Zašto je Revolver najbolji album Bitlsa?
Najbolji album „Bitlsa”? Rok istoričari često ukazuju na Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band, koji je 1967. označio trenutak magičnog odrastanja roka i postao legitimni oblik umetnosti, makar su mejnstrim mediji to tako doživeli. Mnogi obožavaoci vole otvorenost i raznolikost duplog albuma „Bitlsi” iz 1968. godine, poznatog i kao „Beli album”.
Neki vole i Abbey Road sa setom zajedljivih mini-pesama, dok ljubitelji folk-roka sa sredine šezdesetih godina, koji je inspirisan Bobom Dilanom, iznad svega vole Rubber Soul. Svi ovi albumi imaju svoje kvalitete, ali nijedan nije dosledno sjajan i inovativan poput „Revolvera”.
Ovaj album je ostvario isto što i Sgt Pepper, s tim što je to učinio prvi, a i dosta je bolji. Činjenica je da nije tako dobro upakovan i reklamiran. Intenzivno reklamiranje koje je prethodilo objavi Sgt Peppera u velikoj meri je povezano sa igrom mašte, avanturističkim živim zvukom, koji se upola brže razvio sa „Revolverom”. Snimanje albuma iz 1966. godine trajalo je nepuna tri meseca, dok je snimanje Sgt Peppera trajalo pet meseci, što je za „Bitlse” bilo novo.
Početak „Revolvera” mnogo nam govori o tome dokle je stigao. U aprilu 1966. godine, kada su počeli sa snimanjem, „Bitlsi” su zakoračili u budućnost sa pesmom Tomorrow Never Knows. Džon Lenon je stvorio zvuk u svojoj glavi i prepustio producentu Džordžu Martinu i Džefu Emeriku, dvadesetogodišnjem inženjeru početniku, da smisle kako će to da pretoče u pesmu. Rezultat je bio izvanredan.
„Želeo je da mu glas zvuči poput Dalaj Lame koji glasno peva sa vrha brda”, kasnije se prisećao Martin. „Pa, rekao sam, ‘Malo je skupo otići na Tibet. Možemo li to izvesti ovde?”’
Lenonov glas je pročišćen uz pomoć zvučnog sistema „Lesli”, koji mu je dao vibrato efekat koji se obično povezuje sa Hamond klavijaturom. Džordž Harison je doneo istočnjački zvuk zujanja tako što je svirao dugovratu lautu zvanu tambura, ali i sitar. Pol Mekartni osmislio je obrnute zvuke različitih brzina, među kojima je i onaj koji oponaša zvuk galebova. Bubnjevi Ringa Stara se ističu, čime se menja hijerarhija koja je uglavnom tipična za rok instrumentaciju. Ringovi bubnjevi postali su vodeći instrument, gromoglasna ključna tačka u zvučnom haosu. Lenonov glas, koji zvuči poput „tibetanskog monaha”, podstakao je slušaoce da „isključe misli, opuste se i plove nizvodno”.
.
„Od vrha do vrha”
Svi prethodni albumi „Bitlsa” su snimljeni na brzinu – debi album su snimili za četiri sata. Međutim, 1966. godine kvartet je prekinuo sa turnejama kako bi se posvetio pisanju pesama i snimanju ploča. Lenon i Mekartni su i dalje blisko sarađivali i međusobno se podsticali na inovativnost, dok je Harison postao treći tekstopisac i pevač, u čemu je bio impresivan. Sa dovoljno vremena na raspolaganju da doteruju, uređuju i eksperimentišu, „Bitlsi” su tako bili spremni da snime remek-delo.
Sa pesmom Tomorrow Never Knows postavili su visok standard za album koji se kreće s jednog vrha na drugi: uzavreli zvukovi Harisonove gitare i Mekartnijeva kontrapunktski vođena deonica basa u Taxman-u stvorilii su jedan od najtvrđih zvukova među njihovim pesmama. Oštri zvuci gitare u Eleanor Rigby nagovestili su kamerni pop i emotivni tenor pesme She’s Leaving Home na albumu Sgt Pepper. Harisonovo interesovanje za istočnjački misticizam i harmonične zvuke oslikano u pesmi Love You To predstavljalo je uvertiru za pesmu sličnog zvuka, Within You Without You, koja se našla na narednom albumu.
