Priča o tri Šabana – Ovo je priča o tri osobe sa istim imenom. Ali ne vezuje ih samo  isto ime, jer  i svi mi koji smo između njih, hteli, ili ne hteli, smo deo te priče.

Pre nešto više od deset godina je umro Šaban Bajramović. Mediji su ga proglasili “kraljem romske muzike”. Priznaću, sviđalo mi se kako peva, uspevao je ono što drugimo još dugo vremena neće poći za rukom. Spojio je romsku muziku sa džezom, bluzom,…. Da ne ulazim u detalje, za ovu priču su važni drugi podaci.

Oboleli Gospodin Bajramović nije imao sredstava za život i tu je reagovala Vlada, resorni Ministar (lično uručio rešenje o penziji), pa čak i tadašnji Predsednik države.

Izdejstvovana je penzija. Kako? Naravno, van zakona.

Možda neko ko je “kralj romske muzike” to i zaslužuje. Nije moje da merim, iako sam… (upotrebiću onaj čuveni američki izraz) iako sam poreski obveznik i redovno izmirujem svoje obaveze.

Elem, sve bi se kod mene završilo na usmenom negodovanju  humoriste, da tu nisu bile i neke svima znane činjenice. Šaban Bajramović se u intervjuima hvalio kako je:

“Najplaćeniji pevač na svetu…”… Jer za jednu otpevanu pesmu na romskim svadbama, širom Evrope, dobija čak i desetak hiljada evra… Uporedo se pred kamerama, sedeći ispred niškog hotela “Evropa”, hvalio kako je tri “ovakva hotela prokockao”.

Neću napustiti ono hrišćansko stanovište: O mrtvima sve najbolje! Ovo gore sam napisao iz dva razloga. Prvo da pokažem kolika je bila popularnost građanina Šabana Bajramovića, a drugo kao uvod u moj postupak koji je tada usledio.

Napisao sam članak, koji sam započeo starim vicem o crvčku i mravu. Vredni, umorni i siromašni mrav, je zamolio cvrčka, poznatu estradnu zvezdu, da bar jednom kada bude u Parizu, ode na groblje Per la Šez.

– Jesi li čuo za groblje Per la Šez? – pitao je mrav.

– Nisam! – priznao je cvrčak.

– Tamo otiđi i nađi grob La Fontena! Znaš li ko je La Fonten?

– Ne znam! – opet je priznao cvrčak.

– Kada odeš na grob tog čuvenog basnopisca, reci mu glasno da je glup!

 – Misliš li da će me čuti? – Pitao je sarkastično cvrčak.

– Ubeđen sam, hoće! – Odgovorio je mrav.

Članak sam nastavio podacima o Šabanu Bajramoviću… I to je objavila tadašnja “Politika”.

Ovu priču neću slati na istu adresu. Svi kažu da su se vremena promenila, a ja pokušavam da dokažem kako su ostala ista.

Pre neki dan je u Aleji zaslužnih građana, sahranjen “kralj narodne muzike”. Možda je Šaban Šaulić stvarno kralj muzike. Priznajem, voleo sam njegove pesme i danas su mi drage. Decenijama sam kafančio uz note i reči za koje se govorilo “od Šabana”.

Ne smatram sebe više kompetentnim da pišem o operi, nego o kafanskoj muzici. Sigurno oni koji me viđaju na jednom od ta dva mesta i ne pomišljaju kako postoji i ono drugo. Lično sam srećan što je tako.

To me podstiče na pitanje: Da li je mesto Šabanu Šauliću u Aleji zaslužnih građana. (kod populusa se to zove Aleja Velikana.)

Zar je bilo potrebno da Vlada šalje avion kako bi se prenelo njegovo telo? Za razliku od Bajramovića, Šaban Šaulić sigurno spada u najsituiranije građane ove države. To govori i činjenica da ne živi u prizemnoj kućici, u ulici u kojoj se rodio, kao prvi Šaban, već u vili na elitnom Dedinju.

Da i te činjenice ostavimo po strani. Šaulić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, posle Nikole Mitića. Trenutno je izložba u Muzeru Narodnog pozorišta pod nazivom “Nikola Mitić, bariton 20. veka.” Za one manje upućene Mitić je pevao ne samo na svim operskim scenama bivše Jugoslavije, već, da ne nabrajam, od USA do Sovjetskog Saveza.

