Renesansa seksualnog ponašanja
Renesansno i barokno doba (oko 1400-1650) označava prvu epohu u zapadnoj kulturi kada teme i slike možemo dovoditi u vezu sa biografijama pojedinačnih umetnika; ta veza otkriva rane pokušaje izražavanja homoseksualnog interesovanja kroz likovne umetnosti i književnost. Primeri homoseksualnosti na početku modernoga doba čine prelaz od društvenih ustrojstava i filozofskih sklopova klasičnog i srednjovekovnog sveta ka savremenim obrascima koji će početi da izlaze na svetlost dana početkom 18. veka. Muško homoseksualno ponašanje može se, na osnovu istorijskih svedočanstava, potpunije oživeti nego što je to slučaj sa lezbejstvom; oboje su dokumentovani kroz pregled staleža i zanimanja, iako su svedočanstva iz prve ruke relativno retka, što tumačenje predstave o sebi čini težim.
Pojava homoseksualnosti kao vrlo primetnog i dokumentovanog društvenog fenomena poklapa se s onim sjajnim i prelomnim razdobljem u zapadnoj kulturi poznatim kao renesansa. Premda je epoha od poznog 14. do poznog 17. veka samo postupno menjala srednjovekovno versko i društveno ustrojstvo, obeležena je oživljavanjem klasičnog učenja koje je podsticalo kreativan prirast na polju umetnosti, nauka i filozofije, razvitkom urbanizacije, tržišnog kapitalizma i nacionalnih država koje su se dale u istraživanja zemljinog šara, kao i dugim doktrinarnim vojevanjem reformacije i protivreformacije. Ključna podsticajna tenzija toga doba predstavljala je pokušaj da se katoličanstvo usaglasi sa znanjem i vrednostima paganske starine i nastajućih empirijskih nauka – što je poslednji od nemogućih zadataka koji je duboko uticao na sve oblasti ljudskoga delovanja, od bogoslovlja do politike i seksualnosti.
Zvanično, homoseksualnost je bila predmet oštre osude, kako verske tako i svetovne. Ovaj opšti stav je, međutim, značajno varirao u zavisnosti od pola, kulture i perioda. Daleko manje žena je proganjano, a stopa progonjenosti muškaraca seže od nekoliko stotina godišnje u petnaestovekovnoj Firenci do manje od stotinu u kalvinističkoj Ženevi. Unutar jednog društva, periodi uslovnog neobaziranja mogli su se smenjivati sa fazama pojačanog suzbijanja. Prvi naučnici koji su se ozbiljno posvetili gej studijama veličali su visokorenesansnu Italiju, gde je nasleđe grčko-rimske prošlosti odobravalo određeno izražavanje „grčke ljubavi”, ali je ovaj pokret verovatno imao slabog uticaja izuzev kod obrazovanih staleža. Sve dok Tridentski sabor (1545-1563) nije ozakonio opštu moralnu čistku kao odgovor na protestantska spočitavanja Rimu, razmera seksualne i drugih heterodoksija bila je strogo ograničena. Mnogi činitelji su ponuđeni kao objašnjenje ovih kolebanja u toleranciji: demografski (briga zbog pada priraštaja ili porodične stabilnosti), medicinski (sporadične pojave kuge), sociološki (novi vidovi društvenih lomova i kontrole uzrokovani urbanizacijom) i verski (porast bogomoljačkih aktivizama).
Ovaj esej teži da, u glavnim crtama, iznese ono što sada znamo o renesansnom homoseksualnom iskustvu, kao i ono što još uvek pokušavamo da rastumačimo: preovlađivanje i raznolikost homoseksualnog ponašanja, psihološka značenja i identitete pripisane takvim radnjama, kao i sklop i izraz ovih psiholoških primera u likovnoj umetnosti i književnosti.
Ponašanje
Pokazatelj seksualnih aktivnosti i stavova u renesansi dosta je promenljiv u zavisnosti od starosti, pola, staleža i moći onih koji su u njima saučestvovali. Kao i sa društvenim životom uopšte, bolje smo obavešteni o muškarcima nego o ženama, i više znamo o ličnim osećanjima kod učenih staleža plemstva, sveštenstva i obrazovanih humanista, nego kod nižih, većma neobrazovanih staleža. Dok je sakupljeno dovoljno građe kojom se, u grubim crtama, da rekonstruisati seksualno ponašanje, raspoloživi podaci predstavljaju istovremeno lakunozna i inherentna ograničenja, koja nas ostavljaju sa nekolikim nerazrešenim pitanjima.
Mogu se postaviti tri glavna uopštenja u vezi sa seksualnim sklonostima i pravima odraslih muškaraca. Kao prvo, za mnoge pojedince su homoseksualne veze bile samo jedan element onoga što bismo mi podveli pod biseksualnost. Kao drugo, homoseksualna aktivnost javljala se, mahom, premda ne isključivo, između odraslih muškaraca s jedne, i dečaka ili mladića s druge strane. Kao treće, preživeli dokazi o ovim odnosima su nepotpuni i puni predrasuda zbog težine zločina i prirode samih izvora.
Mali je bio broj plemića koji su bili isključivo homoseksualni; najveći broj njih odgovorio je svojoj staleškoj i polnoj dužnosti stupivši u brak, ne bi li se na taj način sklopila savezništva i obezbedila dinastijska nasledstvenost. Naučnici neskloni homoseksualnosti zadugo su pokušavali da ospore „miljenike” vladaocima kakvi su bili francuski Henri III ili britanski James I, ističući ih kao njihove političke ili društvene pre negoli fizičke intimuse. Savremenici ih, međutim, jasno tumače kao seksualne veze: jedan od Henrijevih dvorjana, vitez od Cavlusa, prozvan je „Culus”, što je francuska igra reci koja znači rektum. Mnogi duhovnici, od pape Julija III (1550-1555) do kardinala Carla Carafe, mada teoretski celibatni, bili su, takođe, otvoreni za skalu biseksualnih zadovoljstava, dok je firentinski pesnik Antonio Beccadelli uveravao ljubopitljivce da ga njegov hvalospev sodomiji, L’ermafrodito (1425), ne sputava u ljubavi prema milosnicama.
