Putokaz: Kormak Mekarti – “Put”

Putokaz:Kormak Mekarti – ‘Put’

 

Uvodna napomena

 

Ovaj prikaz je korigovana (hvala Svetlani Pejić) i dopunjena verzija priloga objavljenog u časopisu Beleške broj 3 (januar 2023) Književnog programa Omladinskog centra CK13. Navedeni roman je 09.11.2022 bio tema 198. sesije čitalačkog kluba Književni klabing koji vodi Sanja Pavlović.

 

Povod

 

Kao i svaka druga loša, i ta je vest došla iznenada, u nedelju, 25.09.2022. u 11:49. U našoj Viber grupi Književni klabing Sanja je objavila: „Društvo, imam tužne vesti – preminuo je Saša Šegrt (…)“. Prisećajući se, od tada, njegovih komentara i predloga, dogovorili smo se da u jednom od naših narednih susreta pričamo o knjizi koju bi on predložio. Nešto ranije, u maju te godine, bio je poslao isečak spiska pročitanih knjiga, pa smo mogli da biramo. Odabrali smo broj 22:

Ovo je moj zapis o čitanju te knjige, u znak sećanja na Sašu i jedinstvenog, neponovljivog, Kormaka koji nas od juče, 13.06.2023. neće više darivati svojim književnim umećem.

 

Metafora

 

Naslov romana je metafora. Put od asfalta kao metafora tehnologije (civilizacije) koja se bori sa prirodom zarad „blagostanja ljudi“. Ili put kao metafora putovanja u propast ljudskog društva, u čijoj istoriji „čak i ima više kazni nego zločina“. Kolica iz supermarketa u kojima otac i sin guraju sve stvari koje su im u životu preostale simbol su tog potrošačkog društva koje toliku pažnju poklanja onom materijalnom i potrošačkom (akcije, mega popusti). Materijalnom koje se poseduje, i želi da uveća što više, preko svake mere i potrebe, pa se po svaku cenu čuva i brani, oružjem i tehnologijom, koja kao da je samo tom sredstvu uništenja i namenjena. I onda dođe do katastrofe. I opet pojedinci koji imaju oružje progone one druge, sada više ne toliko da bi uvećali svoj imetak već da bi imali šta da jedu. Deca su na posebnoj ceni. A od svog potrošačkog obilja ostane samo ono najnužnije za preživljavanje, da stane u jedna kolica. Uz jednu igračku.

Ta igračka, žuti dečji kamion, ukazuje na još jednu važnu metaforu: životni put odrastanja (sina uz oca). Šta smo sve spremni da uradimo zbog dece? Suočen sa mogućnošću da ih kanibali otkriju, otac je u panici:

„Ležali su i osluškivali. Možeš li to da uradiš? Kad dođe vreme? Kad dođe vreme neće biti vremena. Sad je čas. Prokuni Boga i umri. Šta ako ne opali? Mora da opali. Šta kao ne opali? Možeš li da razmrskaš tu voljenu lobanju kamenom? Imaš li u sebi neko takvo biće o kome ne znaš ništa? Može li ga ubiti?“

Otac istrajava. Drži ga u zagrljaju. Vaspitava svojim primerom („Šta je najhrabrija stvar koju si ikad učinio? Ustao sam jutros, reče“). I uči šta rade dobri ljudi: „Trude se, pokušavaju. Ne odustaju“. No svestan svih okolnosti, izjeda ga griža savesti zbog zločina njegove generacije prema mlađoj:

„Okrete se i pogleda u dečaka. Možda po prvi put shvati da je za dečaka i on sam tuđin. Biće sa neke planete što više ne postoji. O kojoj su priče sumnjive. Ne može da detetovog zadovoljstva radi izgradi svet što ga je bio izgubio a da pritom ne izgradi i sam taj gubitak i pomisli da dete to možda bolje zna od njega.“

Zato se roman može razumeti i kao metafora o izbavljenju. Tokom putovanja sin se sve vreme trudi da očevo starozavetno „oko za oko, zub za zub“ nadomesti novozavetnom samilošču, bio to pas, dete, ubogi starac ili očajni kradljivac. „Nisi ti onaj koji mora o svemu da brine“, kaže mu otac. Vlažnog i garavog lica dečak mu odgovara: „Jesam. Ja sam taj“.