U vezi sahrane Šabana Šaulića se nisu oglasile uticajne osobe srpske kulture. Ćutali su direktor filharmonije, upravnik Nacionalnog teatra, upravnik Narodne biblioteke, direktor Narodnog muzeja,… Razumem, nih postavlja Vlada. A stav Vlade, video se. Ćutao je i Rektorat Beogradskog Univerziteta, ćutala je SANU, ćutali su istaknuti umetnici,… zar je moguće da su se svi složili ovog puta sa stavom Vlade? Ili se boje da će, ne daj Bože, već sutra umreti, pa da će im Vlada, u znak “odmazde” uskratiti pristup u Aleju zaslužnih? A svi oni, sigurno misle, zaslužili su to i prezaslužili. Pogotovo kada se uporede sa nekim kafanskim pevačem, koji je slavu sticao i održavao pod vašarskim šatrama.

Deo ove priče je i treći Šaban.

Tog Šabana Beograđani viđaju svaki dan. Ja mu znam i prezime, ali mi je on lično, kada sam mu rekao u kakvu priču želim da ga smestim, zabranio da to napišem. I ispoštovaću to. Razumem njegov strah, jer on radi nešto što je protivzakonito.

Šaban je skupljač papira i kartona. Zar se ne pitate zašto je zabranjeno sakupljati stari papir? Pa sve ono što se nalazi u kontejnerima, pripada Gradskoj čistoći. Uz to gurati kolica sa stotinama kilograma tereta po gradskim kolovozima,… još gore, ako je to napravljeno od bicikla, (atest, dozvola i ostalo) je zabranjeno.

Da ne dužim, Šabana je strah da mu napišem prezime.

A Šaban je poseban u mnogo čemu. Trideset godina sakuplja stari papir i karton. Svaki radni dan između dve stotine i tri stotine kilograma. Ponekad ima i više, ali  njegova korpa na dva točka, koju je ugradio umesto prednjeg na rashodovanom biciklu, ne može više da ponese. Šaban najviše mrzi nedelje i državne praznika. Tada ne može da sakupi ni polovinu gore rečene težine.

Poseban je i u još nečemu. Uključimo matematiku. Matematika je najnemilosrdnija nauka. Neću vas zamarati činjenicama koliko je ovaj treći Šaban zaradio i gde živi. Zapravo za zadnjih trideset godina promenio je pet lokacija za svoju krovinjaru. To kako material od jedne kuće nosi na bicikli na drugi kraj grada, nekom drugom prilikom.

U pitanju su brojevi.  Zanemarimo činjenicu kako je kilogram papira od 2,5 dinara, do… Retki su koji postignu više od 4 dinara.

A brojevi kažu: Reciklirana tona papira uštedi 4.200 kilovata energije, uštedi se 380 litara benzina, uštedi se 32 tone vode.

Skratiću ovu suvoparnost činenicom kako  za svaku tonu novog papira mora da se poseče 17 stabala pedesetogodišnjeg drveća.

Kada ovo što sledi pročitate, siguran sam reći ćete kako je treći Šaban iz ove priče, zapravo prvi.

Jer on je za trideset godina državi uštedeo 42 šlepera benzina, preko 3820 pedesetogodišnjih stabala drveta… Znam, zamorno je ovo da se čita. Zamislite samo šumu sa skoro četiri hiljade stabala petodecenijskog drveća. Svako bi se u njoj izgubio.

Navešću još jednu suvoparnu činjenicu. Srbija godišnje troši 20 miliona evra za uvoz starog papira. Neophodan je u proizvodnji,… nema ga dovoljno.

Ovaj treći Šaban ne ide u kockarnice, nikada neće imati čak ni kuću od cigala, a komoli na Dedinju. Nikakav nonsens u vezi njega neće ni jedna Vlada da napravi.  Jer ovog trećeg Šabana ne obožava pet miliona Srba, tako da niko neće odobravati ono što se bude “uradilo” za njega, bilo da je živ, ili mrtav.

Ipak je ovo samo  priča o tri osobe sa istim imenom. Ali ne vezuje ih samo  isto ime, jer  i svi mi koji smo između njih, hteli, ili ne hteli, smo deo te priče.

Da li smo se izgubili u Šabanovoj šumi?

Piše David Naum

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, Muzika