Pretežnost i osobenost muške biseksualnosti odražava dva značajna određenja onovremene seksualnosti: često je povezivana sa načelnim odobravanjem, čak i pravom, i u skladu je sa položajem odrasloga muškarca na vrhuncu društvenoga sistema koji je prvenstvo davao patrijarhalnosti, starosti i moći. Sigismondo Malatesta, gospodar Riminija, bio je na zlu glasu zbog seksualnih izopačenosti koje su uključivale i dečake i žene; njegov francuski savremenik Gilles de Rais(„Plavobradi”, 1403-1440) pogubljen je pošto je seksualno zlostavljao i ubio stotinu dece oba pola. Mada manje žestok, hedonizam sličan katoličkom otkriven je u stjuartskoj Engleskoj: grof od Kastlhejvena isleđivan je u 1631. godini, zbog silovanja svoje žene i sodomizovanja dvojice slugu, a tokom skaredne Restauracije, grof od Rochestera šeretski je pisao: „Kad mi nema kurve, ja povalim paža”. U atmosferi bezobzirnog traganja za zadovoljstvima, dečaci su smatrani zgodnom zamenom za žene, zbog jošte „ženstvenih” telesnih odlika bezbradih, piskavih i nežnoputih mladića.
Rochesterova primedba, kojom je podrazumevana jednakovrednost između žena i dečaka, takođe nagoveštava kako su moćnici bili skloni da prvenstvo daju seksualnim objektima podređenim po polu, uzrastu, i/ili društveno-ekonomskom položaju. Mnogi odrasli plemići bili su poznati po tome da polno opšte sa svojim paževima, mladićima koji su im služili kao štićenici i učenici dvorskih veština; drugi su sebi nalazili partnere među glumcima, konjevodama, zanatlijama i ostalim prostim pukom. Kriminalistički arhivi Venecije govore o grupnom sodomističkom hapšenju petnaestorice plemića i osamnaestorice neplemića u 1406. godini, dok je Maurel de Volonne, dvoranin vojvode Philippa Orkanskog, homoseksualnog brata Louisa XIV, po kazivanju, „dečake prodavao kao konje i odlazio da se kocka u Operi”.
Slični međugeneracijski primeri preovlađivali su kod sveštenstva i učenih humanista. Optužbe protivu papa Pavla II i Julija IIbile su usredsređene na njihovo zavođenje dosta mlađih muškaraca. Cellinijeva autobiografija pominje krasnog i nadarenog mladića, Luigija Pulcija, koji je napravio karijeru od opsluživanja rimskih vladika, od kojih mu je jedan preneo i sifilis. Možda najživopisniji i najotvorenije seksualan među učenjacima bio je Angelo Poliziano (1454-1494), čija pisma na grčkom vapiju za poljupcima i milovanjem pojedinih mladića, i koji je, po kazivanju, umro pošto se digao iz bolesničke postelje da bi prigotovio serenadu mladiću koji ga je privlačio.
Prisni način života čisto muškog sveštenstva i prilike koje su obrazovne i verske dužnosti pružale za privatnost i emotivnu bliskost, iako same ne „uzrokuju” homoseksualnost, mogle su, nehotice, doprineti njenom ispoljavanju. Sveštenici u petnaestovekovnoj Veneciji i stjuartskom Sussexu osuđivani su zbog polnog opštenja sa mladim parohijanima; neobjavljene beleške sa crkvenih suđenja u Loretu, u Italiji, 70-ih godina 16. stoleća, podrobno opisuju seksualne aktivnosti dečaka iz hora, Luigija dalla Balle, koji je odreda spavao sa raznim starijim kaluđerima, kanoničarima i sviračima, a beleže i ostale pritužbe mladih na njihove pretpostavljene. Slično tome, Nicholas Udall, upravnik škole Eton, bio je optužen za sodomiju sa dvojicom učenika i jednim slugom, što je bio slučaj i sa upravnikom škole u Essexu 1594. godine. Antonio, trinaestogodišnji Mlečanin upleten u dugotrajnu seksualnu vezu sa javnim glasonošom, njihov je odnos video kao „prijateljstvo”, jer ga je Benedicto „podučavao kao učitelj”. Gradske vlasti, više zabrinute zbog samog zavođenja negoli zbog osećanja koje je ono izazivalo, u 1444. i 1477. godini donose mere ne bi li „gnusni porok” zauzdale u muzičkim, gimnastičkim, mačevalačkim i matematičkim školama.
Sodomija je upražnjavana kroz čitav spektar srednjostaleških i nižestaleških zanimanja: londonski trgovci i glumci, venecijanski hirurzi-brice i gondolijeri, ženevski štampari, radnici i sluge i moreplovci. Sistem šegrtovanja, kojim su dečaci od 12 ili 13 godina živeli sa majstorima kao njihovi učenici i pomoćnici, podražava prisnost između gospodara i sluge, kao i vaspitne primere viših staleža. Donatello (1386-1466) je bio samo prvi od umetnika za koje se verovalo da svoje učenike odabiraju više po lepoti nego po umetničkoj nadarenosti; najozloglašeniji je bio Sijenac Gianantonio Bazzi (1477-1549), kome je obučavanje kicoških momaka donelo nadimak // Sodoma. Flamanski vajar Jerome Duquesnoy Mlađi (1602-1654) pogubljen je zbog počinjenja sodomije sa poslužiteljem u crkvi u kojoj je radio.
Dok je vid seksualnog odnosa između odraslog muškarca i mladića svakako preovlađivao, skorašnje istraživanje upućuje na preispitivanje starije tvrdnje da je ovo bio isključivi model koji je još jelinstvo posvetilo. U 1418. godini, jedan venecijanski sveštenik zaveo je plemića čiji je bio kapelan, kao i njegovog sina, a kada je anglikanski episkop John Atherton 1640. godine obešen zbog besramnog spoja preljube, rodoskvrnuća i sodomije, jedan ilustrovani pamflet o njegovom slučaju prikazao je Athertona i njegovog ljubavnika, Johna Childa, obojicu sa dugim bradama. Na suprotnom kraju starosnog spektra, petorica „dečaka, bestijalno sodomitskih”, skupa uhapšenih tokom prekoatlantske plovidbe 1629. godine, vraćeni su u Englesku radi kazne. Sugestivno je da ima više zabeleženih slučajeva o polnom opštenju između muškaraca koji pripadaju radničkom staležu i približnih su godina, obično adolescenata ili mladića. Ostaje da se ispita da li su oni koji su već bili pri dnu društvene lestvice mogli manje da izgube ne ostajući, po godinama, društveno on top, i/ili su imali manje sredstava kojima bi privukli nekoga sa još niže razine.
