Teško je govoriti o Kolosu sa Rodosa, jednom od sedam svetskih čuda, a teško je izbeći priču o ogromnoj statui. Posebno je problematično ako pišete putopis s Rodosa, što je naša ambicija. Onda se sve pretvara u dramu, jer je Kolos stajao na ulazu u luku Mandraki svega 56 godina, a onda ga je oborio RoRo zemljotres, pukao je u kolenu. Ostaci gigantske statue ležali su razbacani skoro 900 godina (izgradnja je trajala 12 godina i završena je 282. godine pre nove ere), a ostatke su pokupili Arapi 654. godine. Natovarili su razbijenog Kolosa na 900 kamila i sve što je ostalo prodali Siriji. Tako je nestao svaki arheološki trag. Ostala je samo priča na osnovu, takođe, razbacanih svedočanstva.
Pa o čemu onda pisati, jer, nema ubistva ako nema leša. Možda o tome da je Kolos svuda: na peškirima, magnetima za frižidere, olovkama… ali to nije teško pretpostaviti. Mi smo uspeli da fotografišemo jedrenjak kako prolazi ispod zamišljenog Kolosa. Toliko od nas. Međutim, i ta iluzija je došla u pitanje, jer po svemu sudeći statua nije mogla da stoji tako raskrečena, tadašnji inženjeri nisu poznavali zakone statike da bi izgradili statuu koja baš tako stoji kako zamišljaju umetnici koji vekovima slikaju i vajaju predstavu o svetskom čudu iza koga nije ostalo materijalnih tragova.
Kolos je zapravo kip boga Sunca Heliosa, a Rodošani su sagradili to čudo jer su preživeli treću opsadu za trideset godina. Helios je bio zaštitnik ostrva pa je izgradnja bila neka vrsta zahvalnosti. Izgradili su, kažu knjige, 33 metra visok bronzani kip. Pisac Strabon navodi da je za izgradnju kolosa bilo potrebno 500 talenata (12,9 tona) bronze i 300 talenata gvožđa (7,7 tona).
Sve što možemo da kažemo jeste da dok smo posmatrali ulaz u luku mogli da zamislimo čudovište od bronze, sigurno je izgledao grandiozno. Mora da je ostavio utisak na svakog mornara koji bi prošao ispod njegovih nogu ili barem pored njegovih nogu. Šteta što su ga gledali samo 56 godina, kako putnici, tako i sami stanovnici Rodosa.
Na stubovima koji su postavljeni na ulazu u luku postavljeni su jelen, na jednom, i košuta, na drugom stubu. Kolosa su, dakle, zamenili jeleni. Manje su impozantni, ali i nastavljaju priču o Rodosu. Reč je o jelenima koji danas žive samo na ovom ostrvu i zovu se Dama-dama jeleni s Rodosa. Žive u šumama borova i čempresa. Mnogo je priča i legendi o tim jelenima. Najveća je da su ih na ostrvo doneli vitezovi koji su učestvovali u krstaškim ratovima. Navodno su naselili veliki broj Dama-dama jelena kako bi se rešili zmija koje su ugrožavale vojnike smeštene u kampovima. Legenda kaže da su jeleni rogovima ubijali zmije. Međutim, naučnici tvrde da to nije istina, već da rogovi ispuštaju specifične mirise koji teraju zmije. Ili je možda i to mit?
Rodos se, kako odmiče putopis, sve više pretvara u mitsko ostrvo puno pretpostavki. Biće toga još, a sada malo činjenica. Rodos je najveće ostrvo u grupi koja je nazvana Dodekanez (neologizam od dve grčke reči: 12 i ostrvo). Iako u toj skupini ima 24 ostrva, 12 je velikih, pa je tako nastalo i ime.
Pored Rodosa sledeće po čuvenju je ostrvo Kos, gde se rodio Hipokrat, antički lekar, jedno od najznačajnijih imena u istoriji medicine. Doktori i danas polažu čuvenu Hipokratovu zakletvu. Dodekaneze je ipak proslavilo malo (10×4 kilometara) ostrvo, koje bi možda ostalo neprimećeno da se tamo nije dogodilo nešto što i danas raspaljuje maštu kako vernicima, tako i okorelim atestima. Tamo je apostol Jovan napisao poslednju knjigu Novog zaveta – Knjigu otkrovenja – Apokalipsu. Jovan piše o kraju istorije, o konačnoj pravdi za hrišćane. To je eshatološki tekst u najužem značenju te reči. Otkrovenje Jovanovo je i danas inspiracija vernicima, umetnicima, misliocima i mnogim radikalima.