Hoće li uspeti u tome, u svetu u kome se „dobri ljudi kriju jedni od drugih“?

Hoćemo li mi uspeti, u ovom našem svetu, da uradimo isto?

 

Stil

 

Knjiga nije laka za čitanje, u ma kom smislu to „lako“ shvatali, kao „čita se brzo“ ili „ne zamara“ ili štagod.  Možda možete brzo da iščitavate slova i kratke rečenice, ponosni na brzinu okretanja stranica, ali slike u glavi i taj osećaj turobnosti je teret koji usporava, ako je uopšte čitanje atletska disciplina. A upravo taj zamor koji se oseća dokaz je kvaliteta pisca: probija vas hladan vetar, slabo ste obučeni i praktično bosi; krajolik pred očima ne samo da nije u boji već nije ni crno-beo, pred vama je „sivilo pustoši“;  strepite od drugih, a ne možete, ne bi trebali, kao ljudsko biće, da budete sami, bez društva; svesni ste da vam ponestaje zdravlje i onaj osećaj svemoći iz mlađih dana; i u panici jer treba da vaspitavate primerom o smrti, dobroti, ljudskosti, samilosti, Bogu koga kao da nema u vremenu surove borbe za preživljavanje… Usporite korak čitanja, prilagodite ga njihovom suzbijajući poriv da pobegmete glavom bez obzira, pa ćete, možda, prepoznati sebe i svoj život u ovom našem okruženju, svu tu sebičnost, bahatost, mržnju. No to je odlika prava (naučne) fantastike: nije to slika izmaštane budućnosti ili prošlosti već deo sadašnjosti.

Kako rečima opisati korake, dane, mesece slične jedne drugim, jednoličan krajolik („bez tragova na putu, ništa živo nigde“), putovanje bez putokaza (ni mape ne pomažu) bez dovoljno vode i hrane, a da osećaj teskobe u čitaocu ne bude zbog dosade? Naravno, veštinom pisanja koje stvaraju slike: „krupnozrni vazduh“ koji se udiše, „ogoljeno hladno svetlo dana (…) sivo poput njegovog srca“, „vatrom ogaravljeno stenje pored puta kao obrisi medveda na ogoljenim šumskim padinama“. Tu je i onaj dečakov kamion igračka kojom se dečak tek retko poigra vukući ga po štapom iscrtanom putu u pepelu (da bi ih iste večeri probudo pravi kamion sa lovcima na ljude). Sumornu atmosferu, pak, ponajviše stvaraju kratki dijalozi koji kao da se ponavljaju. Samo, oprez: nije svako izrečeno „Dobro“ ili „U redu“ sa istim značenjem. Koliko je toga ispred i iza te jednostavne rečenice, iskazane kao odgovor na reči utehe posle košmarnog sna ili očevo objašnjenje da na putevima neće biti automobila i kamiona, ili na neiskazanu dilemu ili…  Upravni govor bez navodnika, takođe, podseća da su oni jedini predstavnici života, minorni u odnosu na kamene goleti i „jalove šume“ pored kojih prolaze.

Ženskih likova gotovo da nema, ali nisu nipodaštavani. Majčino samoubistvo, iako izgleda kao malodušnost ili kukavičluk („mi smo živi mrtvaci u filmu strave i užasa“), zapravo je svesno žrtvovanje: ostala su samo dva metka u pištlju na njih troje. A majka porodice koja je na kraju prihvatila dečaka puna je ljubavi prema njemu, što pokazuje da budućnosti nema bez „ženskog principa“. Pomankanje ženskih likova ponajbolja je, zapravo, ilustracija izopačenosti i manjkavosti tog sveta. Jer i kada se pojave u sećanjima i snovima, moraju se potisnuti („pravi snovi za čoveka u opasnosti (su) snovi opasnosti“ a sve drugo je „zov klonuća i smrti“). „Kažu da žene sanjaju opasnosti koje prete onima koji su njima na brizi a muškarci opasnosti po sebe“, reče majka ocu u razgovoru pre samoubistva. Ona je bila prestala da sanja ali je znala da je dete sve što će se isprečiti između oca i smrti. Dete koje je u već tada teška vremena odmah nakon porođaja otac umotao u ubrus odsekavši prethodno pupčanu vrpcu kuhinjskim makazama. I sa njim kasnije krenuo u spasavanje… deteta, sebe, sveta. 