Koliko god bio relativan odnos seksualnog opštenja između muškaraca ili dečaka istog uzrasta, model „zreo muškarac – mladić” ostaje preovlađujuća paradigma. U kolonijalnoj Virginiji, u 1625. godini, brodski zapovednik Richard Cornish pogubljen je zbog polnog odnosa sa jednim od svojih poslužitelja. Njegov pasivni partner, VVilliam Crouse, pomenut je kao „dečak-lupež” mada mu je bilo 29 godina, što navodi na to da je pederastički konstrukt primenjen čak i tamo gde je, u hronološkom smislu, neubedljiv.
Dokazi ovakvog ponašanja su selektivni i mestimični, te postavljaju nekolike prepreke za tumačenje. Malo je svedočanstava iz prve ruke zapisano ili preživelo, što ne čudi s obzirom da se radi o jednoj nezakonitoj aktivnosti. Većina naših saznanja, stoga, proizilazi iz neprijateljskih izvora sa strane: za niže staleže – od policije i iz sudskih zapisnika, za sveštenstvo i plemstvo – od pojedinaca čija su mišljenja mogla biti obojena ličnim ili političkim namerama. Kraljevske neveste pružaju nasušna svedočanstva o privatnim aktivnostima njihovih supružnika, ali teško da su ta svedočanstva nepristrasna: kneginja Charlotte-Elisabeth, žena Philippea Orleanskog, duboko uvređena omalovažavanjem od strane svoga muža, nije bila sklona da njegove vanbračne veze tumači drukčije doli kao frivolnu sramotu. Na polju politike, optužbe na račun Henrija III tužile su na to kako je kraljeva širokorukost prema ljubimcima novčano upropastila vladu. Budući da je sodomija posebno sramotna unutar same institucije koja je podržavala moralni tabu protivu nje, protestanti su Rim prokazali kao „bunar pun sodomije”, dok su, pak, katolici pokušavali da ozloglase Calvinovog naslednika, Theodora de Beza, iznoseći na videlo njegove rane pesme posvećene mladićima. Često nije lako samostalno utvrditi koje su od tih optužbi bile na mestu, a koje su preterana propaganda.
U ovih par slučajeva za koje imamo svedočanstva iz prve ruke, istovetno ponašanje predstavljeno je kao kompleksnije i emocionalno snažnije iskustvo. Poput otvoreno seksualne i srdačne prepiske između kompozitora Orlanda di Lassa (1532-1594) i njegovog pokrovitelja, bavarskog prestolonaslednika, pisma kralja Jamesa njegovom ljubimcu, vojvodi od Buckinghama, svedoče o jednom snažnom čuvstvu i posvećenosti. Obično osoran Cellini beleži svoju mladalačku naklonost jednom mladiću približnih godina, na način koji je, ako ne izričito seksualan, ono fizički intiman i nežan, dok sedamnaestovekovna prepiska između svirača i sveštenika, koju je portugalska inkvizicija sačuvala, nagoveštava ljubavni odnos koji je trajao godinama. Arhivi svetovnih sudova povremeno pružaju primamljiv, „mikroistorijski” pogled na stvarne pojedince: dvojica mletačkih lađara, uhapšena u 1357. godini, svojom voljom su nekoliko godina zajedno živeli, zajedno poslovali, a tokom odvojenog isleđivanja svaki je slagao ne bi li onog drugog zaštitio.
Krunsko pitanje koje proizilazi iz obimnih zapisnika sa suđenja iz Venecije, Firence i ostalih velikih gradova, zajedničko je i sociološko: u kojoj meri su takvi ponavljani ispadi nagovestili zametke gradske potkulture u modernom smislu? Fragmentarni dokazi sugerišu da je rast trajnih seksualnih potkultura tražio kritičnu masu urbanizovane populacije, i zarad kontakta i zarad anonimnosti. Takve sociološke mreže bile su pretpostavljene za relativno male zajednice u Francuskoj u 12. i 14. stoleću, ali je ključna građa prvo pronađena za kosmopolitsku Veneciju, gde se petnaestovekovna hapšenja sodomita okreću grupama pre nego izdvojenim parovima, a muška prostitucija je zabeležena oko 1500. godine. Pored škola, godine 1450, tamošnje vlasti pokazale su podozrenje prema međugeneracijskim večerinkima po privatnim kućama, sugerišući da mreže kontakata uključuju društvenu i intelektualnu, baš kao i čisto seksualnu međurazmenu. Potkulturna mesta okupljanja i radnje bili su očito javna tajna: sudeći na osnovu popularnih pučkih pesama iz 70-ih godina 16. stoleća, masa Londonaca bila je vrlo svesna „Sodoma i Gomora” u njihovoj sredini, a Donne i Marston su, s kraja 16. veka, naružili tamošnje kafanske kupleraje. Nerazrešen problem na ovom polju jeste velika promenljivost u trpeljivosti prema otvorenim kršenjima zvaničnog tabua. Montaigne izveštava o nekoliko „brakova” između portugalskih muškaraca sklopljenih u jednoj rimskoj crkvi 1578. godine; parovi su živeli skupa neko vreme pre nego što su pohapšeni i spaljeni.
Renesansno lezbejstvo je dokumentovano daleko ređe od muške homoseksualnosti, i to iz tri razloga. Učenih žena je bilo manje i ne postoji ženski opis erotskog iskustva iz prve ruke. Pošto su žene iz radničkih slojeva uglavnom bile vezane za delokrug domazluka, imale su malo prilika da ostvare više društvenih veza, izuzev u manastirima. Konačno, ženska nastranost, kao i većina aspekata ženskog ponašanja, manje je brinula muške vlastodršce: ukupan broj znanih nam gonjenja kreće se od četiri u šesnaestovekovnoj Francuskoj do dva u Nemačkoj i po jednog u Španiji, Italiji, Ženevi i Nizozemskoj.
Istorijski dokumenti sugerišu da lezbejke, poput njihove muške sabraće, pokrivaju čitav spektar staleža. Postoje pouzdana sedamnaestovekovna svedočanstva o švedskoj kraljici Christini, koja se odrekla krune ne bi li izbegla brak, o gospođici Hobart, dvorskoj dami vojvotkinje od Yorka, i o francuskoj glumici, gospođici De Maupin. U kolonijalnom Plymouthu, dve su domaćice bile optužene za „međusobno bludno ponašanje u krevetu”. Iznenađujuće je, s obzirom na to da su strasti kaluđerica bile opšte mesto u književnosti, da su do nas dospela svega dva slučaja manastirskih veza, od kojih je najsočniji sudski proces protiv sestre Benedette Carlini iz Pescie, vođen 1619-1623, i osuđene na doživotno utamničenje zbog tvrdnje da je imala priviđenja koja su zahtevala da je njena kelijska družbenica rukom zadovolji.
Činjenica da Carlinijeva nije osuđena za lezbejstvo, već za bogohulstvo, postavlja mnoštvo pitanja o tome kako se viđenje ženske seksualne devijantnosti dovodi u vezu s ostalim vidovima neortodoksije, što rodne, što doktrinalne. Sodomija i krivoverstvo bivali su idejno povezani tokom čitavog srednjeg veka. Dok su nepočinstva pripisivana ženama tokom veštičijih istraga od 15. do 17. stoleća mahom bila heteroseksualna, lezbejske radnje ostaju jedan od elemenata crkvene demonologije. Još ne možemo sa sigurnošću odrediti da li je polni odnos između žena bio prvobitan fenomen, a religiozno tumačenje istog samo epifenomen koji je odražavao veću zabrinutost muških inkvizitora jer je pretio njihovom autoritetu; ili obratno, da li je krivoverstvo često bila prava optužba, a uračunavanja lezbejstva pride samo uvrežena naklapanja o neverničkom karakteru.
Slična neizvesnost obavija i „prerušene žene” ili žensku travestiju: da li su žene napravile ovaj opasan izbor kao strategiju za svoje seksualno i emotivno izražavanje ili je lezbejstvo kao takvo bilo manji motiv u odnosu na opštu želju za većom ekonomskom i političkom slobodom od muškaraca? Na osnovu dokaza, ne može se zaključiti seksualnost odmetnute Secikese Moli i njenih Bukačica (Roaring Girls) iz jakobinskog Londona; niti možemo biti sigurni da li je u slučaju žene spaljene oko 1535. godine u Fontainu, u Francuskoj, glavni problem bila seksualnost ili prisvajanje muškog preimućstva, pošto su vlasti saznale za njeno prerušavanje u muškarca da bi se venčala sa ženom i time „zloupotrebila zvanje muža”. Čini se izvesnim da su muški vlastodršci lezbejstvo smatrali opasnijim što je ono više istupalo sa isključivim muškim pravima: u Španiji su dve žene bile samo išibane i poslate na galije zbog polnog odnosa „bez pomagala”, ali je zato kazna za penetraciju dildom bilo spaljivanje, što je snašlo dve kaluđerice u 15. veku.
Identitet
Kako su istoričari činili velike napretke u dokumentovanju seksualnog ponašanja, naš drugi niz pitanja – psihološki konstrukti i snage koje čine osnovu ove vidljive radnje – postajao je sve kontroverzniji. Problem je Identitet: kako je homoseksualnost viđena i shvatana od strane učesnika i „autsajdera”? U kojoj meri je to podrazumevalo zasebnu kategoriju pojedinaca sa zajedničkim osobinama ličnosti? Što je najproblematičnije, možemo li govoriti o ikakvoj svesti ovih pojedinaca o zajedničkim im željama i osećanjima, ili o problematičnom odnosu njih kao grupe prema dominantnom društvu?
Preovlađujuće mišljenje drži da se pre modernog doba na homoseksualnost gledalo jedino kao na niz radnji hipotetički dostupnih svima, te da se poimanje „geja” u današnjem smislu – kao potpunog psihičkog identiteta svojstvenog zasebnoj manjini – javlja tek s usponom rasprostranjenih gradskih potkultura u 18. stoleću, kao i s usponom psihijatrije, koja će 1869. godine skovati termin „homoseksualac”. Ovaj društveno-konstrukcionistički model pretpostavlja opšti biseksualni potencijal koji je od strane kulturnih snaga kanalisan kroz promenljive obrasce ponašanja, dok suprotna „esencijalistička” škola traga za dokazom jedne posebne, istorijski konstantne homoseksualne ličnosti. Oskudnost i raznovrsnost preživelih izvora čini esencijalistički model teško primenljivim na naš period. Štaviše, oslonac za duboki upliv formalizovanih društvenih konstrukata na shvatanje i ponašanje nađen je u ključnoj dihotomiji renesansne filozofije, koja – premda još uvek nepotpuno shvaćena – predstavlja možda najproblematičniji diskontinuitet za moderne konceptualizacije istopolnih odnosa: razlučivanje seksualnosti od emocionalne prisnosti.
Istovremeno, konstrukcionistički model je na taj način, donekle, zakazao u objašnjenju tri provokativna aspekta renesansne kulture, što govori da bi vremensku granicu pojavljivanja moderne svesti, makar ona bila u začetku, trebalo „povući unatrag”, upravo na početke modernoga doba. Uprkos zvaničnom odvajanju ljubavi od polnog opštenja, neki pisci ciljaju na njihovo mešanje: renesansni pojmovi za homosek-sualnost podrazumevaju sponu među idejama koje su nalik rudimentarnoj psihološkoj teoriji, a pojedinci su iskazali kivnost zbog vlastite stigmatizacije i podozrivost prema prevlađujućim kulturnim vrednostima.
Naša postfrojdovska taksionomija seksualnog usmerenja prihvata kao nerazdvojne sve vidove stvarne ili izmaštane prisnosti između istopolnih osoba, rangirajući ih po kontinuumu od „homosocijalnog” do „homoerotskog” i genitalnog. Obratno, renesansni humanisti i bogoslovi ostali su pri oštroj idejnoj podeli na dela i osećanja. Kanonsko pravo je kao sodomiju stavilo van zakona izvesne fizičke radnje, dvosmisleno ubrojavši tu i sve forme neprokreativne seksualnosti, dok je zato strasna ali čedna muška čuvstvena prisnost, upodobljena klasičnom poimanju amicitiae, slovila za najveću zemaljsku sreću. U meri u kojoj su se hrišćanski spisatelji naprezali pitanjem motivacije, podveli su je pod šire kategorije, poput demonskog uticaja (krivoverje, posednutost), poročnog primera koji su dali drugi (često je primećivano kako je „pomodarstvo” za sodomijom u Englesku i Francusku došlo od Italijana) i greha neutaživosti, uključujući tu i svako fizičko zadovoljenje: zabeleženo je daje Marlowe tvrdio kako su „budale svi oni koji ne vole duvan i dečake”.