Rodos mu u tom društvu dođe kao mirno mesto za odmor. I jeste, ali nije manje uzbudljivo ostrvo. Kao što ste pročitali, potrebno je malo mašte. Onda sve ide kako treba. Pored mašte, koju smo pokušali da što češće stavljamo u funkciju ovog putovanja, imali smo i sreće. Naša ideja je da se na svakom putovanju otkriva, saznaje pa i istražuje, ali nam je potrebna baza, što u praksi znači plaža za odmor. To su oni dani kada ne idemo nigde, već odmaramo na našoj plaži, ili kada se vratimo s napornog obilaska pa hoćemo da odmorimo i da se okupamo pred večeru. Tu bazu nismo imali prva dva dana. Naime, nama najbliža plaža je bila teško upotrebljiva. U blizini se uveliko gradio ogroman hotel. Tu su radnici, kamioni i tone prašine. Za nekoliko minuta ste vi i vaše stvari, posebno peškiri, obojeni u sivo. Sve je puno te građevinske prašine, valjda su to otpaci od cementa ili ko zna čega. Tako da se tu ne može ni proći, a kamo li odmarati.
Međutim, možemo zahvaliti šarmu novog člana naše družine. Novi putnik Teofil, iako ima samo dve godine, zna da odradi svoj deo posla. Žena koja je praktično vodila naš hotel, otkrila nam je tajnu, jer ju je pre toga Teofil šarmirao svim raspoloživim sredstvima. Tako smo dobili info da se na pet minuta od hotela nalazi Plaža. Vrhunska plaža za koju znaju samo meštani.
Tako smo dobili novu bazu, možda i najbolju plažu ikada, ne računam divlje i egzotične primerke, već upravo baze, tamo gde ima ljudi i gde se često leškari i kupa, a i do kojih se lako i brzo dolazi. Ovo je raj, odmah smo shvatili. Mala plaža, more besprekorno čisto i providno, dvadesetak metara od obale buja morski život, videli smo čudne životinje – neke su neobične, liče na zmije, ali kao da baš i nisu, videli smo mnogo šarenih ribe, rakove… To nikada nismo videli u moru blizu plaže. Podvodni pejzaži takođe su vrlo zanimljivi. Utisak je kao da plutate iznad setova za razne filmove.
Tu su poljane pa formacije slične poznatim scenama iz kaubojskih filmova, pa onda oštre, vertikalne scene kao iz filma Rajanova ćerka, onda su tu i setovi iz SF filmova koji se dešavaju na drugim planetama… Ovo su sve subjektivne asocijacije, vi biste sigurno videli nešto drugo. Poenta je da je dno vrlo raznovrsno, a scene se vrlo brzo menjaju i kada ronite sporo i lagano.
Na obali je još zanimljivije. Okruženi smo Grcima, nema turista na toj plaži. Plažom dominiraju majke, ne starije gospođe, već majke. Možemo reći da malom, skrivenom plažom vlada helenski matrijarhat. Majke sede u mini centrima, okružene su decom, pretpostavljamo da nisu svi mladunci potomci te žene, već da su tu i komšijska deca, bliža i dalja rodbina. Uglavnom ima ih puno. Pored dece u tom mini plemenu ima još žena, pretpostavljamo kraljičinih drugarica, a poneka skupina vodi i babe i dede. Uglavnom, desetak je kružoka, u svakom je puno osoba. Deca su pretežno u moru, blizu obale. Buka je neverovatna. Deca ciče, majke viču na njih tako što prvo izgovore ime pa onda lavinu reči, po tonu se ne bi reklo prijatnih reči. Tu se priča, svađa, viče, jede, šeta, proteže… Sve se radi s drugima, uvek se komunicira. Iako nismo razumeli šta pričaju, sve smo shvatili. Odmah smo se uklopili. Atmosfera je vrlo prijatna, buka je relaksirajuća, osećali smo se kao kod kuće. Nismo bili stranci. Majke su nam davale kolače, voće i povrće. Teofil je dobio i loptu na poklon.
Tako smo dobili bazu kakvu nikad nismo imali. Savršeno more, savršeno dno i savršeno okruženje na obali. Majke Grkinje su nam postale uzor. Neposredne, bez ustezanja i skrivenih misli, sve je tu, sve je otvoreno, sve je na dlanu. To možete osetiti i kada ne razumete jezik, jer majke govore univerzalnim jezikom. Ne možete da ga ne razumete.
Ta baza je postala konstanta. Tu smo se pripremali za nove avanture. Ispostavilo se da je muški princip koji vlada ostrvom samo površina, a da ispod vlada ženski princip. Čak i moderni patrijarhat nije tako dominantan iako je ispoštovana forma. Recimo, muževi na plažu dolaze popodne, kada završe posao. Dakle, žene čuvaju decu, kod kuće su, dok muževi rade. Međutim, kada dođu na plažu uopšte ne vode glavnu reč, žene nastavljaju da diktiraju igru.
