Rock and roll je bio prva svetska revolucija izvedena nenasilnim metodama i bez kapi prolivene krvi. Pokrenula ga je mlada generacija stasala u haosu i brutalnom krvoproliću Drugog svetskog rata, željna vlastite muzike i totalno drugačijeg pogleda na svet od dotadašnjeg. Rock and roll je sve okrenuo naglavačke – od dotadašnjeg odnosa roditelja i dece (gde su deca trebala samo da se vide, ali ne i da se čuju, tj. da svojim životima kopiraju savršenstvo roditelja i sveta koji im se nametao kao nepromenjivi ultimatum), do igleda, jezika, načina ponašanja i zvuka, zvuka kojeg će neko veoma iziritiran glasnoćom i nerazumevanjem istog nazvati zvukom džungle.

Rock and roll je kao pokret (pre svega muzički i društveni) bukvalno promenio sve, mada je u samom početku zapravo bio muzika crnaca u interpretaciji belaca. Koreni mu duboko zadiru u američku muzičku tradiciju, pre svega blues, tačnije njegovu urbanu, bučnu i električnu verziju događaja savremene popularne muzike. Crnački noćni klubovi i barovi mesto su nastanka presudnog rhythm & blues zvuka, mesto susreta starog klavirskog stila pivskih krčmi, kričavih i škripavih zvukova jazz saksofona, hrapavih i treperavih tonova vrelih noći i još uzavrelijih kotrljajućih tonova i klavirskih ritmova, i napokon, zvuka ubitačne električne gitare, novog bučnog čuda koje će uskoro osvojiti svet, elektrificirani svet 20. veka. Legendarni bluzeri – Muddy Waters i Elmore James, svojim su novim urbanim, sirovim, vrelim i električnim gitarskim bottleneck stilom kao predvodnici svojih r’n’b orkestara transponovali duh bluesa sa delte Mississippija u elektrificirani čikaški stil, stvorivši osnovu za novu, rock and roll eru popularne muzike – jednako divlju i energičnu, ali svojim melodičnijim senzibilitetom bližu belačkoj publici. A onda se, tokom prve polovine pedesetih godina 20. veka, neko od pronicljivih američkih belih alhemičara dosetio da vreli crnački rhythm & blues stopi sa belačkom country & western muzikom u nameri da dobije mešavinu punu ritma uz koji bi publika svih vera i boja mogla da igra, pleše i pljeska rukama. Prvobitni hitovi crnih autora u belim verzijama raspalili su maštu i neobuzdanu energiju mladih generacija tokom pedesetih.

Sa pesmom i filmom Rock around the clock Billa Haleya nastao je prvi pravi rock and roll hit i ludilo je moglo da počne – ludilo bunta, razuzdane mladalačke energije i delom filozofije živi brzo, umri mlad( pre svih, glumaca Jamesa Deana i njegovog Buntovnika bez razloga, te Marlona Branda kao vođe motociklističke bande u filmu Divljak…) zavladalo je svetom novostvorenih tinejdžera… Američki disk-džokej Alan Freed prvi je upotrebio termin rock and roll za naziv svoga radijskog programa Moondog’s rock and roll party 1952. godine… Fred je postao vodeća ličnost u popularizaciji nove muzike – kao radio voditelj, ceremonijal majstor na koncertima, koautor čuvene pesme ranog rock’n’rolla Maybellene Chuck Berryja i autor filmova Rock around the clock i Don’t knock the rock… Rock and roll je vremenom postao ne samo novi muzički pravac, već i način života, mišljenja, ponašanja, stvaranja, otpora, pogleda na svet i društveno-politički angažovan pokret koji će šezdesetih pokušati radikalno promeniti sve(t).

Heroji(radničke klase) pedesetih…

ELVIS PRESLEY:

Bio je najbolji beli pevač rhythm & bluesa, ubedljiv pevač pop muzike i najveći raspršivač mašte 20. veka.

New York times

Sudbina je htela da se budući kralj rock’n’rolla – Elvis Presley rodi u malom, siromašnom gradiću Tupelo, američke južne države Mississippi (8.januara 1935.), mestu u kojem su u slozi živeli pripadnici bele i crne rase poučeni ružnim robovlasničkim iskustvima iz prošlosti Amerike. Bila je to oblast izvornog duha blues i jazz muzike, oblast kojom su lutale neuslišene molitve i duše nekadašnjih Indijanaca, američkih starosedelaca Velikog Duha, i duše američkih crnih robova, doseljenika iz Afrike. Tu je mladi Elvis veoma rano došao u kontakt sa crnačkom muzikom,zarazivši se magijom nečega što će svojim budućim pesmama (sredinom pedesetih) proslaviti kao rock and roll i preneti  zarazu na ostatak sveta. Presleyjev muzički ukus formirao se u kontaktu sa crnim uličnim sviračima (uglavnom siromašnim lutalicama i boemima velikog srca i duše), zatim pod uticajem blues velikana (koje je slušao na lokalnim radio stanicama), uticajem gospel muzike (crnačke duhovne muzike) i jednostavnim slušanjem mnogobrojnih običnih, anonimnih crnih ljudi koji su na tremovima svojih kuća za svoju dušu svirali blues ili šta su već u kom trenutku života osećali.

