Назив чланка заслужује свакако да буде истовремено и уметничког и романтичарског карактера. Пре свега из разлога што је сам архитекта Момир Коруновић (1883-1969.) у дубини душе био очаран романтизмом и нашим народним градитељством, о чему сведочи и његов импозантан пројектантски опус.
У свом раду и деловању трагао је за „коренима националног градитељског стила, окренут простору српско-византијског градитељског наслеђа и народног неимарства” (Кадијевић, 1996, стр. 13). У својим делима успевао је да удахне посебан српски романтичарски дух..
Своју инспирацију је црпeо из пребогате „ризнице српског средњовековног градитељства, из европског градитељског романтичарског наслеђа, из сецесије и из експресионизма, као и из српског народног градитељства” (Кадијевић, 1996, стр. 13).
.
Ако бисмо правили неко поређење са страним ауторима, онда би Коруновићу по сензибилитету и осећајности архитектонске форме свакако пристајао Антонио Гауди (Antoni Gaudí). Такорећи, оно што је био Гауди у Шпанији, то је Момир Коруновић био у Србији (односно у Краљевини СХС тј. Југославији). Врло су јасне, осећајне и оригиналне црте оба аутора у њиховим делима.
.
У овој паралели и поређењу постоји и парадоксална ситуација коју треба поменути. То је да је ипак Гауди постао препознатљив и познат на светском нивоу за разлику од Коруновића који је завршио на рубу заборава и маргинама несхваћености свог уметничког рада и деловања.
.
.
Лепотица код железничке станице
.
Опус архитекте Момира Коруновића је изузетно велик и за његову елаборацију је свакако потребно више простора и времена, и много исцрпније анализе и истраживања, како би се схватило на прави начин уметничко деловање овог аутора.
Крај двадесетих година прошлог века је било време када се у Београду јавила потреба да пошта, телеграф и телефон буду смештени у посебним зградама. Архитекта Коруновић је овај објекат испројектовао 1927. године, али је због недостатака финансијских средстава са градњом почело тек 25. октобра 1928. године.Но, у овом кратком чланку задржаћемо се на најзначајнијем делу овог архитекте. Реч је свакако о згради Поште бр. 2, крај Главне железничке станице у Београду на некадашњем Вилсоновом тргу (после Трг братства и јединства, данас Савски трг). Као што су се често мењали називи улица у току политичких превирања и промена, тако је и ова лепотица, која и данас постоји на истом месту, променила спољни изглед под истим утицајима. Судбина се немилосрдно поиграла са овим здањем које данас не носи печат и потпис свог аутора.
.
01 | Изградња зграде Поште бр. 2 на Вилсоновом тргу код железничке станице крајем дваедетих година
.
За тренутак обратимо пажњу на период стварања Коруновићевог дела у Београду. То је време политичке кризе у Краљевини што је јако љуљало све поре друштва, нарочито после пуцњаве и погибије хрватских посланика у Скупштини 28. јуна те године, а већ је 6. јануара наредне године заведена диктатура (у историографији позната као Шестојануарска диктатура) краља Александра Карађорђевића. Тај период је свакако био под велом унутрашње политичке кризе велике вишенационалне државе која није била јединствена, што се на крају показало почетком Другог светског рата са нападом Тројног пакта и убрзо њеним распадом 1941. године.
.
Са друге стране, са архитектонске тачке гледишта, модерна је узимала маха на београдским улицама. Академизам који је био присутан полако се и стидљиво повлачио са улица Београда и уступао местo модерном покрету. Треба рећи да је тада деловала чувена група ГАМП (Група архитеката модерног правца), где су били истакнути архитекти као што су Милан Злоковић, Бранислав Којић, Душан Бабић и Јан Дубови (Jan Dubový), која је основана 12. новембра 1928. године у Београду (такорећи 18 дана после полагања камена темељца за Коруновићево дело). Група је трајала до 1934.године, али је јако утицала на даља стремљења архитектуре како на подручју Београда, тако и тадашње Србије и Југославије.
.
Као што се види из приложеног, Коруновићево дело је настало у једно бурно време, и у политичком и у архитектонском смислу. Може се рећи да је његово дело излазило из тадашњег временског оквира. Боље речено, било је по свом караткеру ванвременскоу периоду када је модерна почела јако да влада овим просторима.
Према Александру Кадијевићу, Коруновићева зграда је била изузетно масивног и разуђеног волумена, у основи ћириличног слова „Г” и где је аутор применио „комбинацију суперпонираних, хоризонталних редова прозора, венаца, забата, окулуса и медаљона” (Кадијевић, 1996, стр. 64).