Ostrvom su neko vreme vladali srednjovekovni vitezovi, vrhunski muški princip, van svake sumnje. Kult žene, međutim, nikada nije napustio ostrvo. Vitezove iz krstaških ratova sve vreme gledaju antička ženska božanska. Hrišćanska isključivost nije uništila sve. Ostale su tradicije ostrvljana, ženska božanstva koja svet posmatraju s brda, gde su im stari Grci gradili hramove. Otišla je da ih poseti i naša mala skupina posmatrača.
To, moramo reći, uopšte nije lak zahvat. Na brda se može stići isključivo peške, dok su gore i nebo i zemlja – temperatura je bila izuzetno visoka, a sve vreme boravka na Rodosu skoro da nije ni bilo oblaka. A tu je još i faktor zvani dvogodišnji dečak. Ne kukamo, samo ukazujemo na okolnosti.
Put do antičkog grada Lindosa je uzbudljiv. Prvo smo morali da se spustimo kroz gusto naseljene obronke brda, prolazili smo kroz dvorišta i mogli da vidimo šta ljudi rade u kućama, vrata su na većini domova bila otvorena. I kada smo se spustili do obale mora morali smo da se penjemo – ukupno 300 stepenika. Cilj je bio popeti se na akropolis, a ne pasti u nesvest ili se strmoglaviti niz litice, jer ograda nigde nema na putu za antičko čudo.
Ljudi koji se spuštaju nas bodre da izdržimo, kažu vredi svaki korak i svaku kap znoja, a znoj je lio u potocima. Napor se isplatio. Nagrada je bio čudesni lokalitet: istorija, umetnost i arhitektura izblendani su u celinu koja zadivljuje posetioce. Kada smo konačno dospeli na plato sve nam je bilo jasno: antički Grci su voleli dobar pogled, a ni njihovim naslednicima nije bilo mrsko da gledaju prelepo more, uvale i brda.
Akropolisom na Lindosu i danas dominira dorski hram posvećen Atini Lindiji. Hram je sagrađen iznad pećine, na litici koja je skoro vertikalno odsečena, sve se nalazi na platou koji je smešten između dva plavetnila: između neba i mora. Kako pretpostavljaju arheolozi to je bilo kultno mesto mnogo pre izgradnje prvog hrama, koji je datiran u 6. vek pre nove ere. Taj hram je spaljen 342. p.n.e. Krajem tog veka je izgrađen novi. Oba svetilišta bila su posvećena Atini i oba su izvajane statue ove boginje. Atina je boginja mudrosti, umetnosti, nauke i racionalne, ne toliko nasilne, strane rate. Slava hrama je bila toliko velika da je Aleksandar Makedonski dolazio da prinese žrtve. Hram je bio aktivan sve do 4. veka naše ere. Tada su ga hrišćani zatvorili, kao i sve ostale paganske hramove i to zakonima koji su zabranili sve nehrišćanske vere.
Rodos je inače značajan za kult boginje Atine. Prema mitologiji upravo se tu Atina rodila iz Zevsove glave. Mesto njenog rođenja zahtevalo je poseban i drugačiji kult nego u drugim delovima helenskog sveta. Samo se na Rodosu zahtevalo spaljivanje iznutrica žrtvenih životinja na oltaru.
Dok nas prži sunce, kao da haluciniramo pa tu osećamo smrad spaljenih delova životinja ili to mi gorimo jer na akropolisu nema hlada, a svašta još mora da se vidi. Priča o Atini i njenom hramu je samo početak. To mesto je bilo važno svima koji su nešto značili na Rodosu.
Tu su Rimljani izgradili hram verovatno posvećen caru Dioklecijanu, a potom je tu izgrađena vizantijska tvrđava na čijim temeljima su 1371. vitezovi reda Svetog Jovana sagradili zamak. Onda je na istom tom mestu izgrađen pravoslavni hram posvećen Svetom Jovanu (13. ili 14. vek). Na kraju su ostatke građevina preuredili Turci. Nakon toga više niko nije gradio, samo arheolozi iskopavaju i pokušaju da razmrse to ogromno klupko koje se vekovima zapliće na platou smeštenom između neba i mora.
Ovo je bio prvi akropolj koji smo posetili na ostrvu. Na drugi smo se takođe popeli, iako nismo morali, za razliku od onog na Lindosu gde se gore ne može drugačije. Hteli smo da prošetamo ulicama grada Rodosa, ulicama koje nikada ne bismo videli da nismo išli peške do hrama. O gradu Rodosu ćemo u sledećem nastavku, a sada nastavljamo priču tamo gde smo izašli iz grada. Popeli smo se na brdo, tačnije na veliku i pustu visoravan. Osim reda neobičnih palmi nema ničega. Već se hoda po vrelom suncu dok se ne dođe do novog hrama, koji se nalazi na toj zaravni.
Brdo iznad grada ima dva imena. Jedno je brdo Svetog Stefana, a drugo Monte Smit. Sir Sydney Smith bio je engleski admiral koji je upravo na tom brdu, koje će biti nazvano po njemu, 1802. tokom rata sa Turcima nadgledao kretanje Napoleonove flote.
Centralno mesto zauzima, naravno, akropolj, ogromno područje puno antičkih građevina: tu je nekoliko svetilišta, tu su javne zgrade, monumentalni hramovi, a tu su i podzemna svetilišta, mesta za upražnjavanje tajnih kultova.
Mi smo prvo videli hram posvećen Apolonu, doduše, bio je okružen skelama, naravno, zbog restauracije. Pošto nema šta da se vidi spuštamo se na drugu stranu brda. Kada smo se spustili i došli do velike ravnice naišli smo na čudo. Prvo smo videli Odeon, malo pozorište isklesano u mermeru sa 800 mesta. Tu se zapravo ne igraju predstave, već su se u antičko doba tu nadmetali retoričari. Retorika je bila važna disciplina u to doba, dobri govornici su bili cenjeni i slavljeni, kao i sportisti.
Arheolozi su pronašli ostatke mnogo većeg pozorišta. U blizini su bile smeštene gimnazija i ogromna biblioteka. Ali najveće oduševljenje je izazvao ulazak na ogromno sportsko igralište – drevni stadion dug 210 metara.
Upravo tu gde smo stajali su se održavala velika atletska takmičenja u okviru čuvenih Halejonskih igara, to su zapravo bile olimpijske igre Rodosa. Antički Grci ništa nisu radili bez njihovih bogova, tako su i ove sportske igre održavane u čast boga sunca Heliosa.
Stadion su iskopali i obnovili Italijani, koji su odigrali veliku ulogu u razvoju Rodosa, mada ne uvek pozitivnu, o čemu ćemo pričati u narednom nastavku.
Publika je sedela na kamenim sedištima koja okružuju stadion i posmatrala olimpijce kako se takmiče u raznim sportovima. Dok smo sedeli na istim tim kamenim sedištima mašta je radila svoj deo posla. Čini se da ništa nije logičnije nego da se zamisle kočije koje jure ispred nas. Prva asocijacija bio je Ben-Hur. Da, da, to je Rim, ali u nedostatku filmova koji obrađuju trke kočijama na stadionu u vreme antičke Grčke, dobar je i Ben-Hur.
Stadion je bio kultno mesto u antičkoj Grčkoj. Pobednike su, smatralo se, birali famozni bogovi. Sportisti su nosili maslinov venac, a uživali su i privilegije do kraja života. Po povratku kući su obožavani kao heroji ili polubogovi.
Upravo na tom stadionu je nastupao možda jedan od najvećih sportista u istoriji, Novak Đoković antike, a sigurno najveći u Grčkoj tog doba. On je dva puta pobedio na olimpijskim igrama i mnogo puta na ostalim igrama koje su se održavale između dva olimpijska ciklusa. Njegovo ime je Diagoras. Bio je bokser koji je poznat po jedinstvenoj tehnici. Zvali su ga „eutimahos“, jer se nikada nije sagnuo ili zaobišao udarac – držao je telo uspravno tokom takmičenja. Želeo je poštenu i pristojnu pobedu, uvek je poštovao pravila što je izazivalo ponos i divljenje.
Sportsku tradiciju su nastavili njegovi sinovi Damagetos, Akousilaos i Dorije. Pindar navodi da su njegova dva starija sina pobedila na olimpijskim igrama u pankrationu (vrsta rvanja) i boksu. Sinovi su već starog oca držali na rukama uz trijumfalne ovacije. Gomila je vikala: „Umri, Diagora, inače se nećeš popeti na Olimp“. Hteli su reći da je dostigao toliku slavu koliku živ čovek ne može da uživa i da više nema razloga da bude među ljudima. Diagoras kao da je poslušao publiku. Umro je na rukama sinova. Umro je srećan.
Kasnije su i njegovi unuci Peisirodos i Eukles pobeđivali na olimpijskim igrama. Tu ponovo dolazimo do majke i ženskog principa koji se bori za svoje mestu u patrijarhatu. Majka je Kalipateira. Ona je ćerka velikog pobednika Diagorasa i Peisirodosova majka. Silno je želela da vidi sina i nećaka kako se takmiče. Međutim, žene nisu mogle na stadion. Nijedna osim Demeterove sveštenice.
Igre su, inače, bile otvorene za sve gledaoce, čak i za obespravljene varvare i robove, ali ne i za žene, neki izvodi kažu samo za udate žene, ali nismo uspeli da proverimo ovaj podatak.
Kalipateira se prerušila u muškarca i ušunjala na stadion iako je znala da može biti osuđena na smrt, jer je prekršila zakon. Kazna je bila surova: bacanje s litice. Kada je Peisirod pobedio, ona je pojurila ka sinu da ga zagrli. Ali joj se odeća pocepala, svi su videli njene grudi. Elejske sudije je ipak nisu osudile, jer je ćerka, sestra, majka i tetka olimpijskih pobednika. Ipak, već na narednim igrama zvaničnici su obavezali trenere da moraju ući goli na stadion, kao i sportisti, tako da se više nije mogla provući niti jedna žena.
Priču o Kalipateiri je opevao grčki pesnik Lorentos Mavilis:
– … Ne upoređujte me sa drugim ženama. U ovom dobu, moja kuća će briljantno blistati od neuvele privilegije hrabrosti…
Ženski princip na Rodosu treba otkriti, treba tragati za njim, jer je skriven, smešten je u detaljima, nije očigledan. Morate se potruditi da ga pronađete, kao uostalom i u svim ostalim patrijarhalnim društvima, a grčko društvo je svakako patrijarhalno. I dok su tragovi ženske izuzetnosti skriveni biseri ostrva, muški samo što vas ne udaraju u čelo, što je očekivano. U prvom delu smo se bavili tim delikatnim tkanjem, a sada ćemo proći grublji i svakako nasilniji deo priče. Međutim, i tu ima skrivenih bisera nežnosti.
Pored svetskog čuda Kolosa sa Rodosa, druga velika priča je viteška i to ona iz krstaških ratova. Moguća je zabuna oko samog imena. Viteški red o kome govorimo poznat je kao Malteški vitezovi. Ali, mi ne pišemo putopis o Malti, već o Rodosu. Njih zovu još i Hospitalci, Jovanovci, Malteški kavaljeri, dok je danas zvanični naziv – Suvereni vojni bolnički red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte. Evo konačno našeg Rodosa u nazivu, a evo i priče o organizaciji koja je i danas suvereni subjekt međunarodnog prava bez sopstvene teritorije.
U Jerusalimu je 1080. godine osnovana bolnica sa ciljem da pomaže siromašnim i bolesnim hodočasnicima, otud naziv Hospitalci. Ubrzo, u Prvom krstaškom ratu (osvajanje Jerusalima 1099.), „bolničari“ postaju vitezovi. Priznaje ih papa, a zadatak im je da brane Svetu zemlju. Nakon pada Jerusalima 1187. Hospitalci beže na Kipar, a potom (1309.) na Rodos, gde su bili suvereni. Na Maltu idu tek kad Turci osvajaju Rodos 1522. godine.
Vitezovi su vladali celim ostrvom, ali je njihov centar bio grad Rodos, koji je smešten na severu istoimenog ostrva. Sam grad je osnovan 408. godine p.n.e. nakon ujedinjenja tri antička grada države (polisa): Lalisosa, Kamirosa i Lindosa. Taj, nešto mlađi, antički grad bio je sedište vitezova. Istorijski centar grada Rodosa je prava atrakcija. Za tih 213 godina koliko su bili na ostrvu vitezovi su ga transformisali u pravo srednjovekovno utvrđenje.
Rodos je do dolaska vitezova bio deo Vizantijskog carstva, drugim rečima držali su ga Grci. Jovanovci su takođe zauzeli još nekoliko susednih ostrva, kao i anatolsku luku Halikarnas. Vitezovi su tako, u jednom periodu, držali dva od sedam svetskih čuda. Pored luke gde je bio postavljen Kolos, njihovo je bilo i područje (danas Bodrum u Turskoj) na kome se nalazio Mauzolej u Halikarnasu. Nisu, međutim, bili zainteresovani za antičko kulturno nasleđe i jedno od najvećih dostignuća antičke umetnosti. Ipak govorimo o vitezovima. Umesto divljenja Hospitalci su doprineli daljem uništavanju, u tom trenutku delimično uništenog mauzoleja. Kamene delove su koristili da ojačaju odbrambene bedeme.
Muški princip nismo morali da tražimo lupom kao ženski (videti prvi deo). Muška dominacija je evidentna na svakom koraku. Istorijski centar grada Rodosa je impozantan, moćan, ratnički, nimalo nežan. Oko kamenog jezgra borili su se najbolji muški primerci. Hospitalci su morali da brane osvojeno od mnogih opasnih boraca. Zato su se dodatno militarizovali. Stalno su ih napadali nimalo prijatni pirati, a i vizantijska pretnja je takođe bila konstanta.
Moć ovih vitezova dodatno je porasla kada je papa odlučio da raspusti njihove glavne konkurente – Vitezove templare (1312. godine). Imovina raspuštenog reda prešla je u ruke vitezova s Rodosa. Kako je rasla moć, tako su rasle i pretnje. Pretili su oni koji su hteli bar deo te moći.
Izdržali su dve invazije u 15. veku. Prvo ih je napao egipatski sultan 1444., a potom i otomanski sultan Mehmed Osvajač 1480. godine. Upravo je ovaj vladar zauzeo Konstantinopolj i porazio Vizantijsko carstvo 1453. Vitezovi su bili njegova druga meta.
Mehmed, ipak, nije uspeo da osvoji i Rodos. To je pošlo za rukom drugom moćnom osvajaču – Sulejmanu Veličanstvenom. On je pred zidine Rodosa došao 1522. sa 100.000 (neki izvori navode čak 200.000) ljudi. Vitezovi su na raspolaganju imali između 6.000 i 7.000 vojnika. I pored nesrazmernog odnosa snaga Jovanovci su izdržali šest meseci. Vođa vitezova Filip Vilijera de L’Il-Adam i preživeli ratnici nisi postali Sulejmanov ratni plen, što je inače bio običaj, već im je sultan odao priznanje za veliku hrabrost. Pustio ih je da se povuku na Siciliju. Tako je u celom tom muškom svetu jedan gest velikog turskog sultana odredio sudbinu reda. Bez toga ne bi bilo Malteških vitezova, reda koji postoji i danas.
Grandioznost, viteštvo i ceo taj paket koji podrazumeva srednjovekovni ratnički kanon može se videti i u palati velikih majstora, ogromnoj građevini smeštenoj iznad grada. Velike, skoro pa prazne, prostorije, visoki zidovi, odsustvo želje da se išta dekoriše, ogromni stolovi i velike stolice, impozantne stepenice na ulazu i fantastičan pogled kroz male prozore – to bi u najkraćem bio opis palate. Nakon šetnje po dvorcu nema ushićenja, samo neki čudan osećaj strahopoštovanja. Vitezovi su postigli efekat. Samo možemo da zamišljamo kako su se osećali zarobljenici, vazali i ubogi seljaci kada su dolazili da nešto iskukaju od velikog majstora.
Sve je drugačije od antičke blistavosti. Mrak je vladao na sunčanom ostrvu dok su vitezovi držali vlast u rukama koje su oblikovale drške teških mačeva.
Srećom grad Rodos nudi i mnogo bogatiji enterijer. Mešavina kultura i stilova doprinela je da se srednjovekovna grandioznost ublaži. Turci i Italijani su mnogo doprineli. Gotička arhitektura se prepliće, meša, sudara i bori s džamijama, javnim kupatilima, malim vrtovima, istočnjačkim fontanama pa sve to ceo prizor čini životnim i živopisnim, toliko da ovaj grad i danas naseljava oko 6.000 stanovnika. Rodos je najstariji naseljeni srednjovekovni grad u Evropi.
Jovanovci su bili (i još uvek su) nadnacionalna organizacija, a najveći broj vitezova je mogao da se sporazumeva na sedam jezika. Iako je latinski bio nadjezik, svuda je bio zvanični jezik, u neformalnom ophođenju su korišćeni vernakulari. Za to je bila potrebna opuštena atmosfera, a gde drugde se jedan vitez može opustiti nego u kafani. Tada su to bile gostione ili svratišta i sve su bile smeštene u jednoj ulici koja se danas zove Ulica vitezova.
Cela ulica je sačuvana u originalu. Gotovo da ništa nije menjano od srednjeg veka. Stručnjaci kažu da je to jedan od najlepših primera gotskog urbanizma. Upravo u toj ulici su bile smeštene gostionice koje su nosile nazive svakog od sedam dominantnih jezika među vitezovima. Danas tu više nema kafana, u kamene zgrade su se ugnezdili strani konzulati i muzeji, ali se lako može izmaštati sve ono što se ne vidi na prvu. Okruženje je takvo da pobuđuje maštu.
Uzavrela atmosfera strme ulice kojom su hodali najhrabriji, samo posle nekoliko koraka se transformiše u neki drugi, mirni svet. Ulaz iznad koga se nalazi francuska zastava otvoren je ceo dan, može se slobodno ući i boraviti koliko god vam odgovara. Tamo nema nikoga. Odjednom se sve promenilo. Mirno mediteransko dvorište, palme, kontinentalno cveće, neobično stepenište, lukovi, ćupovi i kamene stolice… Ovde bismo mogli živeti. A onda se setimo gde se nalazimo. Preko puta konzulata se nalazi gvozdena ograda, ako se gvirne kroz ogradu vidi se malo jezero s lokvanjima i trskom, pored su kamene klupe i staze za šetnju. Opet sjajno mesto za život. Tu se ne može ući, bar ne iz ulice vitezova.
Dotle smo stigli na malo drugačiji način. Jezero je deo ogromnog arheološkog muzeja, ulaz je iz druge ulice, a do misterioznog dvorišta se dolazi tako što se prođe ceo muzej, nekoliko puta se penje pa spušta niz stepenice, prolaze se hodnici, a može se videti svašta: od kamene đuladi koja se koristila za topove i odbranu grada, do antičkih mozaika i anfora. A na samom kraju muzeja, s pogledom na vitešku ulicu smešten je turski divan. Grandioznost grada se odjednom pretvara u islamsku skromnost, zastrašujuće odaje dvorane velikog majstora u turskom slučaju su intimne prostorije pune jastuka, umesto mraka tu je svetlost koja prodire kroz šarena stakla i slika prostoriju raznim bojama. Malo jezero i šetalište su postavljeni odmah na ulasku u divan. Nikoga nije bilo u ovom udaljenom delu muzeja tako da je mašta mogla da radi svoj posao bez ometanja. Da nismo bili u muzeju mogli bi sesti i popiti kahvu, ali da smo to uradili već bi čitali u novinama o tom incidentu. Naslove zamislite sami.
Srednjovekovni grad možete obilaziti danima. Unutar zidina dugih četiri kilometara nalazi se 200 ulica, a mnoge ni danas nemaju imena. Pretpostavljamo da svaka može ispričati neku priču…
Stanovnici ostrva su prvi put videli kako im se pred očima gasi identitet. Italijani su zabranili grčki jezik u školama, deca su od malena učila italijanski. Pored svih zabrana i pritisaka ovo je bio najbolniji. Na ostrvu Simi su zbog toga čak i podigli ustanak. Nisu uspeli da isteraju Italijane, ali su uspeli da ublaže pritisak.
Italijani su dočekani kao oslobodioci, ali su radili sve ono što Osmanlijama nije bilo ni u planu. Turci samo nisu želeli da se njihovi podanici pobune protiv vlasti, čitaj sultana. Uz to su još samo očekivali da svi redovno plaćaju poreze. Italijani su hteli mnogo više. Ostrvljani su se s nostalgijom sećali turske okupacije.
Istoričari tih ostrva kažu da su od svih osvajača Italijani bili najokrutniji, a Grci su ih dočekali kao braću, često ponavljaju.
Iza oslobodilaca, a zapravo najgorih okupatora, ostalo je i nešto lepo. Banja Kalitea (u prevodu dobar, lep pogled) je čudesna građevina. Na tom mestu su još u antičko doba koristili dobrobiti lekovite vode. Tu su, takođe, i za vreme osmanske vlasti dolazili ljudi iz šire okoline kako bi se lečili. U banju su dolazili muslimanski, jevrejski i hrišćanski vernici. Verski mir je vladao na izvorima lekovite vode.
Kalitea je Italijanima zapala za oko čim su se smestili na ostrvo. Doveli su svoje lekare i hemičare koji su potvrdili da je reč o izuzetnoj vodi. Počeli su da grade. Pietro Lombardi, čuveni arhitekta, osmislio je ceo projekat tako da je, gledano iz vazduha, konstrukcija bila savršeno uklopljena u okolinu, u prirodne oblike koje su izvajali vetar i more.
Italijani su bili toliko posvećeni da su čak brodovima donosili vodu sa ostrva Kos kako bi je mešali sa vodom sa izvora. Tako su dobijali savršenu kombinaciju za lečenje.
Nažalost, Kalitea danas ne radi kao banja, ali se može posetiti, prošetati, kupati u moru… Prvo što privlači pažnju, kako u ovoj banji, tako i svuda po ostrvu, zapravo nema nikakve veze s Italijanima, već je modifikovano antičko nasleđe. Reč je fantastičnim, uglavnom, crno-belim mozaicima. Kamenčići su složeni u hiljade oblika i dok se hoda može se meditirati uz sve te šare, delfine, talase, palme, razne apstrakcije, krugove, elipse… A nekada vam se može i zavrteti u glavi, posebno na vrućini. Italijani su iskoristili mozaike i na sve to dodali bašte, terase, zelene nadstrešnice, baldahine. Pored toga što sve odiše italijanskim stilom, uz neminovni grčki šmek, arhitektura je začinjena turskim uticajem. Lombardi je bio inspirisan turskim hamamima pa je rotonda urađena upravo u tom stilu.
Poenta italijanske vladavine na Rodosu mogla bi se opisati jednom rečenicom Valtera Benjamina:
„Ne postoji dokument civilizacije koji istovremeno nije i dokument varvarstva“.
Mada nismo pronašli tragove nasilja u Rodini parku, koji se nalazi u gradu Rodosu, nema sumnje da je i tu neko morao da propati da bi neko drugi mogao da uradi nešto veliko za civilizaciju. U ovom slučaju Rodini park je poznat po tome što je upravo tu bila škola retorike. Najbolji učenici su nastupali u amfiteatru na Monte Smitu (videti prvi deo). Tu su studirali najbolji među Grcima i Rimljanima: Julije Cezar, Katon Mlađi, Ciceron, Pompej, Brut… Uz sve to Rodini je najstariji park na svetu.
Naravno, teško je pronaći bilo kakve tragove iz antičkog doba. Sama činjenica da su tu šetali svi ti ljudi neobično deluje na posetioce. Ono što vidimo je zadivljujuća priroda. Sredinom parka prolazi reka, a preko nje je izgrađeno dvadesetak mostova, svi su od drveta, s velikim lukom i podsećaju na kineske tradicionalne mostove. Šuma u parku je gusta, van glavne staze često neprohodna. Rodini ne liči na naše parkove u kojima trčkaraju deca.
Umesto igrališta tu su visoki borovi, drevna stabla, voda koja curi iz stabla… Tu nema vrućine. Zato su i vitezovi tu napravili vilu za velikog majstora, a i Osmanlije su uživale u lepoti parka.
Nismo često bili na ostrvima a da je unutrašnjost tako bogata, sve je uglavnom vezano za more. Rodos je drugačiji, pored Rodini parka tu je još dosta lokacija koje vredi posetiti, a mi smo odlučili da vidimo čuvenu dolinu leptira. Duboko u unutrašnjosti ostrva se nalazi dolina, to je zapravo uzak i strm prostor s obe strane reke koji jednom godišnje posećuju milioni leptira.
Zbog guste vegetacije prilaz dolini je nepristupačan pa su Italijani, koji su i je i otkrili, 1928. godine počeli da grade konstrukciju – stepenice, drvene prelaze, male mostove – kako bi moglo da se prošeta. Leptiri borave u dolini od početka juna do kraja septembra, dok ostatak godine provode u drugom obliku, u staništima širom ostrva.
Rodos je, za razliku od većine grčkih ostrva, poznat po bogatoj vegetaciji, što znači da ima mnogo vode. Recimo na susednom ostrvu Simi nema uopšte vode, nema izvora, bunara. Ostrvo je suvo. Rodos je drugačiji.
Dobro, ima tu vode, ima svega, ali zašto toliko leptira dolazi baš tu i šta rade u jednoj šumi, pored jednog potoka, nekoliko meseci.
Prvo, to uopšte nisu leptiri! Panaxia Quadripunctaria je obojena vrsta moljca, koja veoma liči na leptira. Dug je 18 do 23 milimetara, a raspon krila mu dostiže 60 milimetara. Kad odmara, moljac spušta glavu i ima oblik jednakostraničnog trougla. Tek kada otvori krila, vidi se narandžasta boja sa tamnim mrljama odakle potiče i njegovo drugo ime – tigrasti moljac.
Moljci polažu jaja širom ostrva, a u aprilu se jaja pretvaraju u malu larvu, koja se potom transformiše u gusenicu, a u maju postižu svoj finalni oblik. Kada počnu vrućine, obično početkom juna, tokom noći, svi moljci se sele u dolinu.
Tu dolaze jer ih privlači miris smole drveta Liquidambar Stirak, a tu su i zbog hladnoće i vlažnosti. Do kraja leta, insekti se pare i samo ženke lete širom ostrva i ostavljaju oko 150 jaja na sigurnim i tamnim mestima između grmlja i biljaka. Leptiri/moljci žive samo od naslaga smole koje nagomilaju i jedu tokom leta. Stalno spavaju, a gube veliku količinu energije ako moraju da lete. Zato je važno da ih posetioci ne plaše. Tišina vlada dolinom, iako ima puno ljudi. Moljci/leptiri su savršeno uklopljeni u okolinu pa mnogi ni ne primećuju milione životinja. Ali ako se udubite i dobro zagledate u koru drveta, grane, lišće videćete čudo prirode.
Izgleda da se na Rodosu mnogo toga ne vidi ako se ne udubite. Možete promašiti majke, ali i čuda prirode. Rodos nisu samo vitezovi.
Mi se pitamo šta nam je sve promaklo. Izgleda da ćemo ponovo morati u interno istraživanje…
[ngg src=”galleries” ids=”60″ display=”basic_slideshow” gallery_width=”700″ gallery_height=”640″ show_thumbnail_link=”0″]
Pogled na Rodos bez Kolosa added by Lava Lab on
View all posts by Lava Lab →