумња у могућност откривања законитости у друштвеном животу, из чега произлази и став да откривање закона који владају међу појавама и није примарни задатак науке о друштву. Поред тога, износи се и сумња у могућност постојања опште теоријске науке о друштву (овај став ће превазићи Вебер у својим теоријским разматрањима), уместо чега се нуди веома описно схватање историје, која се сматра основном науком о друштву (уп. Милић,1996: 133-137).

У свом делу Беда историцизма (1957), К. Попер износи опсежну критику историцизма која се данас узима као парадигма, а она се, како сам каже, може свети на следеће аргументе: “Историцизам схватам као такав приступ друштвеним наукама, који развија тврђење да је историјско предвиђање њихов основни циљ, и да се тај циљ може постићи откривањем ритмова или образаца, закона или праваца, на којима се заснива историјски развој …Покушаћу да укратко изнесем у чему се састоји то побијање историцизма… Историјска кретања су под великим утицајем људског знања… Рационалним или научним методама не можемо предвидети будући раст нашег научног знања… (и) према томе не можемо предвидети будућа историјска кретања… Не може постојати никаква теорија историјског развоја која би служила као основа историјског предвиђања… Према томе, основни циљ историцистичких метода заснован је на погрешним претпоставкама, дакле, историцизам је неодржив” (Попер,1957, пр. Глигоров, 1988:146–149) . У том контексту, и Сидмен, своју критику историцизма управо усмерава у правцу историјског дисконтинуитета у теорији науке и наводи да се “историцизам може дефинисати као покушај да се наука датог периода разуме у њеним сопственим категоријама” (Сиидмен,1983,пр. Мимица,1999:268). Исти аутор, негирајући постојање историјског дисконтинуитета науке, која тврди да се предмет и проблеми друштвених наука у прошлости разликују од данашњих (зато што се друштво непрестано мења) наводи своје аргументе који стоје у супротности са таквим ставом : “Историциста сматра да се свака генерација научника у друштвеним наукама суочава са јединственим предметом и скупом проблема који одражавају особено друштвено-историјско устројство друштва … уколико нисмо спремни да порекнемо оправданост захтева друштвене науке да развија систематско знање – морамо признати постојање општих проблема и генерализујућих објашњења људског понашања. ” (исто:273) “Расправа око различитих аспеката овог проблема је обележила активност филозофије друштвених наука у овом веку (двдесетом веку, прим. И.Б.) Позитивизму је приговарано да је, подређујући реалност логичком формализму, у ствари, подредио разум ономе што је директно дато (Habermas). Позитивисти су, опет, узвраћали да се врста искуства која се приписује разумевању може интерпретирати као чињеница (Albert), а херменеутичкој епистемологији су придавали значај у фази генерисања хипотеза (Neurath). Но, оно што остаје као чињеница је то да је, док су расправе трајале, емпиријска социологија узнапредовала усавршавајући даље своју методологију и да је позитивистички приступ одржао своју присутност у социологији”. (Цвејић,1997:390)

Према Дилтају, задатак духовних наука, у које спадају и историјске науке, јесте у разумевању и тумачењу суштине ствари. За разлику од природних наука, где се појава проучава споља, и где може постојати дистанцираност од предмета проучавања, духовне науке немају ту особину и код њих је немогућа дистанцираност субјекта и објекта истраживања. То омогућава да се онај ко истражује “уживи” у проблем, и та онтолошка блискост чини да се појава боље разуме и протумачи, тако што се проналазе мотивациони склопови, а не каузални. Дакле, по Дилтају, циљ историјског сазнања није отривање неких општих закона. “Циљ је друштвених наука да схвате појединачно и индивидуално у историјско-друштвеној стварности” (Дилтај,1980:27). Основна разлика између природних и друштвених наука, по њему, јесте у различитој природи искуства на којима се те науке заснивају, и та разлика је двострука. Прво, због спољашњег односа према појавама, природне науке теже објашњењу, док духовне (друштвене), зато што пружају могућност сазнања унутрашњег смисла, омогућавају и да се појава разуме. То сазнање унутрашњег смисла је по Дилтају, интуитивно. Друго, док у природи влада нужност, која неминовно производи каузални однос међу појавама, у историји (друштву) владају вредности и слобода. (уп.Новаковић,1994:70-71) Из наведеног постаје разумљиво његово противљење филозофији историје и социологији, као покушајима да се теоријски објасне неке основне правилности и из тога изведу закони друштвеног живота. Дилтај на критици претераног интелектуализма теорије сазнања и позитивистичком одбацивању интроспекције гради став да се друштвене науке морају ослањати на целокупно човеково искуство. “Порекло филозофије историје Дилтај тражи у хришћанској идеји о историји као теодицеји, објашњавању божје промисли. Филозофија историје покушава да одгонетне ову историјску загонетку служећи се другим, метафизичким средствима. Социологија Конта, Мила и Спенсера је само нови натуралистички облик филозофије историје. Она није мање апстрактна од филозофије историје, али уноси у разумевање природе историјског сазнања још једну заблуду, јер сматра да се оно може постићи применом методе природнох наука” (Милић,1996:139). Вредност историјских збивања налази се управо у њиховој непоновљивости, а пажњу истраживача привлачи управо оно што надилази просечност неког историјског догађаја. У ту сврху треба да послужи и разумевање, које има задатак да непосредно искуство учини што објективнијим, поузданијим, настојећи да појединачне доживљаје повеже у шире смисаоне целине. Ово повезивање појединачног у опште смисаоне целине Дилтај назива тумачењем, што представља веома тежак поступак, у коме долазе до изражаја личне особине појединца, које подразумевају извесну даровитост и генијалност. Ипак, Дилтај не занемарује чињеницу да се такво сазнање може постићи и извесним овладавањем посебних теоријских знања и вештина, и у ту сврху је потребна херменеутика и критика историјских извора. Што значи да интуиција треба да има и довољно развијену искуствену основу. (уп. Милић,1996:145-146) .

У критици позитивистичких поставки много већег утицаја имала су гледишта тзв. Баденске новокантовске школе и њених најистакнутијих представника, В. Винделбанда и Х. Рикерта. За разлику од Дилтаја, који сматра да се разлика између природнох и друштвених наука огледа у различитој природи искуства, новокантовци истичу да се та разлика налази у различитим сазнајним циљевима, и интересовањима: “Према томе, за новокантовце ова разлика не почива (као код Дилтаја, прим. И.Б.) на психолошким, већ на логичким основама. Наиме, за њих су и природне и друштвене науке искуствене, али је разлика у томе што су једне заинтересоване за установљавање законитости и општих теорија које се односе на искуство, док би се друге бавиле оним што је посебно и појединачно у том искуству” (Новаковић, 1994:72).

Винделбанд истиче да се науке које проучавају опште и законито у искуству називају номотетичким, док би науке које проучавају индивидуалну непоновљиву и аутентичну природу неке појаве биле идиографске. Ова подела, како закључује Винделабанд, не одговара подели на природне и друштвене науке, већ је више идеалнотипска, док су у пракси могућа преклапања, тако да многе природне науке користе идиографски (историјски) метод. Али, остаје ипак нејасно у којој мери се и номотетска метода може применити ван природних наука. Овакав став, према Винделбанду произлази из тога што је у природи могуће понављање неке појаве или догађаја, из чега се може извести и закључак о законима који владају међу појавама, док је у друштву, или тачније у историји, сваки догађај непоновљив: “По својој логичко-епистемолошкој структури ове две врсте наука се битно разликују. У номотетским преовладава апстракција, у идиографским конкретна очигледност или сликовитост” (Милић, 1996:151). Винделбандова становишта настојао је да прошири његов савременик, Рикерт.

