Čudo: priča o Agiju Pulmanu

Čudo je roman američke autorke R. H. Palasio (Raquel Jaramillo Palacio) objavljen 2012. godine. Veoma brzo je postao bestseler i doneo joj je niz priznanja i nagrada, a priča iz Čuda je dobila i svojevrsne nastavke: Agi i ja: tri priče o čudu i 365 Days of Wonder: Mr. Browne’s Book of Precepts. Prema knjizi Čudo je 2017. godine snimljen i film.

„Kada imaš izbor da budeš fin ili da budeš u pravu, budi fin.“

Glavni junak Čuda je dečak Avgust Pulman – Agi, koji je drugačiji od ostale dece. On i sam kaže kako je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, ali da je pored toga radio sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta:

Znam da nisam običan desetogodišnjak. Mislim, naravno, radim i ja obične stvari. Jedem sladoled. Vozim bicikl. Šutiram loptu. Imam Iks-boks. Sve me to čini običnim. Valjda. I osećam se obično. Iznutra. Ali znam da od obične dece druga obična deca ne beže vrišteći sa igrališta. Znam da u običnu decu ne pilje kuda god da krenu. Kada bih pronašao čarobnu lampu i dobio samo jednu želju, poželeo bih da imam obično lice koje niko nikada ne primećuje.

Inače, zovem se Avgust. Neću se opisivati. Kako god da ste me zamislili, verovatno izgledam još gore.

Agi je dečak rođen sa deformacijom lica (kraniofacijalna disotoza – prevremeno zatvaranje kostiju na lobanji deteta, zbog čega dolazi do deformiteta lobanje) i na početku saznajemo da je već imao mnogo operacija – pritom, to nisu bile samo “estetske intervencije”: Agi je prvo bio operisan da bi mogao da diše, guta, vidi, čuje…

Svi misle da je razlog što nisam išao u školu moj izgled, ali to nije tako. Razlog za to su sve operacije koje sam prošao. Otkako sam se rodio do danas, bilo ih je dvadeset sedam. One veće zahvate uradili su pre nego što sam napunio četiri godine, pa se njih i ne sećam.

Zbog čestih operacija, Agi nikada nije išao u “pravu školu”, ali je školovan kod kuće; ipak, kada je došlo vreme da se krene u peti razred, Agijevi roditelji odluče da je vreme da krene u “pravu školu” sa drugom decom.

Sledeće nedelje polazim u peti razred. Pošto nikada do sad nisam išao u pravu školu, moglo bi se reći da sam temeljno i potpuno prestravljen.

Polazak u školu ili u više razrede inače ume da bude stresna situacija za dete, pritom za Agija ovo nije tipična stresna situacija kroz koju deca prolaze prilikom polaska u peti razred. Agi je izuzetno inteligentan dečak i potpuno je svestan svog izgleda i utiska koji može da ostavi na ljude. Nažalost, polazak u školu je pokazao da Agijeva trema nije bila neosnovana. Sa jedne strane, Agi upoznaje sjajne prijatelje i premda njihova prijateljstva budu u par navrata „stavljena na probu“, ona su iskrena i spadaju u one lepše momente u knjizi; ali sa druge strane, mora da se izbori sa ruganjem i odbacivanjem u školi, zlobnim porukama, pogrdnim nadimcima…

Autorka se vrlo vešto stavlja u „njegove cipele“, te nam dočarava kakva mogu biti razmišljanja jednog desetogodišnjaka koji je svestan da se razlikuje od ostale dece. Mada, ono što pojedini likovi kažu o Agiju – da kada ga bolje upoznate, naviknete se na njegovo lice, to jest, prestanete mnogo da obraćate pažnju na njegov fizički izgled – sasvim je istinito. Kao čitalac svakako možete odlično da upoznate Agija jer pratite njegov tok misli – Agi je izuzetno drag lik i sa njim ćete zaista saosećati, radovati se zbog njegovih uspeha ili pak biti tužni kada on kaže da je tužan.

Premda je Agi narator u najvećem delu knjige, priču pratimo i iz perspektive drugih likova: svoju priču će nam ispričati i Agijeva sestra Olivija – Vija, zatim dvoje Agijevih prijatelja – Džek i Leti (u originalnoj verziji Summer) i dvoje Vijinih prijatelja. Svi oni imaju i neke svoje manje ili veće probleme i na njihove živote je, u određenoj meri uticao Agi. Naratori u priči se smenjuju, te tako čitalac lakše može da stekne širu sliku o svemu što se događa i takođe da „poveže“ neke događaje.

Vijina poglavlja su posebno interesantna i pokreću još jednu bitnu temu: kako borba sa predrasudama ne muči samo Agija već i celu njegovu porodicu, te kako izgleda svakodnevni život braće i sestara dece kao što je Agi. Vija kaže da za nju govore kako je najuviđavnija devojčica na svetu, mada kako sama nije sigurna u to; ona je navikla da ne opterećuje roditelje „nevažnim“ stvarima, tako da je sama rešavala probleme u školi, nikada nije tražila pomoć oko domaćih zadataka, nije bilo potrebe da je neko podseća da treba da uči:

Kad me mama i tata pitaju kako mi ide u školi, uvek im kažem „dobro“ – čak i onda kad nije baš sve u redu. Moj najgori dan, najgori pad, najgora glavobolja, najgora modrica ili grč, najgori zlobni nadimak koji mi neko dobaci nikad nisu bili ništa u poređenju sa onim kroz šta je prošao Avgust. I ne pokušavam da ispadnem plemenita: jednostavno znam da je tako.

Ipak, koliko god da je svesna situacije i Agijevih potreba, videćemo da se Vija pored brata ponekad oseća zapostavljeno. Iako je Vija daleko od deteta koje roditelji zanemaruju – a vidimo i da su Pulmanovi porodica u kojoj roditelji jednako i neizmerno vole oba deteta – Agiju se iz razumljivih razloga poklanja više pažnje. Iako je u pitanju inteligentna devojčica koja sve razume, ponekad oseća kako to nije fer i kada pratimo tok njenih misli, vidimo kako uspeva da se izbori s tim. Ono što njen pogled na stvari čini još složenijom je činjenica da je svesna kako funkcioniše genetika – ili u slučaju njene porodice, genetička lutrija – i da je, uz malo manje sreće, ona mogla da izgleda kao Agi, kao i da i ona takođe nosi mutirane gene:

Najluđe je što se na njima (mami i tati) to nikako ne bi moglo primetiti: oboje naših roditelja nose taj mutirani gen.

A nosim ga i ja.

Ako budem imala decu, postoji pedeset posto šanse da ću im preneti taj defektni gen. To ne znači da će moja deca izgledati kao Avgust, ali će nositi gen koji je Avgust dobio u duploj dozi, pa je ispao ovakav kakav je. Ako se udam za nekoga ko ima isti defektni gen, postoji pedeset posto šanse da će naša deca nositi gen i izgledati normalno, dvadeset pet da ga uopšte neće nositi, i dvadeset pet posto da će izgledati kao Avgust.

Bezbroj doktora crtalo je tablice za iks-oks mojim roditeljima da bi im objasnili kako funkcioniše genetička lutrija.

Genetičari koriste Punetove kvadrate kako bi odredili nasledne osobine, recesivne i dominantne gene, verovatnoće i šanse. Ali iako mnogo toga znaju, mnogo je i onoga što ne znaju. Mogu da pokušaju da predvide šanse, ali ne mogu ništa da garantuju. Koriste termine kao što su „gonadni mozaicizam“, „hromozomska translokacija“ ili „odložena mutacija“ kako bi objasnili zašto njihova nauka nije egzaktna. Meni se u stvari sviđa kako doktori pričaju. Sviđa mi se kako zvuči nauka. Sviđa mi se kako reči koje ne razumeš objašnjavaju stvari koje ne razumeš. Bezbroj ljudi potpada pod termine kao što su „gonadni mozaicizam“, „hromozomska translokacija“ ili „odložena mutacija“. Bezbroj beba koje nikada neće biti rođene, kao što su moje.