Sveta prepunog opasnosti. Njih dvojica u njemu kao „nosioci vatre“, ali ne ognja apokalipse koji je spalio grešni svet već plamička nade u postojanje odredišta i kraja puta. Još jedan simbol, dakle: vatra. Otac, gledajući sina kako potpiruje vatru, vidi „vatronosnog zmaja Boga samoga“. Koliko dugo oni nose plamen, i do kada? Vreme događanja ali i trajanja je neodređeno. Putuju već nekoliko godina, a po pojmovima koje dečak u toj takvoj školi saznaje (od brane do države) čini se i mnogo duže. Ni u tom pogledu nema putokaza. Gorka iskustva daju gorka saznanja o vremenu: „nikad dugo traje“ ili „zauvek traje dugo“. Ali dečak zna ono što i otac zna, da „zauvek nema više vremena“.

Tokom čitanja romana imao sam dva problema. Prvi je bilo neočekivano jasno prisećanje na davno odgledanu ekranizaciju. Filma se nisam setio sve dok nisam i sam zakoračio na taj put posle stranice-dve. Od tada sam stalno imao pojedine kadrove pred očima. Nije bilo iznenađenja po pitanju „šta će zateći iza krivine?“ ili „šta će naći u toj kući?“ ili „ko su ti koje sreću?“ ili „šta će biti na kraju?“. Zasluga za to očito pripada umešnosti režisera, glumaca i ostalih učesnika, ali, opet, i samog pisca koji kao da je nadmašio žanr beletristike i napisanim rečima slikao taj svet. Ipak, iako sam čitao takoreći pročitano, imao sam sve vreme osećaj nespokoja, možda zbog toga što sam mogao više pažnje da usmerim na stil pisanja i prevod. A tada je nastao i drugi (manji) problem.

 

Prevod

 

Čitanje (beletristike) u PDF formatu (preuzetom sa Interneta) često mi bude teško zbog grešaka u sintaksi i, još više, lošeg preloma teksta. U ovoj knjizi mi je to bilo posebno važno – bilo je očigledno da se dijalog oca i sina odvija u kratkim rečenicama koje su u ovom meni dostupnom elektronskom izdanju često bile u istom redu i pasusu. U štampanom izdanju (izdavač Beobook) prelom teksta je bio kako treba, sa dodatnim bonusom većeg razmaka odeljaka (između „slika“), čak i sa zvezdicama ogrančenim većim celinama koje su se mogle smatrati poglavljima (a u samoj nameri pisca mudro izbegnutih jer su inače svi dani, nedelje i meseci ličili jedni na druge). Tako sam, u stvari, roman odgledao jednom i pročitao dva puta, u dva prevoda. Odmah da kažem: više mi se dopao prevod tandema Vesna Podgorac – Branislava Jurašin (Beobook).

Umešnost prevoda ceni se po dosetljivosti da original bude u skladu sa jezikom i kulturom „u koju dolazi“. Oba prevoda su u tom smislu bila dobra:

„Suvoj zemlji i slana voda je dobra“ (Beobook) i „Što imaš, tim klimaš“ (Profil).

No takvi izazovi su, ipak, sporadični, pa je mnogo veći izazov pravi odabir reči. Veznika, na primer: koliku razliku pravi samo jedno slovo vidimo iz ovog odlomka:

„Boga nema a mi smo njegovi proroci.“ (Beobook) ili „Nema Boga i mi smo njegovi proroci.“ (Profil).

Nije svejedno, jer veznik „a“ nudi dvojako značenje: pesimistično (iluzorno slavimo ono čega nema) ili pak optimistično (najavljujemo nešto dobro što će doći). Veznik „i“ nagoveštava samo ovu prvu mogućnost. Radije prihvatam nadu.

Tomislav Torjanac, zagrebački ilustrator, skrenuo mi je, u prepisci, pažnju na još jedan detalj u vezi prevoda:

„Beobook je napravio bolji posao od Profila, počev od samog prijevoda naslova („Put“ je puno primjereniji naslov od „Ceste“). Profil je dao knjigu na prijevod prevoditeljici Tatjana Jambrišak (pokoj joj duši) koja je usko specijalizirala za SF, procijenivši da je „The Road“ svojom postapokaliptičnom „mizanscenom“ SF roman (tretman kakav, nažalost, često dobiva Margaret Atwood). Uglavnom, nije bila dobar izbor za ovaj roman, jer su joj se potkrale i faktografske pogreške – npr. navodno je „the piedmont“ (u kontekstu: „podnožje planine“) postalo „Pijemont“ (regija u Italiji), što može zbuniti čitatelja.

„They camped that night in the woods on a ridge overlooking the broad piedmont plain where it stretched away to the south.“ (M-71)

„Te su noći kampirali u šumi na grebenu prema širokoj pijemontskoj ravnici koja se prostirala prema jugu.“ (Profil)

Naravno, prevedeni tekst ide na čitanje i lektoru i uredniku, tako da ne ide sve na dušu prevoditeljici. Uglavnom, šteta, jer – kao što si napisao – riječ je o jako važnom djelu koje bi, po meni, trebalo uvrstiti u lektiru za više razrede srednje škole.“

Ima još jedna, naizgled sitna razlika: u Beobook izdanju tata je Tata. Dopalo mi se to (a vidim da je tako i u originalu): retke su okolnosti kada tata može da ima veći značaj za dete.

No najveća razlika je u stilu: tandem prevoditeljki je arhaičnim rečima i sklopom rečenica ostavio utisak da čitamo tekst sličan Bibliji. Iako se ona nijednom ne pominje, roman obiluje religioznim (hriščanskim) motivima i metaforama, poput one o prorocima, ili:

„Jedna siva pahulja hrlila je ka njima. Uhvatio ju je u šaku i posmatrao kako nestaje kao poslednja hostija hrišćanskog sveta.“

„Baci pogled na starca. Možda će on postati bog a oni mladice masline.“

„Gde ljudi ne mogu da žive ni bogovi ne prolaze bolje.“

Najupečatljivija slika je kada se otac, „lica podignutog prema ubledelom danu“, obraća Bogu:

„Imaš li vrata da te ugušim? Imaš li srca? Proklet da si doveka imaš li duše?“

(obratite pažnju i na gramatičku poslasticu, primenu genitiva).

 

Putokaz

 

Putokaz

 

Kruna svih simbola, od onog očiglednog puta, preko kolica, kamiona i vatre, jesu – pastrmke. One su sećanje na nekadašnju, od čoveka nesputanu prirodu:

„Stajao je na kamenom mostu gde se prljave vode prikupljaju u vir i pretvaraju lagano u sivu penu. Tamo gde je nekad posmatrao pastrmke kako se praćakaju u struji, prateći njihove savršene senke na kamenitom dnu. Nastavili su, dečak stupajući po njegovom tragu.“ (str. 29) i

“Stajao je nekad baš kod takve jedne reke i posmatrao treperenje pastrmki duboko u jezeru, nevidljivih u vodi boje čaja izuzev kada bi se okrenule na stranu da se hrane. Odražavajući sunce duboko u tami kao bljesak sečiva u špilji.” (str. 42).

A na samom kraju, poslednji pasus:

„Nekad je u planinskim potocima bilo pastrmki. Mogao si ih videti gde stoje u matici boje ćilibara a beli im obod peraja kao kaluđerički veo lako dodiruje površinu vode. U ruci bi ti mirisale na mahovinu. Sjajne i mišićave i izvijene. Na leđima im vijugave šare što mape su sveta u postanku. Mreža mapa i putokaza. Onoga što se ne može vratiti. Ne može ispraviti. U dubokim dolinama u kojima su živele sve je bilo starije od čoveka i žamor je njihov bio žamor tajne.“ (str. 295)

oda je prirodi. Putokaz od nastanka sveta ka budućnosti.

Treba ga uočiti. I razumeti. I prihvatiti.

Ili makar spoznati cenu ako se to ne uradi.

U spomen na Sašu koji sada, u još boljem društvu, čita nebeske spise, večno zahvalan što mi je otkrio Sorentina.

za P.U.L.S.E: Mihailo Krstić

2023-06-14

Tekst je objavljen u časopisu “Beleške” broj 3 u izdanju Književnog programa Omladinskog centra CK13.

Makarti, Kormak: Put (MacCarthy, Cormac: The Road), © 2006 M-71, ltd.

Prevod Vesna Podgorac i Branislava Jurašin; Beograd : Beobook, 2007.

PDF izdanje: Cesta. Prevod Tatjana Jambrišak; Zagreb : Profil  International, 2009.
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments