Postojimo u univerzumu ustanovljenom na zakonima brojeva, gde je čak i apsolutna neverovatnoća verovatna i moguća, samo je potrebna prava doza vremena ne bi li došli do svakog mogućeg ishoda i raspleta kombinacija. Otuda se i nameće ideja haosa kao verovatno najplodnijeg tla za Stvaranje, tla prijemčivijeg čak i od onog koje dolazi iz stanja, i sistema, visoke uređenosti, a koje je po definiciji moralo da anulira prvobitni haos (i tamu). S druge strane, jedan od ključnih aspekata svemira u kojem živimo jeste i njegova podređenost entropiji, odnosno kontinuirana  težnja sistema da spontano pređe u stanje veće uređenosti slabljenjem njegovog energetsog naboja. Shodno tome, stepen najveće uređenost javlja se na temperaturi jednakoj apsolutnoj nuli (–273.15 °C) kada sistem jednostavno prestaje. To je najniža moguća temperatura kada u sistemu nema toplotne energije, gde su jedini oblici kretanja tzv. oscilacije nulte tačke (zero-point energy), nametnute kvantno-mehaničkim principom neodređenosti.

Na ovaj način sile ovih dveju krajnosti stvaraju naboj i sredinu pogodnu za apsolutne ekstreme mogućeg i neverovatnog u procesu stvaranja, ali isto tako važe za utopijske/distopijske sudbine na najširem planu materijalnog postojanja, kojoj sâm svemir bez pogovora teži, kada na kraju jedna od njih prevlada i usmeri univerzum ka jednom od scenarija kraja. Upravo ta neverovatna verovatnoća, slična onoj na kojoj je baziran i pogon Zlatnog srca kojeg je ukrao Zaphod Biblbroks u genijalnom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, teži nekim dometima koje jedino matematika može donekle da demistifikuje, a nama podari gomilu materijala za razmišljanja i mentalno fizikalisanje.

U fizičkom svetu drugi princip termodinamike jasno kaže da entropija s vremenom raste, odnosno sistem gubi na svojoj uređenosti. Moguće je, ipak, da određeni delovi prostora unutar svemira bivaju uređeniji od drugih, kao rezultat slučajnih fluktuacija, sve dok u isto vreme drugi delovi prostora postaju manje uređeni, haotičniji. Upravo mi i postojimo u jednom takvom neverovatno uređenom delu ovog monstruozno velikog sistema. Ukoliko bi za primer uzeli samo delić naše DNK jasno bi videli da je itekako kompleksno konstruisana, te da verovatnoća za njenu genezu višestruko prevazilazi  vrlo velike brojeve. Tu na scenu stupaju malopre pomenute fluktuacije, čiji je stepen pojavnosti nezamislivo mali.

So far as we know, all the fundamental laws of physics, such as Newton’s equations, are reversible. Then were does irreversibility come from? It comes from order going to disorder, but we do not understand this until we know the origin of the order.

Why is it that the situations we find ourselves in every day are always out of equilibrium?.

The Feynman Lectures on Physics, Richard Feynman.

Otud i paradoks koji dolazi sa samog ruba racionalne misli, koncept Bolcmanovih mozgova, kojim se iznosi jedna vrlo smela teoretska pretopstavka utemeljena na matematici verovatnoće i velikih brojeva. Ukoliko u obzir uzmemo naše trenutno stanje, nas kao samosvesnih bića, u okviru kontrolisane i nazovimo je organizovane sredine, i stavimo je nasuprot verovatnoći samosvesnosti van tih okvira i uslova, odnosno u sredini bezlične termodinamičke supe dalekih bespuća svemira – drugo postaje daleko verovatnije od prvog. Šta to tačno znači? Znači veću verovatnoću za slučajnu genezu über inteligentnih mozgova koji se nasumično, i u trenu, generišu bespućima svemirskih prostranstava.

Nazovimo to stvaranjem uzrokovanim fluktuacijama iz čistog haosa, odnosno rezultatom privremene energetske promene u određenim tačkama prostora objašnjene Hajzenbergovim principom neodređenosti (kvantnim fluktuacijama).

Prema ovom stanovištu naš univerzum je u malo verovatnom i neuravnoteženom stanju, ali tek u takvim sredinama dolazi do stvaranja mozgova koji postaju svesni baš takvog univerzuma u kojem i jesu tek tako iskrsli.

Koncept Bolcmanovih mozgova misao je velikog austrougarskog fizičara Ludviga Bolcmana, poznatog po uspehu na polju veza entropije i verovatnoće (Bolcmanova konstanta). Odnosno, njegova istraživanja odigrala su ključnu ulogu za kasnije postavljanje temelja kvantnoj teoriji u radu Maksa Planka 1900. godine, i kasnije Ajnštajnovog proširenog tumačenja iste iz 1905.

U sadašnjem stanju uređenosti masovna pojava nas kao samosvesnih entiteta jeste tek rezultat slučajnih fluktuacija i mnogo je manje verovatna od stanja sistema koji stvara pojedinačne samosvesne jedinke, plutajuće bestelesne mozgove. Pretpostavlja se da za svaku jedinku pod sadašnjim okolnostima verovatnoće mora postojati pandan u vidu enormnog broja usamljenih Bolcmanovih mozgova, mozgova koji plutaju bespućima neorganizovanih kutaka svemira. U beskonačnom prostoru broj samosvesnih mozgova koji se potpuno sponatno javljaju iz stanja haosa, čak zajedno s usađenim sećanjima i iskustvima poput naših, trebao bi, po stanju stvari, daleko da nadmašuje broj mozgova nastalih iz nezamislivo retkih lokalnih fluktuacija u okviru prostora veličine vidljivog/merljivog svemira.

Jednom rečju – živimo u svetu koji ne bi trebao da je moguć.

Neka je milijardu ljudi za pisaćim mašinama i neka svaki od njih potpuno nasumično lupa dirke svoje pisaće mašine u nedogled. Dalje zamislimo i da bilo koja od tih mašina uspe, u tom metežu nasumičnosti, da iznedri neko od dela Šekspira. Koliko je verovatnoća da se tako nešto desi, koliko samo vremena je potrebno? Verovatno isto toliko, ili možda čak i više, nego što je potrebno za nasumičnu materijalizaciju samog Hamlet iz procesa slučajnih fluktuacija. Usamljenog Hamleta, koji bi se verovatno i sam zapitao kako to da je on to sam usred mora potpunih i nasumičnih nelogičnosti koje ničim drugim, ni smislenim, ne bi rezultovale. Vrlo slično sceni materijalizacije kita i saksije petunija u vazduhu vanzemaljske planete, iz malopre pomenutog Vodiča kroz galaksiju.

.

Kako to i da smo okruženi tolikim brojem (koji se meri u milijardama) drugih isto tako krajnje kompleksnih rezultata stvaranja u našem najbližem okruženju? Zašto nismo, kao i Hamlet, tek pojedinačni i retki glič u moru neshvatljivog i slučajnog haosa? Ovo je verovatno određena garancija da se nalazimo na veoma posebnom mestu. Mestu sklonom velikim malim verovatnoćama.

Why do we find ourselves in a universe evolving gradually from a state of incredibly low entropy, rather than being isolated creatures that recently fluctuated from the surrounding chaos?

.

Suma sumarum: daleko je verovatnije da dođe do iznenadnog stvaranja moždane mase niiščega, a unapred ispunjenog sećanjima i životnim iskustvom u sred vakuma svemira, nego što je potrebno vremena za stvaranje čitavog precizno setovanog svemira, sve do najsitnijih parametara, u sistemu niske entropije koji posle čitavog niza godina, merenih u milijardama i beskrajnih procesa, stvore život kakav danas poznajemo.

Tako da kada se sledeći put osetite malima i beznačajnima, prisetite se samo da baš takvi kakvi jeste daleko ste kompleksniji kao jedinka nego li čitavih 4.5 milijarde godina istorije koja je prethodila vašem postepenom i evolutivnom dolasku.

Ili sam Ja onaj Koji Jeste?

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/samosvesni-entitet-haosa/

  fizika, Matematika, verovatnoća