Ideju za ovaj roman i sam lik Agija Pulmana autorka je dobila nakon jednog „incidenta“ koji se odigrao kada je njen sin imao oko tri godine. Naime, tokom jedne šetnje sa sinom je videla devojčicu sa deformacijom lica i njena instinktivna reakcija je bila da skloni sina od nje – jednostavno, nije znala kako će reagovati kada je vidi. Međutim, nakon toga je shvatila da je upravo takva njena reakcija ono što će više zaboleti devojčicu i njene roditelje, nego reakcija trogodišnjeg deteta (kakva god ona bila).

Iako čitaoci uglavnom vole srećne krajeve, mnogima je kraj Čuda delovao pomalo bajkovito – imajući u vidu kakav je svet u kome živimo, te kakvi su ljudi, da li je srećan kraj u jednoj ovakvoj priči realan? Bez spojlera, ali da – realističan ili ne, u ovakvoj priči, srećan kraj nam je potreban. Zapravo, potrebne su nam – stvarne ili izmišljene – priče koje vraćaju veru u ljude, koje će nas na neki način oplemeniti i u nama probuditi želju da budemo bolji prema drugima – posebno prema onima koji su imali manje sreće od nas.

Agi i ja: tri priče o čudu

Agi i ja: tri priče o čudu nije nastavak Čuda u pravom smislu; događaji u knjizi Agi i ja se dešavaju u isto vreme kada i događaji iz Čuda, s tim što su ispričani iz perspektive drugih likova. Knjiga se sastoji iz tri malo duže priče: Julijanovo poglavlje, Pluton i Šingaling. Sve tri priče su prvobitno bile objavljene kao kratke e-knjige.

Pluton je priča koju pratimo iz perspektive Agijevog druga Kristofera. Kristofer se inače samo pominje u knjizi Čudo, dok se u filmu uopšte ne pojavljuje, ali je izuzetno zanimljiv lik; u pitanju je Agijev drug iz ranog detinjstva čija se porodica odselila, ali se on i Agi često čuju i s vrema na vreme se posećuju.

Pluton zapravo prati samo jedan dan u Kristoferovom životu, ali uz česta prisećanja na druženje sa Agijem dok su još uvek živeli u istom kraju. Kristofer nam priča o izazovima sa kojima se susretao kao Agijev drug, ali i o nekim drugim izazovima koje donosi odrastanje, škola, prelazak u više razrede, potreba za pripadanjem, razvod roditelja…

S obzirom na to da se Kristofer družio sa Agijem od ranog detinjstva, nije smatrao da je njegovo lice čudno. Međutim, kako odrasta, Kristofer polako počinje da primećuje da Agijevo prisustvo kod drugih može da izazove nelagodu; odnosno, shvata zašto se Agi razlikuje od druge dece.

Šingaling je poslednja priča u knjizi, koju pratimo iz perspektive devojčice Šarlot, koja je bila jedan od Agijevih “drugara za dobrodošlicu”. Šarlot je “tipična dobra devojčica”: Julijan za nju kaže da je oduvek bila “mica dobrica”. Šarlot i Agi u suštini nemaju mnogo dodirnih tačaka; ona jeste fina prema Agiju, ali se ne druži mnogo sa njim. Ipak, Šarlot je jedna od onih čije je “srce na pravom mestu” i ona nekad pomalo nevešto radi ono za šta misli da je najbolje (na primer, tokom “rata dečaka” ona pokušava da pomogne Džeku, ali tako da niko za to ne sazna). Kada Šarlot jednom prilikom skrene pažnju devojčici koja je Agija nazvala “nakazom” da to nije u redu, ona odreaguje tako što joj kaže da je licemerna, jer je fina prema Agiju samo kada zna da nastavnici to vide (skrećući pažnju upravo na to da se inače ne druže). Iako je svesna da ne provodi mnogo vremena sa Agijem van učionice, Šarlot deluje iskreno pogođena ovim komentarom i počinje da se preispituje.

U Šarlotinom poglavlju pratimo događaje koji skoro da se ne pominju u Čudu. Šarlot nam uglavnom priča o pripremama za plesni performans za koji su odabrane ona i još dve devojčice – Leti Doson i Zimena Čin. Zbog svakodnevnih proba, Šarlot se dosta zbliži sa devojčicama sa kojima se do tada nije mnogo družila. Ovde se pokreće još jedna tema koja za decu može da bude bolna: podele na „grupice“ u školi – po popularnosti, garderobi, ocenama… Iako se Agi u ovom poglavlju gotovo i ne pominje – rekli smo da Šarlot nije toliko bliska sa Agijem – vidimo da je činjenica da je on u istom razredu sa devojčicama za njih itekako bitna.

Julijanovo poglavlje je zapravo prvo u knjizi, ali ga namerno ostavljam za kraj jer ono verovatno ostavlja najveći utisak na čitaoca; takođe, ima najviše dodirnih tačaka sa Čudom, jer za razliku od Šarlot i Kristofera, Julijan nam priča o događajima sa kojima smo već upoznati – samo ih vidimo iz njegove perspektive. Znamo da je Julijan školski siledžija i jedan od likova koji je postao poprilično omražen od strane čitalaca (bez obzira na činjenicu da je u pitanju dečak od desetak godina).

“Jasno mi je zašto Julijana toliko ne vole. Upoznali smo ga kroz Agijevu, Džekovu, Letinu i Džastinovu vizuru. On je bezobrazan. On je zao. Njegovi pogledi, njegovi nadimci za Agija, njegovi napori da manipuliše decom iz svog razreda da se okrenu protiv Džeka – ravni su nasilništvu. Ali odakle potiče sav njegov bes protiv Agija? Šta je to s Julijanom i zašto je takav kreten? Još dok sam pisala Čudo, znala sam da Julijan ima svoju priču. Takođe sam znala da je priča o njegovom nasilništvu ili o razlogu njegovog nasilniištva nebitna za Agija i ne utiče na razvoj događaja, te joj otuda i nije bilo mesto u Čudu. Na kraju krajeva, žrtve nasilja ne treba da saosećaju sa svojim mučiteljima. Ali dopala mi se ideja da se pozabavim Julijanovim likom u knjizi posvećenoj samo njemu, ali ne da bih ga oslobodila krivice za njegove postupke, pošto su oni u Čudu samo i jedino za osudu, već da pokušam da ga razumem. Treba naglasiti da je Julijan još uvek samo dete. Ružno se ponašao – da, ali to nikako ne znači da je “loše dete”. Naše greške nas ne definišu. Teško ih je prihvatiti. Hoće li se Julijan iskupiti? Može li? Želi li? To su pitanja koja sam postavila i na koja sam odgovorila u Julijanovom poglavlju, a istovremeno sam i rasvetlila razloge onakvog Julijanovog ponašanja prema Agiju.”

-R. H. Palasio

Sama činjenica da je poglavlje napisano iz perspektive zlostavljača je zanimljiva. Kada sve događaje iz Čuda sagledamo iz Julijanove perspektive, “kockice se nekako slože” i možemo videti zašto je postupao prema Agiju, ali i prema nekoj drugoj deci, na onako grozan način. Iako za njegovo ponašanje nikako ne postoji opravdanje, možemo videti uzrok: strah. Agijeva pojava kod Julijana (koji je, videćemo, jako plašljiv dečak) izaziva nelagodu i zapravo ga jako plaši. Ipak, Julijan je “kul bogati klinac” u školi; ne bi bilo zgodno da druga deca saznaju za njegove strahove, zar ne? Zanimljivo je da čitajući vidimo da Julijan ne laže sebe kada su strahovi u pitanju; on je vrlo svestan da se plaši, ali nije svestan da se sa strahom nosi na pogrešan način.

Kada je Julijan u pitanju, možemo videti i da ono što mnogi kažu kada se neko dete loše ponaša “nije do dece, do roditelja je” u Julijanovom slučaju i nije tako neosnovana tvrdnja. Kada saznaju za poruke koje je Julijan ostavljao Agiju, njegovi roditelji su više zabrinuti zbog činjenice da Agi uopšte ide u isti razred sa njihovim sinom (Julijanova mama se više puta pozove na činjenicu da to nije škola inkluzivnog tipa), nego zbog Julijanovog ponašanja.

Iako se sve o čemu se u knjizi Agi i ja govori dešava uporedo sa onim o čemu smo čitali u Čudu, Julijanovo poglavlje je mali izuzetak: u njemu su opisani i neki događaji sa letnjeg raspusta nakon petog razreda, kada Julijan boravi kod bake (Grandmère) u Parizu. Oni su možda i ključni za dalji razvoj njegovog lika: nakon razgovora sa Grandmère, on shvata zašto je njegovo ponašanje bilo pogrešno i počinje da oseća stid i kajanje.

Julijanovo geslo na kraju Čuda bilo je Ponekad je najbolje krenuti ispočetka i zaista deluje kao da će nastavak njegove priče biti u skladu sa tom misli. Iako se Julijan u suštini ne iskupi u potpunosti – napiše kratko pismo izvinjenja Agiju, ali nakon svega, pitanje je koliko ono može zaista da popravi stvari – ipak vidimo promenu u njemu i ostaje nada da Julijan ipak može da bude onaj dobar dečak – kakav su odrasli u školi mislili da jeste.

Lepa vest je da postoji plan da se snimi i film White Bird: A Wonder Story, zasnovan na istoimenoj grafičkoj noveli R. H. Palasio, u kojoj ponovo pratimo Julijana i Grandmère – ali malo detaljnije. S obzirom da ćemo u ulozi Julijana gledati istog dečaka koji ga je glumio u Čudu, videćemo po svemu sudeći malo starijeg Julijana, te ćemo videti kakav je postao kroz nekoliko godina i koliko se promenio (nadajmo se na bolje).

***

Ipak, bez obzira na ovaj svojevrsni nastavak, šta se dešavalo dalje sa Agijem verovatno nećemo čitati – barem ne iz pera R. H. Palasio. Kada su je upitali hoće li Čudo imati nastavke, autorka je rekla kako smatra da jedna takva knjiga ne bi trebalo da ima nastavak, te kako bi više volela da čitaoci sami maštaju o dogodovštinama koje će se desiti Agiju Pulmanu i svima ostalima u njegovom svetu:

Garantujem vam da ta knjiga, pravi nastavak, nikada neće biti napisana. I to je dobra stvar, narode. Jedna od najleših „nuspojava“ pisanja Čuda je neverovatna fan-fikcija koju je izazvalo. Od svega što sam pročitala najdirljivije su priče bile o Agiju, s kojim se čitaoci izgleda strastveno saživljavaju. Bilo je dece koja su mi pričala da zasigurno znaju da će Agi, kada poraste, biti astronaut. Ili nastavnik. Ili veterinar. Uzgred, pričaju mi te stvari s velikim – gotovo iskustvenim – autoritetom. Bez ikakve neodlučnosti. Bez nagađanja. Pa ko sam onda ja da se ne složim s njima? I zašto bih napisala nastavak koji bi ograničio te opcije? Što se mene tiče, Agi ima svetlu i neverovatnu budućnost i bezbrojne mogućnosti, od kojih je svaka veličanstvenija od prethodne.

Zaista sam srećna što čitaoci Čuda osećaju toliku bliskost sa Agijem da sami predviđaju kako će teći njegov život. Znam da razumeju da Agiju nije zagarantovan srećan život samo zato što se Čudo završava jednim srećnim danom u njegovom životu. Svakako će se tokom odrastanja suočavati sa brojim izazovima, novim usponima i padovima, novim prijateljima, novim Julijanom ili Džekom i, naravno, Leti.

Ali budući da se Agi hrabro nosio sa svime što je doživeo tokom prve godine u školi „Bičer“, čitaoci mogu da naslute da će u životu uvek izlaziti kao pobednik.