Melanholična lepota pesme Here, There and Everywhere dorasla je albumu Pet Sounds, Vilsonovom remek-delu koje je napisao za Beach Boyse. Doctor Robert i And Your Bird Can Sing dostigle su zveketavo savršenstvo gitar-popa, a Got to Get You Into My Life, u kojoj dominira zvuk trube, prenosi dušu „Motauna” (Motown) i „Steksa” (Stax). Čak je i relativno lepršava pesma Yellow Submarine bila uvertira za sanjarske, gotovo detinjaste čudesne pesme sa albuma Sgt Pepper, kao što je Lovely Rita.
Sgt Pepper se pokazao kao lepši paket, sa omotom koji je detaljno uredio Piter Blejk – članovi benda, odeveni u saten i sa sveže puštenom bradom, stoje među slikama kulturnih ikona, od Karla Marksa do Mei Vest. „Bitlsi” su album snimali 700 sati, ali uprkos nesumnjivo dobrim pesmama – zadivljujućoj A Day in the Life, lepršavoj asid-rok pesmi Lucy in the Sky with Diamonds – prošaran je i slatkim i laganim pesmama (When I’m 64, Lovely Rita), ali i jednoličnim pesmama (Within You Without You).
Pre „Revolvera” snimili su Rubber Soul (1965). Tekstovima pesama sa ovog albuma dostigli su novi nivo prefinjenosti. Sugestivnom igrom reči u pesmama Norwegian Wood i In My Life težili su ka pop poeziji Boba Dilana i Smouki Robinsona. Slušajući pesmu po pesmu, zaključuje se da album može da se meri sa „Revolverom”, ali nije ni izbliza toliko zvučno ambiciozan.
Do objavljivanja White albuma 1968. godine, „Bitlsi” su se razdvojili i snimanja pretvorili u nizove solo snimanja, gde su ostali članovi benda muzičari koji pomažu. Na albumu ima sjajnih pesama – među kojima su Mekartnijeva himna o građanskim pravima Blackbird – i pesama koje su dobro popunile praznine (zvučni kolaž Revolution 9; mladalačka Why Don’t We Do it in the Road?; parodija na bluz Yer Blues; i pastiš poput onih iz muzičkih dvorana, Honey Pie).
Abbey Road je poslednji studijski album „Bitlsa”. Utabao je stazu progresivnom roku povezujući jedanaest polu-završenih pesama u veličanstveni niz. Završne reči – „I naposletku, ljubav koju uzimaš jednaka je ljubavi koju daješ” – završni su kamen dostojan zaostavštine „Bitlsa”. U prvom delu albuma imamo Harisona u najboljem izdanju (Something) i Lenonovu preteču metala (She’s So Heavy). Ovo je album „Bitlsa” koji je najbliži izvanrednom „Revolveru”.
„Revolver” nije uvek imao najbolje ocene. Nekoliko meseci nakon što je album objavljen, „Bitlsi” su počeli da snimaju Sgt Pepper. Taj je događaj ispraćen velikim publicitetom, a članovi benda su za to vreme boravili u Abbey Road studiju. Činilo se da će album zasigurno biti veličanstven. Nasuprot tome, izlazak „Revolvera” zasenili su Lenonovi neslavni, pogrešno protumačeni komentari da su „Bitlsi popularniji od Isusa”. Međutim, vremenom je potvrđena trajna vrednost „Revolvera”. Sada je to njihov najbolji album.
Greg Kot
Izvor: BBC
Prevela: Mirjana Dragović
Незахвално је проглашавати “најбољим” оно што је немерљиво, што делује на осећања и испуњава нас лепотом и срећом (јер лепота изражене патње је победа над тугом). Уметничко дело је савршено у својој врсти, а оно што је савршено не може бити “боље” или “горе”.
Западни критичари су навикли на рангирање и свођење нечег што је савршено на тренутно и пролазно, јер су се удаљили од Бога.
Непролазне песме и албуми Битлса не могу се рангирати. Добро је што нас аутор подсећа на њихових пет великих албума, од којих је сваки значајан за поп музику, а који се међу собом разликују зато што су Битлси покушавали (и успевали) да се изразе другачије, али увек на непоновљив начин.
Почев од плоче “Rubber soul” до “Abbey road-а” опевали су осећања, иста за све људе у свим добима, која су зрачила светлошћу времена у коме су живели, полетом шездесетих (година ХХ века), али и заблудама, неразумевањем, љубављу и патњом.
У роману “Норвешка шума” Мураками је о Битлсим рекао истину (једноставно и кратко): “Џон, Пол, Џорџ и Ринго, они су знали шта су људска осећања”.