.
Момир Коруновић је можда у својим делима више био наклоњен, у некој мери емотивно и сентиментално, спољашњој обради фасаде него функцији, али без обзира на ту чињеницу, његова дела тешко да су неког остављала равнодушним.
На првој слици (сл. 01) види се да је објекат Поште бр. 2 био врло доминантан у односу на остале објекте на тргу. Такође, може се рећи и да је био самосталан блок тј. самостојећи објекат без физичког додира са осталим суседима, што је значило да су све фасаде слободне (сл. 02).
.
02 | Зграда Поште бр. 2 на Вилсоновом тргу
.
Интересантан детаљ је, према Александру Кадијевићу, коришћење барокног елемента комбиновања конвексних и конкавних волумена које је применио Коруновић и који дају итекако снажну изражајност и примарни значај саме фасаде, а и перцепције и доживљаја посматрача.
.
.
Тужна судбина Коруновићеве лепотице
.
Као што Коруновић није био можда најбоље схваћен, можда и његова палата на Савском тргу, која и данас постоји на истом месту, само са промењеним рухом, није схваћена на прави начин и сачувана.
.
Наиме, погођена је у такозваном савезничком бомбардовању 1944. године, када су бацане бомбе насумично по целом Београду и Србији. Такође, мало касније у борбама за ослобођење Београда током октобра исте године поново је тешко оштећена. Дакле, готово до краја рата је красила Вилсонов трг са Главном железничком станицом, када је игром сурове судбине страдала од „савезника“ (Сл. 03).
.
03 | Зграда Поште после бомбардовања 1944. године
.
Године 1947. је урађена реконструкција те зграде од стране архитекте Павла Крата, која је била у најмању руку неодговорна јер је обрисала претходне трагове Коруновићеве лепотице. Иронично, али после двадесет година постојања ове лепотице, која је красила овај никад до краја формулисан трг, сакривена је у рухо безосећајног соцреализма. Све емоције и осећајности које је уткао Коруновић нестале су једноличјем реконструкције Павла Крата.зграда није могла да нађе своје место под новом идеологијом. Тадашња политичка структура је покушала да све што подсећа на претходну власт уклони, јер се није уклапало у њене визије новог друштвеног поретка и система. Коруновићева зграда је била непожељна у свом аутентичном изгледу. Пребогата детаљима и украсима, јаким и изражајним волуменом, подсећала је на традицију српског градитељства, па самим тим и на српски идентитет, што није одговарало политици „братства и јединства“.
04 | Зграда Поште | некад и сад
.
Петокрака, као симбол социјалистичког система, стајала је на врху нове, сведене зграде све до политичко-друштвених промена деведесетих година прошлог века. Са пропашћу самоуправљачког социјализма на тлу бивше Југославије, а и истовременог распада државе, она је изгубила значај и ускоро је замењена дигиталним сатом, који и данас стоји. Но, сакривено лице лепотице у љуштури једноличне и сведене фасаде није замењeно правим и истинским. Оно и даље чами у тој љуштури потпуно заборављено. Коруновићева лепотица од двадесет лета је и даље сакривена од људи. Не знајући шта је ту некада било и каква је лепотица красила улазак у Београд са десне стране железничке станице, пролазници данас ретко ту застају. А и зашто би када је лице ове реконструисане зграде бледо и безосећајно?
.
Сличне ствари се дешавају и данас. Данас је актуелна и судбина Добровићевог дела, зграде Генералштаба, недалеко од Савског трга, на раскрсници Немањине улице и Улице кнеза Милоша, коме прети можда иста сурова судбина рушења због несхватања његовог значаја. Да ли смо ишта научили из својих грешака? Или пак нисмо, па и даље чинимо исте? И лутамо кроз време и простор и заборављамо оно што нас описује и краси. Морамо поштовати себе, како би нас и други поштовали и уважавали.По ко зна који пут се обистинила историјска фраза да је „архитектура инструмент сваке власти“. Трагична судбина Коруновићеве зграде је можда и опомена да морамо да поштујемо своје вредности. Те вредности карактеришу наш идентитет и њихово нестајање представља у најмању руку одрицање сопствене прошлости и брисање памћења.
.
Aутор текста: мр Горан В. Анђелковић, д.и.а.
.
Литература:
Кадијевић, А., 1996. Момир Коруновић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
