Rubljov iza kamere

U Parizu je 1986. godine umro reditelj Andrej Tarkovski. Sahranjen je na groblju ruskih emigranata.

Prošlo je, eto, skoro četvrt veka kako nema velikana, kome sada više nego ikada ljudi pokušavaju da uhvate duh, da odgonetnu filmove i shvate poruku koju je ostavio čovečanstvu.

Filmova iz njegovog opusa nema mnogo, pa se zato na listi uvek nađu diplomski „Valjak i violina“ iz 1961. i dokumentarni „Vreme putovanja“ iz 1982. Već svojim debitantskim ostvarenjem „Ivanovo detinjstvo“ stekao je svetsku slavu i divljenje velikog Ingmara Bergmana koji je jzjavio: „Prvi film Tarkovskog delovao je kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi do tada nisu davali ključ. U prostoru u koji sam davno želeo da zakoračim, Tarkovski se osećao slobodno i sigurno. Pojavio se čovek koji je umeo da izrazi ono što sam ja oduvek želeo, ali nisam uspevao. To me je ohrabrilo i inspirisalo. Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se život predstavlja kao ogledalo, kao san“.

Tek 1971. pred publikom se pojavio film „Andrej Rubljov“ čije snimanje je započeto 1966. godine. Scenarijom je bilo predviđeno da se snimi i Kulikovska bitka, ali Tarkovski nije bio zadovoljan ponuđenim brojem konja, pa ta bitka nikada nije ni snimljena. Filmom „Solaris“ nije se naročito ponosio.

Voleo je „Ogledalo“. Pitala sam ga otkuda mu hrabrost da snimi toliko ličan film, a on mi je odgovorio da se svako mora vratiti izvorima života i čuvati da ne zamuti vodu i dodao: „Kakav je to svet ako vam ludak viče da se morate stideti sami sebe?“.

Ponosio se „Stalkerom“. Priznao mi je da su se u tom filmu san i ostvarenje nekako poklopili. Tako je završen njegov sovjetski opus.

„Nostalgija“ je 1983. snimljena u Italiji. Sećam se užasne treme koju Tarkovski nije krio pred odlazak na Zapad. Govorio mi je da je Istok uvek bio bliži večnoj istini nego Zapad, ali je zapadna civilizacija zapljusnula Istok svojim materijalnim shvatanjem života. Zapad viče: „Pogledajte me! Čujte kako mogu da patim i volim! Kako nesrećan i srećan mogu da budem! Ja! A Istok ništa ne govori o sebi. On se u potpunosti rastapa u Bogu, prirodi, vremenu i on u svemu ponovo nalazi sebe. On je sposoban da otkrije u sebi sve.“ Za „Nostalgiju“ je i napoisao da je prvi put osetio da je film sposoban da u velikoj meri izrazi duhovno stanje autora. „Hteo bih nešto da kažem o ruskom obliku nostalgije, o tom za našu naciju tipičnom stanju duše, koje nas obuhvata kada se nalazimo daleko od domovine. U tome sam video svoj patriotski duh. Želim da pričam o sličnosti sudbine Rusa sa njihovim nacionalnim korenima, sa svojom prošlošću i kulturom, svojom zemljom, drugovima i rođacima, o toj duhovnoj vezi koje se oni ne mogu osloboditi celog svog života, bez obzira na to kuda ih sudbina bacila. Rusima je teško da se preorijentišu, da se naviknu na nove uslove života. Cela istorija ruske emigracije pokazuje da su oni loši emigranti. Da li sam u vreme rada na „Nostalgiji“ mogao da pomislim da će stanje potištenosti, beznađa i tuge, koje se provlači kroz ovaj film, postati sudbina mog sopstvenog života? Da li sam mogao znati da ću do kraja svojih dana patiti od te teške bolesti?“.

„Žrtvovanje“ je bio poslednji i još jedan sasvim lični film Andreja Tarkovskog. O tome je 6.marta 1985. zapisao u svoj dnevnik: „Šveđani su lenji i spori i interesuje ih samo ispunjavanje nekakvih formalnosti. Snimanje mora početi u osam sati i ni minut kasnije! I to u eksterijeru!Verovatno je ovo jedina zemlja gde na snimanju filma rade kao službenici u nekakvoj kancelariji. Uopšte ne shvataju da se film stvara. Tamo gde je reč o stvaralaštvu, nema mesta bilo kakvim propisima…“

Sa Andrejom Tarkovskom upoznalala sam se u Moskvi na prijemu u kući dopisnika RAI-a. Već sam izgubila svaku nadu da ću ga negde sresti i napraviti razgovor sa njim za tada kultnu emisiju iz kulture „Petkom u 22“. U gužvi manje-više poznatih lica pojavio se jedan Rus u finom sivom odelu sa smešnim brkovima. Pomislila sam da radi za KGB, po zapadnjačkom stereotipu, što sam mu i rekla u lice, a on se nasmejao i predstavio. Postali smo prijatelji na prvi pogled i za ceo život. Dao mi je ne jedan nego dva intervjua. Pristao je da po užasnom mrazu u porti Andronikovskog manastira priča o suštini umetnosti, o svojim najuspešnijim kadrovima iz „Rubljova“ i tako najširem gledalištu otkrije malu tajnu da je u pravi manastir uveo konje…Drugi intervju, na koji se pozivaju svi koji su o Tarkovskom nešto pisali, bio je posvećen njegovom dotadašnjem opusu. Dogovarali smo se i oko nastavka priče, ali, nažalost, to nismo ostvarili.

Često su me pitali kakav je Andrej Tarkovski bio čovek. Za mene divan prijatelj i veliki učitelj. Za producente težak saradnik. Isključiv. Da li je bio vernik? Da! Tvrdio je da je umetničko stvaralaštvo stanje duha u kome čovek stremi da oponaša Stvoritelja. Smatrao je da su sva deca darovita dok im učitelji naukom ne ubiju dar. Filmove je isključivo delio na darovite i nedarovite. O nedarovitima nije pristajao na razgovor. Uzrečica mu je bila: „Pomozi mi, Gospode, daruj mi Učitelja, umorio sam se od čekanja!“.