Grčko-rimski starostavni običaji, naročito Platonovi spisi o ljubavi veličani od strane filozofa novoplatoničara, obezbedili su kićena opravdanja za strastvenu, ali čisto duhovnu ljubav dvojice muškaraca. Montaigne i Erasmus ponovili su Ficinov komentar na Platonovu Gozbu, u kom je rečeno: „Neki ljudi (…) podobniji su za duševni negoli za telesni porod. (…) [Oni] dakle, prirodno vole muškarce više od žena, jer [muškarci] umno su mnogo jači. (…) nasušne za znanje koje oni prirodno žele da porode”. Ova idealizovana zajedništva često su predstavljala emocionalnu jednakost braku: firentinski učenjaci Giovanni Pico della Mirandola (1463-1494) i Girolamo Benivieni (1453-1542) položeni su u isti grob, poput supružnika.
Savremeno poimanje „romanse”, kao spoja seksualne i čuvstvene privlačnosti, u takvim spisima nije artikulisano: Jezik „muške ljubavi” upotrebljen je samo za čedne odnose, dok seksualna želja nije pravdana istom terminologijom. Međutim, ima izvesnih pokazatelja da je granica između čedne teorije i erotske prakse bila promenljiva i nesigurna. Klasični izvori su, takođe, upoznali renesansno čitalaštvo i sa paiderastiom, seksualizovanim pedagoškim odnosom između muškaraca i mladića koji je prethodio genitalnom izražavanju emocionalne vezanosti. Neki od teoretičara bili su svesni toga da je njihov strastveni ideal zato mogao biti viđen kao odbrana sodomije: u svojoj Libro d’amore (1525), Mantovac Mario Equicola otvoreno je insistirao da „niti jednu reč ovoga dela ne treba shvatiti kao ljubav prema dečacima niti kao protivprirodni polni čin”.
Reagovao je na opšte shvatanje: iste godine, Ariostove Safire ustvrdile su da je „malo humanista bez toga poroka” i izvestile o „prostačkom smehu kada za nekoga čuju da ima pesničkoga dara pa potom kažu: “Veoma je opasno okrenuti mu leđa ukoliko spavaš pokraj njega”. Pučka pamet nije bila bez osnova: engleski filozof Francis Bacon (1561-1626), koji je sačinio prigodan esej o prijateljstvu, očito se uhvatio za šira poimanja grčke ljubavi, budući da je čak i njegova majka znala da on spava sa svojim slugama. S druge strane, odnosi na koje su vlasti udarile kao na prvenstveno seksualne, poput slučaja Benedicta i njegovog šegrta, viđeni su, od strane učesnika, kao odnosi koji uključuju snažnu emotivnu komponentu: kanoničar Luigi Fontino je svoje seksualno zanimanje za Luigija dalla Ballu opravdao recima: „Namera mi je bila da imam učenika koji će se brinuti o meni kad pod starost obolim”.
U svojoj brizi da izbegnu anahronistične zaključke oko takvih tvrdnji, neki naučnici i najiskrenije ispovedanje strasti tumače kao uobičajenu novoplatoničarsku retoriku; kao tome suprotan ekstrem, psihoanalitičko čitanje Shakespeareovih soneta od strane Josepha Pequigneya uzima svaku seksualnu metaforu, ma koliko tanka ili alegorizovana ona bila, kao aluziju na fizičko ponašanje. Ostaje otvoreno pitanje da li je neko na homoseksualnost više gledao kao na približno jedinstven fenomen nego stoje to zvanična teorija dopuštala, ili su se suočili sa protivrečnošću, kako Brav kaže, ovekovečujući „rascep (…) između ponašanja pojedinca i njegove svesti o njenom značenju”.
Jedna druga konceptualna dihotomija koja je, čini se, mnogim muškarcima omogućila da izbegnu identifikaciju (ili samoidentifikaciju) sa „homoseksualcem”, vidljiva je u pojmovniku opisa homoseksualnih radnji i njihovih izvršilaca: seksualne radnje su razvrstane ne samo po polu objekta koji neko odabira, već i po ulozi koju je vršio. Kao deo šireg pokušaja da se razgraniče muške i ženske društvene uloge i odgovarajući rodni konstrukti, savremena teorija povukla je oštru razliku između aktivne (muške) i pasivne (ženske) seksualne uloge. Glagoli u italijanskom, kao i u starogrčkom, razlikuju aktivnu i pasivnu ulogu odgovarajućim glagolskim stanjem: formula za prvo je soddomitare – „sodomizovati”, a za drugo farsi soddomitare – „biti sodomizovan”.
Iz ovoga proishodi da su se odrasli biseksualni muškarci, postojani u svojoj aktivnoj ulozi, mogli upuštati u homoseksualne odnose, a da ih pritom niko ne smatra odstupnicima od pravila rodne im uloge. Čak i ovde, međutim, ima nejasnih nagoveštaja da su oni bili različite prirode. Po nepristojnom kazivanju Mattea Bandella, pesnik Porcellio, kada ga je ispovednik ukorio zbog poricanja polnog opštenja sa mladićima, odgovara: „Zabavljati se dečacima za mene je prirodnije nego jedenje i pijenje, a vi me još pitate da li protiv prirode grešim!” – šega aludira na njegovo izvrtanje shvatanja „prirodnog” poretka kod Tome Akvinskog.
Nasuprot tome, postojale su mnoge imenice za pasivne homoseksualne partnere koje su ukazivale na samu ličnost koliko i na delo. Njihov podsmešljiv ton ukazuje da je uobičajena pasivnost smatrana suštinskim nedostatkom i razotkrivaju kompleksnu (i mizoginičnu) teoriju, pripisujući takvim pojedincima jednu naročitu psihološku prirodu. Ganimed i cinaedus, androgin i hermafrodit, sve pozajmljeno iz antike, spajaju ženstvenost, mladalačku androginost, transvestiju i homoseksualnost u jednu skupinu rodnih prestupa; to je za posledicu imalo da su pasivni muškarci predstavljali psihičke hibride, skoro pa treći pol. U Firenci se za pasivnog partnera govorilo si tiene come donna, „ponaša se kao žena”; u Veneciji je takva osoba mogla biti kažnjena odsecanjem nosa – kaznom inače namenjenom za žene. Nasuprot tome, u meri u kojoj su muškarci primetili aktivno žensko jurenje za drugim ženama, na njega su se mnogi nevoljko osvrtali: šesnaestovekovni Francuz, De Brantome, pisao je: „Za ženu je mnogo bolje da je muškobanja, prava Amazonka i tom modom iskvarena, negoli za muškarca da je ženstven”.
Konačno psihološko pitanje tiče se samosvesti: do koje mere su „sodomiti” mogli reagovati na svoju stigmatizovanu poziciju artikulišući nastajuću svest o onome što bi mi nazvali „opresijom” i „otuđenjem”. Kao i u većini društava, većina je, verovatno, prihvatila i usvojila preovlađujuća pravila; studija Sevmour Kleinberg o Mletačkom trgovcu prikazuje Antonija kao prvog homoseksualca u književnosti koji je prezirao samog sebe. Manja je verovatnoća da su subverzivnija lična mišljenja, ako je takvih bilo, zapisivana ili sačuvana nego što je slučaj sa pojedinačnim izjavama naklonosti. Čak i tako, nekoliko zanimljivih biografskih fragmenata sugerišu da su poneki homoseksualno usmereni muškarci bili svesni toga da njihova nastranost problematizuje odnos sa društvom te su, u samoodbrani, razvili različita obrazloženja.
Raspravljajući o predstavi Hrista kao ženopodobnog mladića, Leonardo je napravio jetku aluziju na nekadašnje optužbe za sodomiju uperene protiv njega: „Kada sam lik Gospoda našeg živopisao prema liku dečačkome, hapsili ste me; kada bih sada Njegov lik živopisao prema liku odrasla čoveka, prošao bih još gore”. Michelangelova novoplatonička strast prema nekolicini mladića bila je dobro znana preko njegovih pesama i crteža; premda je srdito insistirao na svojom vrlom celibatu, Aretino se služio javnim glasinama ne bi li pretio ucenjivanjem. Slična narav dvojice umetnika – usamljenička, nepoverljiva, koja se radom uznosila – sugeriše jedan vid odgovora na brige usled seksualnog nekonformizma. Nasuprot tome, njihov vatreniji kolega Bazzi, pošto je njegov konj pobedio na trci u Sijeni, svojim sugrađanima je izazivački bacio u lice posprdni nadimak kojim su ga zvali, insistirajući da javno bude oglašen kao li Sodoma (Sodomit), što predstavlja, reklo bi se, prvi obnarodovani coming-out u istoriji Zapada.
Za one koji teže da razreše kognitivnu nesaglasnost – svest o sukobu njihove lične želje i spoljašnjeg autoriteta – mogu se razabrati tri strategije. Neki su homoseksualnost pravdali pozivanjem na alternativnu moralnost klasičnog primera. Kada je suparnik Bandinelli javno prozvao Cellinija „prljavim sodomitom”, ovaj mu je uzvratio: „Kamo lepe sreće da sam se znao prepustiti toj plemenitoj radnji; naposletku, čitamo o tome kako Jupiter sa Ganimedom, u raju, uživa u njoj”. Drugi su, slično tome, „usvojili” aspekte iz hrišćanskih mitova, poput Marlowa koji je ustvrdio da su Hristos i sveti Jovan, „ljubljeni učenik”, bili fizički ljubavnici. Najhrabrije stanovište je odreklo hrišćanstvu moralni autoritet: sedamnaestovekovni francuski libertinski pesnik Chauvignv razmetao se svojom željom da bude „nevernik i sodomita”, a 1646. godine, u Conecticutu, pogubljenje William Plaine ne samo iz razloga stoje kvario gradsku mladež, već i zato što je „nekome ko je postavio pitanje pravovaljanosti takve prljave prakse, nagovestio klicu ateizma pitanjem postoji li Bog”. Moguće da je drevno crkveno vezivanje sodomije za jeres, iako nategnuto, slutilo jednu istančaniju realnost: ne bi li zadržali nivo samopoštovanja, neki od onih definisanih kao otpadnici postaće „konceptualni izdajnici”, kadri da rastroje zvanične simbole i vrednosti koje poriču njihovu valjanost i celovitost.
Umetnosti
Treće ključno pitanje o renesansnoj homoseksualnosti obuhvata konstruisanje i transmisiju ovih želja i vrednosti kroz kulturu, u jednom specifičnom umetničkom smislu. Kako, od strane koga i za koju su publiku psihosocijalne realnosti homoseksualnosti imaginativno objedinjene, i kakva im je konkretna forma data u prozi, pesništvu, drami, slikarstvu i vajarstvu? Podsticaji ponovnog otkrića klasike i vernakularne književnosti, uz bogatstvo životopisnih podataka potaknutih novom verom u tvoračkog pojedinca, doveli su do najranijih uslova pod kojima su umetnici i njihovi pokrovitelji za sobom mogli ostaviti homoseksualne predstave i dokaz koji bi ih doveo u vezu sa njihovim vlastitim životima. Ova umetnost se delila na dva posve različita vida, suprotstavljenih izražajnih strategija i sa ključnom dihotomijom u stanovištu: između „insajdera”, koji su iz prve ruke posedovali izvesno znanje ili sklonost ka ovom vidu ljubavi, i „autsajdera”, kojima je ona bila strana i odurna.
Oni koji su težili da homoseksualna čuvstva istraže sa razumevanjem i prihvatanjem, crpli su svoje teme iz tri kulturna izvora: iz paganskih starina, iz judeo-hrišćanskog predanja i iz svakodnevnog života. Najbogatije od ovih bilo je klasično nasleđe koje započinje Beccadellijevim Hermafroditom nadahnutim Katulom, a rani vrhunac dostiže u Polizianovom Orfeju(1480), u kom Orfej ženomrzno veliča ljubav prema „boljem polu”. Marlowe je osmislio dražesne komične scene između Jupitera i Ganimeda (Didona, kraljica Kartagine), kao i između Neptuna i Leandra, dok je vergilijanska pastoralna tradicija nadahnula njegovu pesmu Dođi, živi sa mnom, budi moja draga i naglašenije posthrišćanskog Milog pastira Richarda Barnfielda, koji izjavljuje: „Ako greh je ljubit’ momče krasno, ah! tad grešan sam ja”.
Ovi i ostali klasični prauzori muške ljubavi – Apolon, Narcis, Kupidon i Bah – oslikavani su od strane saosećajnih umetnika, od Donatella do Caravaggia. Sam Ganimed pojavljuje se u nekoliko stotina umetnina: priča o krasnom pastiru kog na nebo uznosi opčinjeni biseksualni kralj bogova, savršeno je odgovarala ovaploćenju osnovnih obrazaca onovremene homoseksualnosti. U verzijama Michelangela i Cellinija, imamo dovoljno životopisne građe da bismo shvatili lično značenje koje su oni pridali mitu.