Kada se zbog besparice 1948. godine sa porodicom preselio u Memphis, grad sa bogatom muzičkom tradicijom crnačke kulture, Elvis je došao pod još snažniji uticaj niza legendarnih blues legendi (tada još uvek u usponu električne ere) i veterana – od Arthura Big Boy Crudupa, B.B.Kinga i Muddy Watersa, do John Lee Hookera, Howlin’ Wolfa, Elmore Jamesa ili Jimmy Reeda. Njegova duga kosa (duga za tadašnje prilike i shvatanja konzervativne sredine) i napadan stil oblačenja odmah su naišli na osudu belih konzervativaca i malograđanske sredine. Klica bunta i buduće muzike koja će okrenuti svet naglavačke upravo se rađala tih godina, naročito u urbanim sredinama gde se u klubovima svirala sve bučnija, elektrificirana rhythm & blues muzika – mnogo jačeg intenziteta i emotivnog naboja. Elvisov nemirni mladalački duh, znatiželja i slučaj dovezli su ga kao vozača kamiona do muzičkog studija Sama Phillipsa u želji da kao rođendanski poklon majci snimi pesmu My happiness. Bila je to Elvisova sudbinska ulaznica u svet muzike – kada je naredne, 1954. godine ponovo ,,svratio“ do istog studija, pronicljivi snimatelj Phillips osetio je nešto u vazduhu i omogućio mu novo snimanje, ovaj put uz pratnju iskusnih studijskih muzičara Scotty Moorea i Billa Blacka. Kada je Elvis u pauzi između snimanja pesama  Causal love i I’ll never stand in your way uzeo gitaru i zapevao stari blues Artura Kradapa – That’s all right (Mama), Skoti na solo električnoj i Bil na bas gitari mu se pridružuju. U tom momentu nastala je iskra nove vrste muzike – spoj crnačkog rhythm & bluesa i belačkog country & westerna – rock and roll. Iskra koja će tokom pedesetih godina dvadesetog veka postati večni plamen jedne jedinstvene životne filozofije, duha slobode i vedrine u srcu i duši.

Dana 10. januara 1956. godine u meki country muzike, gradu Nashvilleu, USA, izlazi ključni Elvisov singl – pesma Heartbreak hotel, koja se uzima kao početak planetarne popularnosti rock muzike.

Elvis  je baš sve. Ne postoji ništa veće, sa njim sve počinje  i sa njim se završava. On je napisao celu knjigu.

Bruce Springsteen

Bez njega istorija rock muzike bi bila sasvim drugačija. Jagger bi bio prodavac nekretnina, Dylan rabin, a Johnny Rotten sudija.

Mick Farren- New musical express

Nakon prvog Elvisovog TV nastupa – januara 1956. godine, sa pesmom Heartbreak hotel (čisti, jednostavni i neposredni, izvorni rock and roll), a potom i nastupa u februaru – sa pesmama Shake, rattle & roll i Flip, flop & fly, klasicima blues majstora Big Joe Turnera, američka bela konzervativna publika( ujedinjena sa neizbežnom crkvom i svim samozvanim čistuncima i puritancima) je bila šokirana.

Elvisov izrazito erotičan nastup (nešto do tada nezabeleženo), sa zvukom koji kao da je preuzet iz džungle, izazvao je skandal i niz protestnih akcija čiji je krajnji cilj bio da se što pre uništi taj zloćudni tumor – rock and roll! Pod neviđenim pritiskom konzervativaca mnoge radio stanice bile su prinuđene da prestanu sa emitovanjem divljeg, nemuzikalnog drečanja. Osećajući opasnost od nadolazeće siline rock’n’roll energije i talasa koji je pretio da ga oduva s monotone pop scene tih godina, čuveni pevač Frank Sinatra je nazvao rock and roll najogavnijim, najbrutalnijim i najružnijim oblikom muzičkog izražavanja i afrodizijakom s ukusom ukišeljene sperme. Nakon saznanja da rock svoje korene i uticaje duguje crnačkoj muzičkoj kulturi, Sinatra izjavljuje da je rock’n’ roll muzika uz koju maršira rulja delikvenata. Ugledni časopis Variety objavljuje upozorenje muzičarima da se čuvaju muzike koja pornografske razglednice pretvara u šlagere!.

Snagu rock’n’roll bujice ništa više nije moglo da zaustavi – usledio je niz Elvisovih klasičnih singlova za sva vremena – Blue suede shoes (klasik Carla Perkinsa), My baby left me( Arthur Big Boy Crudupa), I want you, i need you, i love you, Don’t be cruel, Hound Dog (Big Mame Thornton), Blue moon… Nakon premijere svog prvog filma krajem 1956. godine – Love me tender (i istoimenog srceparajućeg singla, vanvremenske balade), Elvis kreće na trijumfalnu turneju po SAD, propraćenu od štampe u stilu: Majke, čuvajte svoje ćerke ili Dolazi rock and roll!

Od načina na koji se češljao, do šmrkanja i klecanja kolenima on je bio početak pobune. Prestali smo da mislimo kako ćemo biti računovođe i šoferi – počeli smo da se pitamo ne bismo li, možda, i mi mogli postati nešto kao Elvis.

