Postoji nešto u Rogeru Watersu što ga je uvek nagonilo da u iskrenom angažovanom žaru “ugrize ruku koja ga hrani”, kako je to jednom davno  lepo sročio Aleksandar Žikić u Džuboksu prikazujući “The Final Cut” (1983), poslednje Pink Floyd izdanje na kome se Waters pojavljuje, u pokušaju da objasni koja logika tera bogatog engleskog džentlmena da se sa toliko gorljivosti godinama bavi vivisekcijom britanskog društva i njegovog kastinskog sistema.

Jedino tako se može objasniti njegova skorašnja evolucija, koja ga je sa pozicije muzičara čija turneja je bila najprofitabilnija u dosadašnjoj istoriji koncertnog biznisa (Wall Live, 2010-2013, čiji smo i mi bili deo 1.9.2013, Beogradska Arena) – za svega jednu deceniju dovela do pozicije muzičara koji se bori da mu ne zabrane nastupe (Frankfurt, februar 2023). Kao snažni kritičar trenutne državne politike Izraela prema Palestincima, Waters je u nekim krugovima bio optužen da je anti-semita, što mu je donelo opisane probleme. To ga očigledno nije mnogo zabrinulo, jer je isključivo svojim radom i neporecivom umetničkom vrednošću onoga što je ostavio iza sebe, postao suviše bogat da bi se osvrtao na razne PR napade.

Waters je uvek bio levičarskih sklonosti, najčešće nije imao mnogo dlake na jeziku i nije se plašio da javno izgovori stvari sa kojima se većina ne slaže. Što je bio stariji, to je više voleo da razobličava propagandne floskule kojima su začinjene “zapadnjačke“ geopolitičke igre i kapitalizam kao takav. U današnjem svetu ogrezlom u dirigovanoj površnosti – to je previše puta ponovio i sad već toliko vidljivo odudara od strogo kontrolisanih narativa, da bi se tako nešto praštalo.

 

“Ovo nije vežba“

 

Pravo pitanje jeste – da li je Roger Waters zaslužio da ga iko osporava, i na tako ružan način sprečava da radi?

Jer isti taj Roger Waters takođe je i osoba koja je rani psihodelični rok pretvorila u mainstream atrakciju, sposobnu da napuni stadione. Na taj način je subverzivnu ulogu rokenrola pretvorio u deo opšte kulture za generacije koje su dolazile. Nekoliko njegovih pesama spada u najslušanije svih vremena, a bar jedan album u najprodavanije svih vremena (vidi Vreme 1681, D. Ambrozić: “50 godina albuma Pink Floyd – The Dark Side of the Moon“). Sa svojih osamdeset godina svakako je zaslužio pohvale zato što je izdržao na svom putu i kad su mu aplaudirali, i kad mu nisu aplaudirali.

Sama činjenica da je sve češće ogorčeno osporavan, a sad i sabotiran, samo zato što pokušava da kaže kako ono što svi trube – možda nije baš sasvim istina, kazuje nam da su mnoge vrednosti koje su se smatrale osvojenim za sva vremena dovedene u pitanje. Sloboda javne reči i drugačijeg mišljenja ozbiljno je načeta, između ostalog, baš upornim naporima raznih faktora sa Zapada. Svrha postojanja osamdesetogodišnjeg Rogera Watersa onda je u tome da tu istinu bar javno kaže, kao nekakav anti-Bono.

Ne zaboravimo da je ime njegove poslednje turneje: “This is Not a Drill“ (“Ovo nije vežba“, 2022-2023). Ceo njegov dosadašnji život, od Drugog svetskog do ukrajinsko-ruskog rata, protekao je u znaku ovog vojnog upozorenja. Zato može biti da Roger Waters ipak bolje zna.

Dragan Ambrozić

Izvor: Vreme online

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E