Подржавајући основане ставове Дилтаја и Винделбанда о коренитој разлици између природних и друштвених наука, Рикерт у своја теоријска разматрања уводи појам културе, коју сматра предметом интересовања друштвених, односно историјских наука. Према Рикерту, постоји основна разлика између природе и културе. Природа је све што настаје независно од човекове делатности, док је култура, управо супротно, производ човекове делатности, па се зато и у основи сваке културне појаве налази нека људска вредност, која представља основни предмет проучавања историјске, тј. културне науке. Пошто се стварност не може сазнати у целини, приликом сваког сазнања врши се одређени избор приоритета, па се и науке разликују према својим критеријумима, или начелима избора: “Начело избора у природним наукама јесте трагање за општим карактеристикама појаве, док се културне науке руководе принципима вредности, па за предмет свог истраживања бирају управо оно што је посебно. Циљ културних наука није стварање општих појмова и универзалних закона, већ приказивање људске историјске стварности у њеној изворној појединачној (или посебној) конкретности” (Новаковић, 1994:73). Вредности представљају одређен став према појавама и у њима је садржана оцена њиховог значаја за човека, односно друштвену групу, која условљава деловање у одређеном правцу. Људску делатност увек више покреће оно што се сматра значајним и вреднијим, па се познавање вредности сматра примарним при пруочавању и схватању смисла човекове појединачне или групне делатности. Међутим, пошто је познато да се вредности у различитим друштвима разликују, примарно је питање – како друштвеним (духовним, историјским, културним) наукама обезбедити објективност, барем приближну оној коју природне науке постижу утврђивањем општих закона? Према Рикерту, објективност је могуће постићи стварањем једног општег система вредности, који би имао улогу општег закона, што је веома спор и тежак процес, који је могуће остварити проучавањем историјског развоја тих вредности.

Заједничка црта Дилтаја и новокантоваца огледа се у томе што оба гледишта негирају могућност успостављања каузалних веза у друштву, а тиме и откривање одређених законитости у друштвеној науци.

Речено је да позитивизам и историзам произлазе из различитих филозофских становишта, при чему позитивизам има корене у енглеском емпиризму, а историзам у филозофији немачког романтизма. Па ипак, иако имају различиту предисторију, могуће је извући неке заједничке карактеристике. То се, пре свега, односи на њихов конформистички однос према споственом, постојећем друштву. Присталице и једног и другог епистемолошког правца, линијом Конт − Диркем, или Дилтај − Винделбанд − Рикерт, доследно подржавају постојеће друштвено уређење, разматрајући чак и могућности које би допринеле његовом унапређењу, не увиђајући, самим тим, слабости које оно са собом носи. Овакав њихов однос према постојећем (сопственом друштву), био је предмет разних критика, почевши од марксизма, па до либерализма. Те критуке су управо биле усмерене на ову идеолошку компоненту и позитивизма и историзма.

Друга заједничка компонента, која посредно произилази из њиховог конформистичког односа према сопственом друштву, састоји се у томе да и једни и други, иако из различитог методолошког угла, сматрају да је основ за одржање постојећег друштвеног стања, или његовог унапређења, вредносни конзензус. То се јасно може видети ако се посматра линија Конт − Диркем − Рикерт. Наиме, како је и раније наведено, основа друштвеног прогреса, код Конта, састоји се у сагласности која почива на јединственим убеђењима, веровањима и моралним нормама. Диркемове идеје и етичке вредности, које су срж друштва, односно колективне свести, представљају основу одржања друштва, које да би се развијало у позитивном смеру, мора да почива на солидарности, од чијег степена интензитета и зависи друштвени прогрес. И код Рикерта, вредност као начело избора “културних” наука има веома велики значај, јер изграђивањем једног општег система вредности, које би биле истоветне у сваком друштву, аналогно општим законима у природним наукама, могуће је постићи објективност у проучавању друштва. Међутим, за разлику од позитивиста, присталице историзма мање су оптимистичне у погледу друштвеног развоја, а нарочито унапређења постојећег друштвеног система, и не постављају то као свој примарни циљ. Дакле, ако се резимирају наведени ставови, може се рећи да у њима доминира једна етичко-идејна, па чак и психолошка компонента, која је замагљена различитим епистемолошким приступима.

Истицањем ових заједничких особина не могу се, ипак, занемарити и непремостиве разлике између позитивизма и историзма. Те разлике су, у првом реду, логичко-епистемолошке природе, из чега следе и корените методолошке разлике. Позитивсти, приликом увођења метода природних наука у друштвене, инсистирају на њиховом нужном прилагођавању особеностима предмета проучавања какво је друштво, док присталице историзма заступају сасвим супротан став. Било да се ради о различитој природи искуства природних и друштвених наука, као код Дилтаја, или истицањем индивидуалности и непоновљивости друштвених догађаја, на чему инсистира Винделбанд, или као код Рикерта, ставом да се друштвене науке руководе вредностима, трагајући за стварањем јединственог и општег система вредности, заступа се став о коренитој и непремостивој разлици између природних и друштвених наука. Ово им, како је раније речено, даје за право да негирају преузимање или увођење метода природних наука у друштвене, у циљу откривања научних закона и постизања њихове објективности. Поред тога они негирају да је смисао друштвених наука откривање и успостављање научних закона, И на крају, код присталица историзма, постоји чак и извесна сумња у погледу могућности формирања једне опште теоријске науке о друштву. Међитим, поједини аутори, (Myers,1997:21) сматрају да један део филозофских основа историзма лежи и у позитивизму, мислећи при том, на претпоставку да је друштвена стварност објективно дата и да је њено сазнавање могуће. (уп. нав.)

“Спор” између присталица позитивизма и историзма, започет крајем XIX, а настављен у XX веку, за науку о друштву био је вишеструко користан;
− Најпре, захваљујући позитивизму, развијено је становиште да се и друштво попут других видова стварности може научно проучавати, и да се у том циљу могу открити универзални и општи закони који би омогућили објашњење актуелних друштвених стања и предвиђање будућих кретања друштва.
− То је омогућило увођење раније коришћених и развијених метода, попут посматрања, статистичких и математичких метода, упоредног и историјског метода.
− Поред приступања “чињеницама као да су ствари”, дакле, спољашњег приступа, са историзмом је уочено да би у циљу њиховог потпунијег разумевања, било пожељно открити и унутрашњи смисао и значење које им придају актери друштвеног живота.
− Под утицајем неопозитивизма усавршене су бројне методе које се и данас користе у научним истраживањима, нпр. упитници, интервју, биографски метод и др.
− Дискусија и противречности између позитивизма и историзма потстакла је многе касније мислиоце и теоретичаре друштва на изградњу сопствених теоријских система, што је утицало на појаву плурализма у оквиру социолошких теорија, и развој социологије као науке.
Објашњавајући теоријско-методолошки плурализам у социологији, Шушњић изводи следеће ставове: “Неке методе су прикладне за испитивање спољашњег понашања, док су друге подесније за истраживање унутрашњег искуства. Другим речима, неке методе су погодне за испитивање облика а друге за истраживање садржаја друштвеног живота…Све методе, које воде до сазнања истине, у начелу су прихватљиве за науку… истински корак у науци управо је онај када се напусти стара и открије нова метода мишљења и истраживања” (Шушњић, 1999:131-134).

Резиме: У раду се анализирају идеје позитивизма и историзма, при чему се инсистирајући на сличностима и разликама између ових епистемолошких становишта, сагледава њихов допринос социолошком методу и теорији о друштву.Анализа се заснива на следећим поставкама :

− кратак приказ главних обележја позитивизма и историзма;
− основне идеје мислилаца који су стварали под утицајем позитивизма и историзма.
− сличности и разлике између позитивизма и историзма, у теоријском и епистемолошком смислу;
− сличности и разлике, између идеја и ставова мислилаца који су своје теоријске системе стварали под утицајем позитивизма и историзма.

Тежиште је постављено на теоријске системе О. Конта, Е. Диркема, В. Дилтаја и новокантоваца – Винделбанда и Рикерта. Приликом разматрања позитивистичких идеја, а ради потпуније хронолошке перспективе, у разматрање су узете и идеје које настају у првој половини XX века, а које се у историји социологије сврставају у тзв. неопозитивизам. Поред тога, приликом излагања идеја историзма, разматраће се и тзв. други спор око позитивизма започет половином двадесетог века, са делом К. Попера.

Апстракт: У раду се анализирају два доминантна епистемолошка становишта у социологији друге половине XIX и почетка XX века. Доприноси позитивизма и историзма развоју социологије као самосталне науке, данас готово да и нису спорни. Из њиховог окриља произашле су идеје које представљају основу класичне социологије, на којима су каснији мислиоци настојали да изграде сопствени теоријски систем, критиком или делимичним прихватањем тих идеја.

Кључне речи: позитивизам, историзам, епистемолошко становиште, сличност, разлика

Za P.U.L.S.E: Ivan Baščarević

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Kant, Kjerkegard, Sioran, Vitgenštajn