Jon Landau, novinar lista Cream

Pesme Elvisa Presleya pribavile su prilično čvrstu bazu inače, uglavnom, drskim aspiracijama rock muzike da postane umetnička forma 20. veka.

 časopis Times

Elvisov furiozni tempo nastavlja se i tokom cele 1957. godine (sve do odlaska u vojsku, marta 1958. godine). Izvanredan singl I’m all shook up bio je sjajan uvod u istoimeni album i film Loving you, te niz novih klasičnih rock numera: Teddy bear, Party, Mean woman blues, I got a lot ’livin to do. Njegov treći film Jailhouse rock (još jedna snažna rock numera, čista antologijska vrednost) smatra se jednim od najvećih rock filmova pedesetih. I mada ga je povratak iz vojske omekšao i pripitomio, okrenuvši ga sve više ka klišeiziranim komercijalnim filmovima, porocima i baladama tipa Are you lonesome tonight ili melodramatici  It’s now or never, i mada je nekadašnji neobuzdani buntovnik, pun sirove neukrotive energije i divlje senzualnosti pripitomljen, Elvis ostaje simbol jednog neobuzdanog, pionirskog vremena, inkarnacija rock muzike pedesetih i najbolji beli pevač rhythm & bluesa i najveći raspršivač mašte čitave jedne generacije koja se izborila za vlastiti identitet, neki novi svet i muzički pravac koji još uvek živi u srcima mnogih ljudi koji istinski veruju i bore se za vlastite ideale – uprkos svemu!

Jednostavno rečeno Elvis Presley je bio prvi koji je probio led ili prvi među jednakima koji je predosetio duh novog vremena i kvalitet i snagu bogate američke muzičke (pre svega crne) tradicije. Elvis je bio među prvima koji je transponovao duh tradicije u nešto sasvim različito i novo – rock and roll, nešto tako buntovno, drugačije, samosvesno, neobjašnjivo i vitalno da uprkos svim problemima sa komercijalizacijom, izazovom novca i slave, poroka i kompromisa opstaje do današnjih dana. Elvis je jednostavno inspirisao sve koji su došli posle njega i mogli da osete taj čarobni r’n’r felling.

CHUCK BERRY(1926.-2017.)

Kada je bivši maloletni prestupnik i buntovnik, a potom  radnik General motorsa i frizer, Charles Edward Berry ( ođen 18. oktobra 1926.) stigao u Čikago (meku urbanog, električnog bluza) 1955. godine, u potrazi za boljim životom i svojim mestom pod suncem slave (muzičkom karijerom), sudbina je htela da ga spoji sa legendarnim bluz muzičarem (i predvodnikom električne bluz revolucije) Muddyjem Watersom, gitaristom, pevačem i autorom koji je duh bluza sa delte Mississippija preveo u elektrificirani, urbani čikaški stil bučnih barova i ubrzanog gradskog života. Waters je takođe bio osnivač i vođa ključnog električnog blues-rock benda, kroz koji su vremenom prodefilovala mnoga bitna blues imena poput Jimmyja Rogersa, Otisa Spanna, Little Waltera i Willie Dixona, učestvujući u stvaranju nove scene i niza blues i rhythm & blues klasika, kasnije suštinske inspiracije za rađanje mešanca nazvanog jednostavno rock and roll… Impresioniran Berryjevom gitarskom tehnikom i osobenim stilskim izrazom, Muddy Waters ga preporučuje Leonardu Chessu, vlasniku izdavačke muzičke kompanije ,,Chess records“ (ključne u to vreme). Chuck Berry potpisuje ugovor, a potom, dodajući svom originalnom stilu (mešavini rhythm & bluesa i country westerna) delić uzavrele atmosfere čikaškog elektrificiranog bluesa, snima svoje prve esencijalne snimke – Maybelline i Wee wee hours.

Priča zvana rock and roll mogla je tada da počne – uz Elvisa Presleyja, Bo Diddleyja, Little Richarda, Fats Domina, Jerry Lee Lewisa ili Gene Vincenta, Berry postaje jedan od prvih i najuticajnih arhetipskih rockera, buduća inspiracija veličinama poput The Beatles ili The Rolling stones.

Tokom naredne decenije (golden decade) Berry snima niz rock and roll klasika za sva vremena – Roll over Beethoven, Johnny B. Goode, Rock and roll music, Sweet little sixteen, Memphis Tennessee, Carol, Nadine, You never can tell, Brown-eyed handsome man, No particular place to go… postajući prvim pravim pesnikom i gitarskim riff magom rock and roll muzike. Harizmatični Berry, jedna od ključnih ličnosti rane faze rock and rolla, veoma vešto je izražavao vlastitom originalnom muzikom duh mladalačke pobune, šireći uticaj i značaj novog društvenog i muzičkog pokreta i prenoseći njegov neustrašivi duh do predvodnika šezdesetih – Bitlsi i Stonsi počinjali su svoje bogate karijere upravo obradama Berryjevih pesama: Roll over Beethoven,  Rock and roll music, Come on i Carol, prenoseći duh i energiju pedesetih dalje, sve do današnjih dana. Muzika Chuck Berryja, pre svega niz njegovih klasika, ostaje da putuje i živi kroz sva vremena, okupljena pre svega na jednoj od najboljih kompilacija svih vremena – Golden decade(1955.-1965.).

Zlatna decenija obuvata period od 1955. do 1965. godine, dakle ključne kreativne godine Berryjevog stvaralaštva, vreme kada je vlastitom muzikom i uticajima ispisivao istoriju rock and rolla.

Kada čujete  Johnny B. Goode srce vam verovatno zatitra u ritmu čistog rock and rola i vrati u sam epicentar nastanka moderne muzike, američki New Orleans, raskrsnicu mnogih puteva, rasa i najrazličitijih kulturnih uticaja. Ona demonstrira riffičnu, eksplozivnu bit rock gitare, jedinstvenu mogućnost neposredne slobode izraza i provokativnosti lirike, umetnost buke, bunta i zvukova ,, džungle“ (kako su je licemerni puritanci u početku krstili), ali džungle na asfaltu modernih polisa – ubrzane, neurotične, eksplozivne, ponekad i suicidalne. Arhetipska pesma, arhetipski izvođač, esencija i beat koji metamorfozirani traju do današnjih dana, uprkos mračnim predviđanjima tih godina da će brzo nestati. Možete da čujete Johnny B. goode u sirovoj, otpadničkoj verziji Johnnyja Wintera ili ništa manje divljoj i neukrotivoj viziji Jimija Hendrixa, možete da je čujete kao  Stoj Džoni u Partibrejkers rhythm & blues paklenoj oluji i ona će uvek zvučati dobro, sveže i jednako opasno, jer ona nosi u sebi čistu esenciju, supstancu i vodu sa izvora, trenutak kada su se  sreli i spojili crnački rhythm & blues i belački country and western, i kada se iz njihove divlje veze rodio neustrašivi mešanac – rock and roll, zarazivši celu planetu duhom večne mladosti, neprilagođenosti, radosti druženja i življenja i buntom, sa ili bez razloga.

Inspirativni, provokativni, setom obojeni Wee wee hours blues donosi duh crnih Berryjevih predaka, barsku atmosferu prepunu tame, voodoo magije, dima i zadaha alkohola, klaustrofobije, neobičnog ludila, pritajene želje, seksualnosti, neke neodređene tajnovitosti, nerazgovetnu poruku iz dubina duše.  Pesma ležerno, lenjivo teče, razvija se iznutra sopstvenom logikom i melanholijom slika damara ranjenog srca. Berry jezivo dobro peva i solira na gitari, praćen barskom memlom ritam sekcije i razigranog klavira koji diraju dušu. Kao flert, zavođenje, magija kojoj ne možete da se oduprete. Almost grown boogie-woogie trilira  peticom, odajući vrckavošću nepresušnu energičnost, duhovitost i životnost novorođenog čeda – rock and roll music.  Sve se vrti unutar začaranog kruga magičnih akorda, crpeći snagu iznutra. Dok Anthony Boy veselo treperi, na njega se klasičnim berryjevskim riffom naslanja Back in the USA, tutnjeći i trilirajući. Bit rock gitare (ono čime je Keith Richards, deceniju kasnije, pokorio svet) izvire direktno iz srca neponovljivog Berryja. Brown-eyed handsome man u 2 minuta i 17 sekundi nemilosrdno rafalno rešeta po emotivnom biću svih onih beznadežno zaraženih rock and rollom, dok Bye bye Johnny ponavlja već utvrđeni obrazac, uz potmuli ritam i otegnuti vokal – iritirajuće i beskompromisno rockerski, onako izvorno, buntovno, direktno iz džungle neiskvarene duše.Deep feeling smiruje strasti i priču vraća unutrašnjosti bića, dubokoj osećajnosti iz koje sve proističe. Izvorni ritam, klavirska pratnja, atmosfera samoće, sete i neke neodređene jeze izviru iz gitarskih žica nategnutih do ivice pucanja. Istražujući vlastitu dušu Berry je ogoljava svojim maestralnim instrumentalom i slika na platnu izvornog rock and rolla. Havana moon takođe dolazi iz dubina srca, sa mesta zločina, osenčena tamom koja neizostavno prati mogućnost prosvetljenja.  Esencijalna Maybellene, još jedan ritmički naglašen obrazac po kojem će se razvijati rock muzika na svom putu osvajanja sveta svojom neposrednošću, šarmom i unutrašnjom lepotom. Berry svojski praši i oduvava sve nataložene nečistoće duše, mrtvilo sveta uronjenog u materijalno smeće i tupu samodopadljivost. A onda nas vodi u rodni Memphis, još jednu meku moderne muzike, hipnotičkim ritmovima i glasom tako čudesno sugestivnim i kristalno jasnim. Na putu kroz istoriju i rane dane rock muzike susrećemo i Nadine, tako dražesno mladu, čednu ili možda divlju, tako ritmičnu i poželjnu. Šmekerski ležerno Berry stvara osnovicu za nešto što već punih šest decenija potresa svet, njišući kukovima i senzualno se klateći. No particular place to go sirovi je duh mladalačke poletnosti, nade, nepresušne stvralačke energije i neobjašnjivog ludila, dok Oh, Baby Doll treperi jednostavnošću ritma i neumornog duha, odlazeći u nepoznatom pravcu.  Reelin’ and rockin’, dobri stari rhythm & blues“ šablon, slika je one neobjašnjive moći koja će tokom šezdesetih, kroz muziku Bitlsa, Jardbirdsa, Stonsa i Enimalsa osvojiti svet i kreirati muzikom zasebni univerzum.

Kada sam prvi put čuo, u izvođenju Johna Lennona, pesmu Rock and roll music, zauvek mi je osvojila srce, dajući mu jedan jedinstven, ubrzan ritam. Čista berryjevska klasika, matrica za nepogrešiv stvaralački impuls – tako čista, groteskna, naivna. Roll over Beethoven klasika koju sam upoznao u bitlsovskoj, Džordž Harison verziji, jedna je od onih za sva vremena – ritmički savršena, elegantna, inspirativna, do bola senzualna i energična – Betoven i rock and roll? Zašto da ne! Vreme romantičnih buntovnika i sanjara nikad ne prolazi, senčeći svet lepršavom dozom  setne radosti življenja. Round and round praši u standardnom kotrljajućeg kamenja ritmu, iritirajuće, samosvesno, buntovno i drsko, oslobođena svih predrasuda. School days melje još žešće, rezantna, ogoljena, zvečeća, drsko prenaglašena, neukrotiva , prelepa u svojoj jednostavnosti i nesavršenosti. Tako vrela, pohotna, slobodna, sexy…

I kada pomislite da ne može bolje i dalje, sledi još ubitačnija Thirty days, poletni duh rock and rolla, svetkovina života i neobičnog ludila. Berry ubija glasom i solažom, dok ritam i pumpajući bas ne ostavljaju ni malo mesta mogućnosti predaha. Život je samo jedan i suviše kratak, zar ne? Ova besmrtna numera ostaje jednim od mojih definitivnih favorita za sva vremena, tako iskrena, neposredna, detinje naivna i čista, bit rock and rolla. Too much monkey business klateći je i valjajući r’n’b sound, a Too pooped to pop neobavezna  i sladunjava rock stvar. You can’t catch me, znači piti vodu sa izvora, osetiti čistu, iskrenu emociju rock and roll muzike, onaj elegantni beat udar koji ne možete da objasnite a koji vas drži poput groznice i trese svojom unutrašnjom lepotom i snagom.

Krug se zatvara ili vraća na sam početak dražesnom  Sweet little sixteen i … Chuck Berry je jednostavno sve definisao, udarivši temelje rock and rollu. Ostao je ključna spona sa duhom tradicije, ugradivši ga u nešto sasvim različito( a opet sasvim isto). Pre i posle njega svet rock and rola nikad više neće biti isti, oslobođen svih stega i otkačen u svom zaraznom, plesnom ritmu.

Hej, Džoni, budi dobar.

BO DIDDLEY:

Rođen 30. decembra 1928. godine (pravo ime mu je Elias McDaniel) u McCombu , država Mississippi, USA. Ubrzo se preseljava u Chicago, gde potpada pod uticaj istoimene scene i njenog jedinstvenog zvuka. Nakon godina nastupa po klubovima Chicaga, sredinom pedesetih počinje pisati vlastite pesme osećajući duh rock’n’rolla koji se upravo rađao. Godina 1955. bila je ključna i za njega i za njegovog pajtosa Berryja i svakako za rock and roll – Diddley objavljuje svoj prvi singl -Bo Diddley, Chuck Berry legendarnu Maybellene, a rock and roll dobija dva početna, velika hita – veoma riffične rockandrollerske numere, tako jezgrovite, energične, dinamične i nabijene jakim emocijama i plesnim ritmovima, suštinskim elementima muzike pedesetih, osnovom za sve buduće velike poduhvate unutar moderne pop muzike.

Diddley je muziku stvarao direktno na rhythm & blues izvorištu, dajući joj snažan naboj, hipnotičku magiju i težak, zgusnut ritam prašume. Svojim neobičnim, ručno izrađenim gitarama i vizijom stvarao je impresivni, divlji, elektrificirani r’n’b , intrigantnu i esencijalnu sponu sa svetom muzičkih i duhovnih predaka Afrike i bluesa Delte… Istovetno, svojim moćnim singl pločama: I’m a man, Pretty thing, Mona, Who do you love, Road runner, neizmerno je uticao na razvoj britanskog beat zvuka šezdesetih, a još više kao inspiracija rhythm & blues zvuku Britanije kroz ključne bendove scene šezdesetih: The Rolling stones, Yardbirds, Animals.

Bo Diddley ostaje jedna od ključnih ličnosti u razvoju rock muzike, gitarista i kompozitor koji je stvarao divlji zvuk izvornog rock’n’rolla pedesetih, duboko i jako oslonjen na duh tradicije. Njegovi sirovi, ritmični, hipnotički i do krajnosti autentični i pojednostavljeni zvuk ostao je ključna osnova, temelj na kome je rock and roll gradio velelepnu muzičku tvorevinu nesagledivih mogućnosti.

ANTOINE  FATS DOMINO:

Dinamični i eksplozivni Debeljko dolazi iz jedne od ključnih destinacija za razvoj moderne muzike – kolevke jazza, New Orleansa, područja uskomešane, šarenolike i magične Louisiane, meke iz koje su iznikle veličine poput Little Richarda i blues magova – Dr. Johna i Proffesora Longhaira. Upravo je pomenuti Dugokosi profesor sa svojim sastavom The Shufflin’ Hungarians stvorio tokom četrdesetih specifičan rhythm & blues zvuk Louisiane koji je snažno uticao na klaviristu Domina i koji ga je prikazao u najboljem svetlu celom svetu.

Fats Domino (26. februar 1928. godine), zajedno sa orkestrom Dave Bartolomea snima 1949. godine svoj prvi singl The Fat man i postiže enormni uspeh u narednih nekoliko godina. Svojim dimljenim glasom i snažnim kotrljajućim klavirskim ritmovima osvojio je svet muzike pedsetih godina, snažno utičući na razvoj rock and rolla. Njegove kultne pesme poput: Blueberry hill, I’m walkin’, Ain’t that a shame, odsvirane snažnim i dinamičnim rokerskim klavirističkim stilom obeležile su ranu rock epohu, ostajući neuništivi i uticajni duh izvorišta.

LITTLE RICHARD:

Divlji, neukrotivi, blistavi i urlajući crni klavirista, još jedna od ključnih ličnosti ranog, izvornog rock’n’ rolla pedesetih.

Rođen je 25. decembra 1932. godine u Maconu, Georgia, USA, pod pravim imenom Richard Penniman. Odrastao je pevajući gospel u crnačkim crkvenim horovima i putujući kao član Dr Hudson’s medicine showa. I mada je crkva bila njegova početna inspiracija, stvorivši njegov inovativni i anarhični gospel stil, tokom prve polovine pedesetih nizom klasičnih rock and roll singlova okreće se svom divljem, ekstatično-urlajućem klavirskom stilu i ekstravagantnim scenskim nastupima.

Godina 1955. i singl  Tutti frutti bili su ključni za Little Richarda – usledile su njegove dve zlatne rock’n’roll godine i niz remek-dela tog žanra – pesme: Long Tall Sally, Rit it up, Good golly miss Molly i Keep-a-knockin’, klasici su čistokrvnog, divljeg i pumpajućeg, vrištećeg i ubitačno ritmičnog, esencijalnog rock and rolla. Bio je to izvorišni duh muzike iz koje su par godina kasnije proizašli svi ključni bendovi najkreativnije rock decenije – šezdesetih. Muzika  The Beatlesa i The Rolling Stonesa crpila je snagu i inspiraciju iz klasika pedesetih, prenoseći na buduće generacije neuništivi duh jedne duge tradicije koja seže duboko i daleko – do plantaža Delte američkog bluesa ili još dalje do korena Zapadne Afrike odakle su dovoženi pretci (robovi) većine značajnih imena savremene popularne muzike. Od obala Zapadne Afrike, preko Juga Amerike do Britanije i ostatka sveta pređen je dug put transformacija čudesnog zvuka i ritma crne duše, obojenog pedesetih godina 20. veka melodičnošću i buntom samosvesnih generacija koje nisu pristajale na nepravdu i laži savremenog sveta modernih robovlasnika i robova. Mentalno ropstvo odagnato je borbenim i kreativnim duhom rock and rolla, mešancem crno-bele prošlosti – multirasne, multikulturalne i veoma produhovljene.

Godine 1957. Little Richard se iznova okreće svojim verskim opredeljenjima, izražavajući duhovnost na neki drugi, sebi svojstven način… I dan danas on je još uvek tu negde, na razmeđi duhovnog i svetovnog, sa muzikom kao čovekovim najboljim prijateljem koji jedini ostaje do kraja.

JERRY LEE LEWIS:

Još jedan divlji, razuzdani klavirista pedesetih, ortodoksnog rokerskog duha i neukrotivosti. Rođen je 29. septembra 1935. godine u Ferridayu, Louisiana, USA, gde je kao dečak naučio svirati klavir. Stigao je iz country & western krajeva sredinom pedesetih (nakon susreta sa čuvenim Samom Phillipsom), svirajući u međuvremenu kao profesionalni zabavljač po noćnim klubovima (uglavnom gospel) sve do ,, susreta“ sa čuvenom ,,Sun“ kompanijom, gde je snimio svoj prvi singl Crazy arms, a onda je u maniru pravog klavir-udaračkog rokera snimio antologijsku – Whole lotta shakin’ goin’ on (1957.) i probio se vrtoglavom brzinom u sam vrh sveta rock’n’rolla pedesetih. Naredni singl Great balls of fire bio je još vatreniji oblik njegovog silovitog klavirskog boogie stylea i mahnitog nasrtaja na emocije. U kombinaciji sa littlerichardsovskim mahnitim scenskim nastupom (udaranje petama po klaviru ili skakanja –  sviranja po istom) bio je to nezaboravni frenetični rock’n’roll, klavirski zvučni udar džungle, zapaljivo ludilo čiji plamen još uvek gori u srcima vatrenih pristalica rock muzike.

Godine 1958. je nenadano potonuo nakon saznanja da se oženio 13-godišnjom bliskom rođakom. Ipak, njegove velike vatrene lopte nikad se nisu ugasile, nastavljajući da silovito žare i pale svetom rock and rolla.

BUDDY HOLLY:

Blistavi talenat vrhunskog pop-rok autora rane, iskonske faze rock and rolla u formiranju i ekspanziji druge polovine pedesetih godina prošlog veka, doba nevinosti i naivnosti, Badija Holija, ostaće zauvek nedorečen nakon 2. februara 1959. godine, kada se srušio avion u kojem su bili on i njegov prateći bend The Crickets. Imao je nepune 23 godine i niz rok klasika iza sebe: That’ll be the day, Maybe baby, Peggy Sue, Oh boy, Think it over, It’s not easy, It doesn’t matter anymore, imao je snažnu viziju, harizmu i stav kojim je pokazao da trominutna pesma neobaveznog ljubavnog teksta itekako može da ima integritet, što je ohrabrilo mnoge talentovane ljude i izvršilo ogroman uticaj na razvoj i širenje priče zvane rock and roll – od Bitlsa pa nadalje.

Bio je u svakom smislu jedna od najbitnijih i najuticajnijih ličnosti modernog zvuka džungle, umetnosti pobune i buke kako su ga već mnogi krstili. Izvorna rok muzika, jednostavna i neizveštačena, neposredna, sasvim dovoljno  neprijatna i bučna, drugačija i prodorna, oslobođena  od primesa budućih šablona i komercijale koja izjeda dušu svemu (ma koliko otporno, divlje i opasno bilo) dobila je u Holiju snažnu autorsku ličnost i početni zanos, definiciju i polet koji uprkos svemu traje do današnjih dana i prenosi se kao večni olimpijski plamen kroz vreme – od duše do duše, od srca do srca, od pesme do pesme.

Nakon Badija Holija i njegovih Kriketsa ništa više nije bilo isto – smrt je postala samo tihi intermeco u vremenu.

GENE VINCENT:

Bio je jedan od prvih opasno strastvenih i neukrotivih rokera, od glave do pete obučen u crno i odeven u kožu – simbole bunta, divljine i slobode.

Rođen 11. februara 1935. godine, u Munden pointu, Worfolk, Virginia, USA, kao Vincent Eugene Craddock. Sredinom pedesetih, u saradnji sa grupom  Blue-caps (jednom od prvih pravih rock grupa) probio se na sceni kultnim singlom  Be-bop-a-lula, rock klasikom za sva vremena.

Vincent je bio jedan od prvih autentičnih rockera: grub, prljav, poreklom iz radničke klase. Pritom je i hramao (posledica saobraćajne nesreće, nakon koje je on ostao bogalj a Eddie Cochran poginuo na licu mesta), pa se sa scenom ,, borio“ koristeći stalak mikrofona kao štaku. Sav u crnilu i koži, neuglađen i opasan, postao je tragičnim herojem i idolom tadašnjih motociklističkih bandi, čistokrvni roker sa podrškom od strane dve gitare, basa i bubnja – smrtonosne rokerske kombinacije za sva vremena. Nakon nastupa u filmovima The Girl can’t help it i Hot rod gang, te još jednog hita – pesme Lotta lovin’ Vincentova zvezda je počela da bledi, kao i u mnogim drugim slučajevima unutar duge i burne istorije rock and rolla. Gene Vincent je umro oktobra 1971. godine od posledica alkoholizma, siromašan i usamljen.

Ostao je pojam r’n’r neukrotivosti i neprilagođenosti, jedan od prvih autentičnih rokera čije se siline i energije Establišment oduvek plašio. Sa nizom pomenutih heroja pedesetih proširio je silinu početnog r’n’r udara do neslućenih razmera i kasnijim generacijama rock and roll stvaralaca pokazao pravi put. Bio je jedan od prvih i neponovljivih buntovnika u crnoj kožnoj jakni, opasnost neprilagodljiva ustajalim okoštalim normama i formama, glupostima zlog starog satanističkog sveta pohlepnih, ispraznih, podmuklih i ukletih.

EDDIE COCHRAN:

Još  jedan od nezaboravnih rock and roll stvaralaca i scenskih atrakcija rock and rolla pedesetih, još jedan od tragičara koji su otišli veoma mladi( rođen je oktobra 1938. godine, a poginuo u automobilskoj nesreći 1960. godine).

Počeo je kao rockabilly izvođač (po mnogo čemu sličan Gene Vincentu, pre svega po energičnom stilu i tragici), da bi već 1957. postao poznat nakon izvanrednog nastupa u filmu The Girl can’t help it… Pod uticajem svemoćnog Elvisa Presleya okreće se divljem rock and rollu – pored esencijalnih rock pesama ostaće upamćen po energičnim živim nastupima i snažnim gitarskim frazama. Eddie Cochran, genijalni američki pevač i gitarista, autor je nekolicine besmrtnih klasika rock muzike pedesetih: Summertime blues, C’mon everybody,  Something else, Twenty flight rock, Weekend, Halelujah i love her so… niza briljantnih rokerskih omladinskih protestnih pesama.

Otišao je u legendu sa nepune 22 godine. Iza njega je ostao besmrtni duh rock and rolla pedesetih i klasične numere koje su kasnije obrađivali (odajući priznanje velikom Cochranu) veličine poput The Who, Sex pistols, T-Rex.. Duh neukrotivog rock and rolla pedesetih svojom silovitošću, energijom, neposrednošću i jednostavnošću prelio se sedamdesetih u još jednu rock revoluciju – opasni i sirovi punk rock, životni stil i stav nepristajanja, nimalo svojstven ljigavcima, maminim i tatinim sinovima i gomili ispraznih likova koji će uvek, nažal

                                                                                                    ###

Pored pomenutih predvodnika ranog rock and rolla, muzike pedesetih, postoji još čitav niz veoma značajnih muzičara koji su pedesetih rock’n’rollom obojili svet.

Pre svih bio je to genijalni crni pijanista i pevač, slepi čovek koji je spojio gospel i blues u nešto tako dirljivo, dinamično i puno duha, sa rhythm & blues energijom – Ray Charles i njegove nezaboravne pesme – What’d i say, Georgia on my mind, I got a woman ili Hit the road Jack.  Njegov gospel stil, s izraženim korišćenjem naizmeničnih ,,pitanja i odgovora“ bio je nešto tako uzbudljivo, ritmično, prožeto istovremeno radošću i setom, da je uticalo na mnoge umetnike i muzičke pravce poput soula. Ray Charles je direktno prenosio svu energiju i emociju sa američkih gospel, blues i rhythm & blues izvorišta, transponujući crnačku duhovnu muziku u energetsko ritmično, plesno i veoma emotivno rock and roll čudo.

Gitarista i pevač Carl Perkins, rodom iz Tennesseea, USA, obogatio je svet muzike svojim vatrenim ,, rockabilly“ stilom i besmrtnom himnom Blue suede shoes. Ritam neprestanog pokreta, naglašen snagom emocije i nepresušnom, divljom energičnošću krčio je put tek rođenom rock and rollu, definišući jedan tako moćan muzički pravac i pokret – nepresušno vrelo inspiracije u poslednjih sedamdesetak godina. Neposredan, jednostavan, čist i snažan, rock and roll Carla Perkinsa i njemu sličnih veličina nikoga nije ostavio ravnodušnim.

Ništa manje divlji i impulsivan nije bio ni razarajući rockandroller, klavirista i pevač Larry Williams, brišući sve pred sobom u orkanskom naletu (u stilu Little Richarda) sa pesmama poput Dizzy miss Lizzy (obradili su je kasnije Bitlsi), Bony Maronie (jedna od Lennonovih omiljenih) ili Short fat fanny. Bio je tu i  srceparajući Kanađanin Paul Anka sa hitom Diana, vatreni James – I feels good – Brown (koji je počinjao tih godina), čovek koji je obogatio svet muzike sa preko 100 r’n’b hitova i nezaboravnih, vatrenih scenskih nastupa.

Što se muzičkih sastava pedesetih tiče značajne su bile crne vokalne grupe poput Pleattersa i Driftersa, lepršava i melodična braća Everly brothers – sa nizom hitova: Wake up little Susie, Bird dog, Bye, bye love, te legendarni Shadowsi sa svojim magičnim instrumentacijama i gitaristom Hankom B. Marvinom, čiji je potonji uticaj bio nemerljiv.

Sam Cooke je bio fantastični pevač i autor niza besmrtnih numera. Rodom iz Chicaga, počeo je kao gospel pevač vremenom se okrećući popularnoj muzici. Autor je briljantnih: You send me, Wonderful world, Chain gang,  Twistin’ the night away i Bring it on home to me, muzičar koji je otvorio put modernoj soul muzici, čije su pesme obrađivale veličine poput Otisa Reddinga, Arethe Franklin ili  Animalsa.

Sve u svemu pedesete su bile nezaboravno muzičko i duhovno iskustvo, zlatna decenija rock and rolla i večna inspiracija svima onima koji veruju u snagu jednostavnosti, čistote i neposrednosti ranog, izvornog i nevinog rock and rolla. Trećeg februara 1959. godine bio je dan kada je u avionskoj nesreći poginuo Buddy Holly, dan kada je po mnogima muzika umrla. Bližio se kraj pedesetih, tragično i simbolično obeležen smrću Eddie Cochrana naredne godine. Bila je to zloslutna simbolika koja će stalno pratiti rock and roll, simbolika smrti koje su gasile jedne i otvarale nove epohe. Vitalni duh rock and rolla na sreću niko i ništa još uvek nije uspeo da slomi. Rollanje još uvek traje.

… Umesto epiloga i odjavne špice…

Dobri duh rock and rolla (nakon punih sedam decenija uspona, padova i iskušenja) postoji i danas u srcima i dušama mnogih ljudi dobre volje, odupirući se svojom unutrašnjom lepotom, divljinom i neukrotivošću svim glupostima, mrtvilu i zlu posrnulog sveta koji ga uglavnom nikad nije u potpunosti razumeo, prihvatao, sledio i osluškivao njegove izvorne ideje.

Dobri duh rock and rolla bio je jednostavan poziv na ljubav, pomirenje, neposrednu lepotu življenja i uživanja, nešto tako toplo, prijateljsko, izvorno, emotivno, saosećajno i puno čiste ljudske duše.

Dobri duh rock and rolla je bio i ostao mnogo više od toga – samo za one čistog srca i duše koji mogu da razumeju, pre svega da osete i žive za druge i kroz druge… Bio i ostao jednostavan poziv na ples svojim čarobnim ritmovima i večnim, vitalnim zvukom proizašlim iz damara čistog dečijeg srca.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  Čak Beri, Društvo, Elvis Prisli, Muzika, Rok muzika