Michelanlgelov „Ganimed” (1532) jedan je u seriji crteža kojima je on mladom rimskom plemiću, Tommasu de’ Cavalieriju, iskazao veličinu svojih osećanja u toj najstrastvenijoj vezi njegova života. Mladićko pomamno uznošenje put nebesa, na krilima orla/Jupitera, simbolizuje „prenos” novoplatoničkog prijateljstva, ali Michelangelo je, preko svoga učitelja Poliziana, bio svestan i erotskih podsmisala mita. Kao što nam njegove pesme i ostali crteži stavljaju do znanja, on je bio duboko rastrzan između vrlih hrišćanskih ideala i plotnih kušnji; nazivajući sebe „zatočenikom oružanoga kavaljera” (Cavalieri), jadikovao je kako „čuvstva moja i sav njihov plam / lišila su srce moje mira“. Manje samoposmatrački, Cellini je bio lišen mira više pod spoljnim pritiscima: njegova ponuda da jedan antički fragment obnovi kao Ganimeda biće uzrokom Bandinellijeve optužbe. Njegov „Apolon sa Hijakintom”, izveden odmah nakon te raspre, mami da se čita kao kakav podsmešljivo drzak vizualni odgovor; izvesno, predstava je imala duboko lično značenje, pošto ju je Cellini za života čuvao u svojoj radnoj sobi.
Počev od Freuda, počelo se sa pretraživanjem ličnih svedočanstava takvih umetnika zarad psihoanalitičkih tumačenja njihove kreativnosti, koja su ih, u osnovi, videla kao sublimaciju erotskih nagona neprihvatljivih za društveno ili individualno nad-ja. Psihoanalitički pristupi znamenitim istorijskim ličnostima u velikoj meri su nepotvrdivi – pošto lice više nije dostupno za analitičku razmenu – i često nisu u vezi sa novijim teorijama o seksualnosti; ali studije, kakva je i ona Roberta Lieberta o Michelangelu, nude izazovne portrete onih najranijih ličnosti čija su nam unutarnja homoerotska osećanja dobro znana. Njihov primer unutarnjeg sukoba odražava promenu u estetskoj strategiji koju će i Michelangelo i Cellini kasnije podneti: podležući askteskoj protivreformaciji, obojica su se okrenuli od erotskih paganskih tema, koje je Tridentski sabor zabranio, ka isključivo religioznom slikarstvu.
Iako je judeo-hrišćanska mitologija zvanično pružila manje građe za homoseksualno identifikovanje, mnoga umetnička predstavljanja religioznih junaka sugerišu prikrivenu ili polusvesnu slabost prema muškoj lepoti i osećanjima. Donatellov nagi David sjedinio je u sebi starozavetnog junaka i sviloputog klasičnog efeba; Poput Caravaggia, koji je, docnije, sopstveni lik dao Golijatu, Donatello je naglasio erotično obezglavljenje diva koji je, simvolično, „izgubio glavu” za zgodnim mladićem. Leonardo i Botticelli, obojica optuženi za sodomiju, dali su svojim mladolikim anđelima i svetomučenicima zavodljivu androginu draž; Sodomin Sveti Sebastijan, privezan za drvo i isprobadan strelama, koji se previja u tobožnjem verskom zanosu, otvoren je za mnogostruka tumačenja, od sadomazohističkog prikaza, do umetnikovog odgovora na sopstveno javno „mučenije”.
U 16. stoleću, spisatelji i umetnici su se okrenuli od idealnih božanstava ka realističnom živopisanju sveta koji ih je okruživao. Poput Shakespearea, Marlovve je pozajmljivao zaplete iz svetovne povesti, naročito iz života dvojice biseksualnih kraljeva, engleskog Edwarda II i francuskog Henrija III (Pokolj u Parizu). Pozorišna satira često je ciljala na slabosti svakodnevice: Aretinov Stajopazitelj ismevao je dečkoljupca dobro znanog njegovoj mantovskoj publici, dok Rochesterov Sodom ili kvintesencija razvrata ismeva puku panseksualnost stjuartskoga dvora. Koristio je običaj prerušavanja dečaka glumaca, neophodan zbog zabrane ženama da izlaze na pozornicu, zarad komičnih učinaka koji su, verovatno, nailazili na izazovni odjek među starijim, biseksualnim gledaocima ovog erotizovanog polusveta.
Veliki novator naturalističkog slikarstva bio je Caravaggio, čije je portretisanje svakodnevice prikazalo njegove modele – ljubavnike, te mlade zabavljače i lole njegovih bogatih pokrovitelja. Njegovi mlađani Rimljani, prerušeni na podobije Baha, izgovor klasikom rastežu do krajnjih granica, dok njegovi ženopodobni, strastveni Muzikanti prolaze bez ikakve mitološke aluzije. Besprimerna otvorenost ovih slika proističe iz bitne činjenice u vezi sa pokroviteljstvom: kardinal Francesco del Monte prvi je poznati klijent homoerotskog interesovanja koji je najmio jednog umetnika da prikaže scene sa opštim emotivnim podtekstom za obe strane. Caravaggio je takođe bio prvi od takvih umetnika koji je svesno pozajmljivao erotski nedvosmislene motive od jednog pređašnjeg umetnika sličnog ukusa: njegov Kupidon Pobe-donosac, zasnovan na Michelangelovom vajarskom prikazu mladića koji pobeđuje starijeg čoveka, može da predstavlja početak jednog rudimentarnog osećanja homoerotskog vizuelnog predanja.
Nasuprot tome, dela nastala pod pokroviteljstvom i sa stanovišta nehomoseksualaca težila su da uspostave i raseju vrlo negativne stavove. Mogu se raspoznati tri strategije: moralna pogrda, dokumentarni izveštaji kažnjavanja i cenzura. Propovedi, verski traktati i oštre satire bile su usmerene protivu muške sodomije, počevši od italijanskog kaluđera Savonarole (1498) pa do Thomasa Artusa i njegovog Ostrva hermafrodita (1605), ilustrovane parodije na dvor Henrija III. Sladostrasni muški parovi ubacivani su na petnaestovekovne slike kao poučna protivnost glavnoj predstavi verske vrline; U 17. stoleću, isusovački misionar Matteo Ricci upoznao je Aziju sa zapadnjačkom homofobijom poručivši jednu graviru sa prikazom uništenja Sodoma kao ilustraciju za njegov esej na mandarinskom jeziku o Izopačenoj čulnosti.
