Priča o ruskom Džejmsu Bondu – Jedanaestog avgusta 1973. godine, TV serija koja je počela da se emituje u Sovjetskom Savezu zaustavila je sve.
“Sedamnaest trenutaka proleća” prikazivala se u pola osam uveče, dvanaest večeri zaredom, a ova crno-bela drama o Drugom svetskom ratu imala je neverovatnih 50 do 80 miliona gledalaca po epizodi!
Kako piše Gardijan, tih 70 minuta, svake večeri, sve bi prestao da “živi”, ulice bi se ispraznile, elektrana je radila punim kapacitetom, čak bi i stopa kriminala opala.
Leonid Brežnjev, tadašnji sovjetski lider, prilagodio je termine sastanaka Centralnog komiteta kako bi mogao da odgleda svaku epizodu, postavši zavisnik o ovoj priči o sovjetskom špijunu koji se infiltrira u nemačke redove kako bi sprečio operaciju “Izlazak sunca”. To je, inače, naziv za realne događaje, tajne pregovore između Nemačke i Sjedinjenih Država, koji su vodili do sukoba Staljina i Ruzvelta i separatnog mira na kraju rata.
“To je nešto sa čime smo odrasli, svi u školi su govorili u tome. Brzo je postala deo našeg folklora”, kaže Dina Njuman, novinar svetskog servisa BBC-ja, inače rođena u Moskvi.
Serija je počela kao propaganda, deo reformi koje je pokrenuo Juri Andropov, tada tek postavljeni šef KGB, da bi popravio sliku tajne službe.
“Andropov je osećao da je autoritet KGB narušen antistaljinističkom reformom Nikite Hruščova. Želeo je da donese prestiž i vrati mističnost u radu tajnih agenata, u nadi da će privući obrazovane, mlade regrute”, kaže Njumanova.
Andropov je naručio seriju knjiga, pesama i filmova kako bi proslavio rad agenata koji služe svojoj zemlji tamo negde daleko od kuće. Pojavio se tada roman o izmišljenom o detektivu, pisca Julijana Semjonoviča Semjonova.
“Andropov je ranije čitao romane Semjonova”, rekao je Džeremi Dans, ekspert za špijunažu i pisac špijunskih romana. “Otvorio mu je KGB arhive, uključujući i tajne papire o operaciji Izlazak sunca.”
Napisan za samo dve nedelje, roman “Sedamnaest trenutaka proleća” viđen je za TV seriju i pre nego što je objavljen, i to pod palicom jedne od najvećih sovjetskih rediteljki Tatjane Ljoznove. Njoj je asistirao Andropovljev zamenik, kao i dvojica KGB opertivaca dovedenih kao “tehnički savetnici”. Uprkos ovolikom nadzoru, Ljoznova je propagandu pretvorila u umetnost, angažujući zgodnog glumca Vjačeslava Tihonova da igra dvostrukog agenta i heroja Maksa Oto fon Štirlica. Njeno drugo majstorstvo bilo je da naredi sovjetskom kompozitoru Mikaelu Tariverdijevu da napiše numeru za seriju, piše Gardijan.
“Njegova muzika donela je i Štirlicov unutrašnji život. Jedan od razloga zbog kojih je prijala sovjetskoj publici u to vreme jeste što su njene teme bile gubitak i razdvajanje”, kaže muzičar i producent Stiven Kouts.
Kompozitor nije bio oduševljen time što radi na špijunskoj seriji, ali je bio zaintrigiran mogućnostima i pričom o nostalgiji, čežnjom za dalekom otadžbinom.
Šest nezaboravnih minuta u seriji – kada se Štirlic i njegova supruga sreću u nemačkom kafeu. Reč nije izgovorena: čuje se samo Tariverdijeva tužna klavirska muzika. Scena je zasnovana na stvarnim događajima. Sovjetski agenti koji su radili daleko od kuće bili bi odvedeni da vide svoje voljene, ali nisu mogli da razgovaraju sa njima. Bila je to demonstracija kontrole: “Imamo je, živa je, ostani lojalan.”
Tema je, kaže Dina Njuman, “ciljala pravo u srca sovjetskog naroda”.
“Postoji hladnoća u seriji. Većinu vremena prikazivala je ratne arhivske snimke sovjetske armije koje su snimili Nemci. Ali njena emotivna strana nošena je Tariverdijevom muzikom. Postala je deo Štirlicovog karaktera. U ovom bezdušnom svetu, to mu je davalo dušu.”
Od prve epizode, Štirlic je postao nešto kao sovjetski narodni heroj, opozit Džejmsu Bondu.
“On je odgovor na to kako je KGB bio prikazivan u filmovima o Bondu”, kaže Kouts. “On je prilično drugačiji od Bonda. Provodi mnogo više vremena zureći kroz prozore nego razbijajući ih. Ima mnogo duvanskog dima i mnogo nostalgije za otadžbinom.”
“Zanimalo bi me da znam da li je Džon le Kare video seriju”, kaže Džeremi Dans. “Štirlic je više kao Džordž Smajli nego što je ruski Džejms Bond: metodičan, neemotivan momak koji tiho posmatra dok svi ostali kopaju sami sebi grob.”
Svake godine serija je bila reemitovana na celom području Varšavskog pakta 9. maja, praznik kojim se obeležava predaja nemačke vojske 1945. godine. I Štirlicove šale postale su zajednička pojava. Serija je svakako pomogla da poraste vera sovjetskog naroda u njihove tajne službe, unapređujući verovanje da je SSSR lako dobila rat.
Serija je imala interesantan život u haosu koji je obeležio raspad Sovjetskog Saveza. Godine 1991, producent iz Sankt Peterburga snimio je kratki film o lokalnom odborniku koji je ranije radio kao sovjetski špijun u Istočnoj Nemačkoj. Jedna scena vratila je na kraj serije, kada se Štirlic vraća u Berlin. Odbornik je snimljen iza volanom svoje “volge” uz Tarivadijevu temu iz “Sedamnaest trenutaka…”, “Negde daleko” u pozadini.
Kako piše Gardijan, taj čovek bio je Vladimir Putin.
“Ljudi su počeli da povezuju Putina sa Štirlicom. Putin nikada nije rekao direktno da li ga je Štirlic inspirisao da postane špijun. Ali imao je 21 godinu kada je serija prvi put prikazivana a pridružio se KGB-u dve godine kasnije”, navodi se.
Ta asocijacija mu sigurno nije naškodila, piše Gardijan.
U ispitivanju javnog mnjenja 1999. godine, novine Komersant zatražile su od čitalaca da se izjasne koga bi voleli da vide kao narednog predsednika Rusije. Šterlic je zauzeo drugo mesto, posle Žukova, generala sovjetske armije. Novine su u nedeljnom dodatku donele naslovnu stranu sa slikom Štirlica i porukom “predsednik – 2000.”
Gardijan navodi i da se u Rusiji devedesetih Putin izdvojio “jer je viđen kao ličnost tipa Štirlica”.
“Svi i dalje znaju za ‘Sedamnaest trenutaka’, čak i tinejdžeri. Oni su zaboravili ime autora, ali serije? Da, svi dobro znaju za nju”, rekla je Vera, udovica Tariverdijeva.
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Priča o ruskom Džejmsu Bondu napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →