“Ruže plešu ruže” – Ana Tereza de Kersmeker – U bečkom kazalištu Odeon, koje deluje u impozantnoj neorenesansnoj zgradi, izgrađenoj 1890., da bude sedište berze za poljoprivredne proizvode, sreli smo poznatu plesnu umetnicu Anu Terezu De Kersmeker (Anne Teresa De Keersmaeker). Ova Flamanka je svetski slavna postala svojom koreografijom Rosas danst Rosas (“Ruže plešu ruže”), prvi put izvedenom 1983. Njena plesna trupa Rosas već 35 godina izvodi ovo delo, koje nije izgubilo svoju moć da zaintrigira, oduzme dah, opčini i gotovo hipnotizira publiku. “Ruže plešu ruže” su u jesen 2017. izvođene u bečkom Odeonu, kao specijalan projekt tradicionalnog letnjeg bečkog, svetski poznatog plesnog festivala Impulstanc (ImPulsTanz).
“Na početku su reakcije publike i, pogotovo, kritike, bile ekstremne, uključujući i pozitivne i negativne. Sada je ipak drugačije, ljudi znaju šta ih očekuje”, kaže nam Kersmeker.
Ona je i plesala u originalnoj postavi Ruže plešu ruže (čiji je podnaslov Five Movements for Four Women – “Pet pokreta za četiri žene”); ostale plesačice su bile Adrijana Borielo (Adriana Borriello), Fumijo Ikeda i Mišel An De Mej (Michèle Anne De Mey). Muzika za Ruže plešu ruže, čiji su autori Tijeri De Mej (Thierry De Mey) i Peter Vermerš (Peter Vermeersch), komponovana je paralelno sa koregrafijom.
“Muzika mi ima centralno mesto. Uvek počinjem od muzike”, kaže Kersmeker.
U Ružama je Kersmeker nastavila svoj minimalistički stil, viđen prethodno u njenoj koreografiji “Faza – četiri kretnje za muziku Stiva Rajha” (Fase, four movements to the music of Steve Reich; 1982): apstraktne kretnje su baza višeslojne koreografske strukture, glavnu ulogu ima ponavljanje pokreta, njihova bezbrojna iteracija, u skladu sa takođe repetitivnom muzikom. Divlja snaga razantnih pokreta plesačica je u kontrastu sa sitnim, svakodnevnim, nesumnjivo ženskim gestama. Napor koji moraju savladati i izdržljivost plesačica stvaraju emocionalnu napetost, nasuprot koje stoji veoma koreografija sa veom preciznom strukturom. Dramaturški prati različite dnevne momente, od spavanja i rada. Neki pokreti su prepoznatljivi iz svakodnevnog života, na primer naslanjanje na lakat i prekrštanje nogu, dok su drugi namerno lišeni veze sa uobičajenim kretnjama.
“U kompoziciji kao što su Ruže plešu ruže, ključna je distinkcija između onog šta je isto i onog šta je različito”,kaže nam Kersmeker. Dodaje da je normalno da se pažnja gledalaca ponavljajućih se pokreta usmerava na ono šta plesačice međusobno razlikuje, na individualne karakteristike njihovih izvedbi. Kostimografija to dodatno naglašava, jer su plesačice obučene skoro doslovno u uniformu, čime se dodatno naglašava traganje za različitošću svake od njih.
Posle praizvedbe Ruža, na Festivalu Kejteatar (Kaaitheater) u Briselu u maju 1983., njena plesna grupa “Ruže” (Rosas) dobija nadimak “Bežarove buntovne kćerke”, po Morisu Bežaru (Maurice Béjart; 1927-2007), slavnom plesaču, koreografu i direktoru opere. Keersmeker je potom dobila brojna priznanja, ordene i druga odlikovanja; među ostalim, belgijski kralj joj je 1996. dodelio baronsku titulu.
Ruže plešu ruže danas izvodi već četvrta generacija plesačica. Ples ima zanimljivu medijsku evoluciju poslednjih godina. Američka popdiva Bijonsi (Beyoncé) je 2011. za svoj klip “Odbrojavanje” (Countdown) koristila – bez traženja dozvole od Kersmekerove – elemente koreografije Ruže plešu ruže, iz odlične filmske adaptacije ovog plesa koju je 1997. snimio Tijeri De Mej. Kersmeker je javno stavila do znanja da su Bijonsi i režiser videa “Odbrojavanje” beskrupulozno koristili njene ideje, kao i ideje De Meja, ali je zapravo opušteno reagovala na ovo “kreativno posuđivanje” – uskoro je inicirala projekat Re:Rosas, pozvala sve zainteresovane da plagirane delove koreografije otplešu u vlastitoj interpretaciji, te da joj pošalju snimak svoje izvedbe.
Slavljenje samosvesne, specifične ženstvenosti
Ruže plešu ruže su različito interpretirane od kritike. Nesumnjivo je reč o ženskom plesu. Kersmeker negira da je imala feminističke porive u njegovom nastanku.
“Naša namera uopšte nije bila da dajemo velike izjave ili da objavljujemo manifeste. Otplesale smo sebe, koristeći vlastita iskustva.”
Kersmeker ne taji da su na nju uticale teoretičarke “minimalnog plesa”, kao što su Lusinda Čajlds (Lucinda Childs), Ivon Rajner (Yvonne Rainer) i Triša Braun (Trisha Brown), ali naglašava da se taj uticaj nije još bio manifestovao dok je radila Ruže plešu ruže.
“S jedne strane, ovo delo je povezano sa minimalizmom, konceptualnim, ponekad distanciranim. S druge strane, oseća se jasno izražena ženska fizička prisutnost koja nije ‘egzibicionistička’, već izražava pravo na egzsitenciju. Ruže plešu ruže slavi ženstvenost bez da je jednostavno eksploatiše i bez da je ignorira čineći je muškom.”
Ipak, osim slavljenja ženstvenosti, ova koreografija ima i karakteristiku koju Kersmeker opisuje francuskim atributom combatif (borbeno).
Jasno je da koreografije dela kao što su Ruže plešu ruže ne mogu biti svedene isključivo na društveni kontekst. Istovremeno, ni ovo delo nije nastalo u socijalnom vakuumu. Osamdesetak godina pre njegove praizvedbe, na prelazu 19. u 20. stoleće, više je žena izašlo na plesnu scenu, da naprave nešto drugačije od režisera koji su dotad oblikovali ples balerina prema vladajućem viktorijanskom standardu. U skladu sa sufražetkinjama, borkinjama za prava glasa žena, Izadora Dankan (Isadora Duncan) i Loje Fuler (Loïe Fuller) su sebe počele izražavati plesom, iskazivati ličnu slobodu i predstavljati žene kao senzualna bića. Bunt protiv bolno podređenog položaja žena nastavile su heroine Marte Greem (Martha Graham).
U drugom talasu feminizma, u 1960-im i 1970-im, umetnice se artikulišu eksplicitno, sa rizikom da se žene reduciraju na seksualni objekt, umesto da budu oslobođene. Stremeći prema čvršćem konceptualnom sadržaju, koreografkinje kao što su pomenute Ivon Rajner i Lusinda Čajlds, preradile su nasleđe Marte Keningem (Martha Cunningham), zamenile voluminozno telo Dankanove i maltretirano telo Greemove. U njihovim verzijama postmodernog plesa, nema više temeljne diskusije o odnosu polova. Uvele su apstraktniji formalizam, u kojem i žene uzimaju pravo na cerebralan i formalan način mišljenja.
Prvo muzika, zatim ples
Kersmeker, rođena 1960., prvo je studirala muziku, zatim Bežarovu školu Mudra u Briselu, zatim takođe ples na umetničkoj školi Tiš (Tisch) Univerziteta, u Njujorku. Koreografsku karijeru je započela sa “Fazom” (Fase, 1982), te godinu kasnije osmislila Ruže plešu ruže, kada osniva svoju plesnu grupu Ruže. Oba dela su postala čuvena i otada se stalno izvode, na brojnim scenama po svetu.
Od 1992. do 2007. je Kersmeker bila rezidentni koreograf Kraljevskog teatra La Mone (La Monnaie) u Briselu, koji je zapravo kuća za opere. U tom periodu je koreografirala brojna dela, takođe izvođena širom sveta. Njena sklonost ka usklađivanju pokreta sa muzičkim partiturama dostiže novi nivo perfektnosti i rafiniranosti. Godine 1995. su Ruže i La Mone formirale međunarodni obrazovni projekt P.A.R.T.S. (Performing Arts Research and Training Studios), koji je iznedrio mnoge apsolvente.
Kersmeker, koja je uradila više dela sa muzikom Stiva Rajha, interesuje se za najrazličitije žanrove, od muzike kasnog Srednjeg Veka do savremenih kompozitora, uključujući džez, tradicionalnu indijsku muziku i pop. U njenim koreografijama su po prvi put izvođena neka dela Džordža Bendžamina (George Benjamin), Tošija Hokosave i Tijerija De Meja. Više koreografija Kersmekerove su bile podloga plesnim filmovima u režijama De Meja, Pitera Grinveja (Peter Greenway) i nje lično. U 2017. je u pariskoj Operi režirala i koreografirala Mozartovu operu “Tako čine sve” (Così fan tutte).
za P.U.L.S.E: Milan Ilić
“Ruže plešu ruže” – Ana Tereza de Kersmeker napisao/la Milan Ilić dana
Pregled tekstova autora – Milan Ilić →