Žene su, po običaju, uglavnom bile zanemarene: iako je Sapfino pesništvo ponova otkriveno u 16. veku, većina tumača odbila je da prepozna njena lezbejska čuvstva. Nevelik broj žena umetnica i pokroviteljica prepustiće predstavljanje lezbejki muškarcima, koji su, videvši ih sa muškog stanovišta kao objekte, obično izabirali da ilustruju mitove poput onog o Dijani i Kalisti, sa njegovim golicavim transvestirano-heteroseksualnim junakom, ili mita o Dijani i Akteonu, isprva nosiocu muških strahova o nepoznatom zajedničkom životu žena. Slično tome, Veštičije orgije, crteži Hansa Baldunga Griena, povezuju ženske bahanalije sa okultnom jeresi.
Kada su vlasti gušile homoseksualno ponašanje, one bi, povremeno, jedan takav događaj vizuelno pribeležile. Za ironiju, ova negativna propaganda sada obezbeđuje jedinstvena informativna svedočanstva, poput rukopisne ilustracije dvojice muškaraca spaljenih na lomači u Ziirichu iz 1482, i Athertonovog pamfleta u Engleskoj, koji nam otkriva u drvetu rađene portrete. Jedna gravira u Balboinom letopisu o najezdi na Srednju Ameriku grafički prikazuje Evropljane kako pujdaju svoje pse na homoseksualne bardaše u Novom Svetu.
Kao deo šire kampanje za kontrolu nekonformizma, pod okriljem države i crkve, zavedena je cenzura uvredljivih tekstova i slika. Set gravira koje su prikazivale pretežno heteroseksualne odnose, s Aretinovom uvodnom reci, spaljen je 1524. godine od strane papskih vlasti, koje su potom ustanovile Spisak zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). Izveštaji konkistadora svedoče o sličnim neprijateljskim odgovorima Španaca na jasnu erotsku umetnost otkrivenu na američkom tlu: Gonzalo de Oviedo y Valdes hvalisao se time stoje uništio kolumbijski zlatni reljef sa predstavom „muškarca koji je opasao drugog muškarca, u tom vraškom i sramotnom sodomskom činu“.
Hladan učinak zvaničnog neodobravanja jasan je iz Cellinijevog Života, koji izostavlja ili poriče svoje znane homoseksualne podvige, čak se hvališe svojim slamanjima ženskih srdaca. Tokom 17. stoleća, pagansketeme su bivale na mahove čišćene: Na Rubensovoj kopiji Titijanovog Obožavanja Venere zagrljeni puti su od muških parova preinačeni u heteroseksualne, a u Monteverdijevoj operi Orfej izostavljeni su Polizianovi umeci koji govore o životu nakon Euridike. Homoseksualno ponašanje i predstave izričito su proterani iz sfere javnog života pozorišnom predstavom Coelum Britannicum (1634), u kojoj se Charles II od svoga oca, Jamesa I, ograđuje deklaracijom da je „Ganimed u ložnici zabranjen“.
Zaključak
Danas se dosta toga zna o homoseksualnoj praksi i teoriji u vekovima renesanse i baroka, ali ostaje krunsko pitanje koje uključuje i bihevioralne promenljivosti poput starosti i društvenog staleža. Dok se psihološki identitet još uvek nije bio podvojio na „homoseksualnu” i „heteroseksualnu” kategoriju, kao u savremeno doba, postojala je nekakva svest o određenim tipovima ličnosti i pojedinci su artikulisali lične posledice zbog stigmatizovanja kao nastranih. Istopolni odnosi su korišćeni u umetnosti, ali još uvek nismo sigurni gde je prevlađujuća terminologija podrazumela genitalno izražavanje, ili do koje mere je praksa odgovarala teoriji, niti smo do kraja ispitali oprečne pretpostavke i strategije koje su u osnovi blagonaklonog naspram neprijateljskog pokroviteljstva.
Da li će se dalja svedočanstva pojaviti da pothrane nagoveštaje da je homoseksualnost postala diskretan fenomen, ili i oni predstavljaju početne i rasute anomalije, ostaje da se vidi. Nedavno delo teoretičara diskursa, naročito Foucaulta, nalaže obazrivost: mada se čini da su oni iskazi predznanja modernih stavova, uklopljeni su u epistemologiju koja ne bi mogla u potpunosti da artikuliše njihove implikacije. Renesansa, kao i srednji vek koji joj je prethodio, intelektualno se rukovodila sredstvima platoničke poetske i metaforičke analogije: pojedinačna ljudska dela zamišljena su i suđena na osnovu njihovog odnosa prema večnim, transcendentnim paradigmama. Ali kosmologije – bliznakinje toga doba, klasična i hrišćanska, nisu se mogle prilagoditi homoseksualnoj stvarnosti, kao uostalom ni teleskopu ili fabrici.
Sa Keplerom, Descartesom i Newtonom, jedan alternativni novi način više aristotelovskog diskursa, različito naslovljavan analitičkim, eksperimentalnim ili empiristickim, potisnuo je natprirodnu kosmologiju novom verom u razum pojedinca i nauku. Proistekli preobražaj zapadne misli u ovom periodu suštinski je bio bitan za istoriju seksualnosti i roda: hrišćansko strašljivo povezivanje grešne „nastranosti” i božanske kuge podleglo je bakteriologiji i psihologiji, dok jelinske vrednosti, iako prihvatljivije, nisu nikada pretpostavile mnoštvo industrijskih velegrada ili (relativnu) ravnopravnost žena”.
Opadanje starog diskursa bilo je jasno na samom početku renesanse, kada je oživljavanje antike razotkrilo svu relativnost hrišćanske kulture. Kada je tenzija između ova dva pogleda na svet dovela do njihovog uzajamnog sloma, bio je utrven put rekonceptualizaciji svake seksualnosti po novim obrascima medicine i društvene nauke. Obrasci onoga što danas naslovljavamo Starim poretkom (Ancien Regime) istrajali su do u 18. vek, pa i duže. Ali, renesansa je posejala prvo seme novog identiteta i novog društvenog položaja za homoseksualnost, kao i nove samosvesti i samoizražavanja od strane onih koji su sebe videli određenima ovom ulogom.
Pisao: James Saslow
Iz: Hidden from History. Reclaiming the Gay and Lesbian Past, prir. M. Duberman, M. Vicinus i G. Chauncev, 1989.
Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić
QT magazin (3-4)
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E
Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E
Renesansa seksualnog ponašanja… napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →